Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Dragan Bajović

Kraljevčanin kojeg nema već skoro četiri decenije, umro je kad mu je bilo svega 54 godine, ali je mnogo pre smrti stekao titulu novinarske i pozorišne legende

 

U novobjavljenoj knjizi sa naslovom "Mija", čiji je izdavač Narodni muzej Kraljevo, a priređivač kraljevački slikar Đorđe Simić, jedan segment o kraljevačkoj novinarskoj i pozorišnoj legendi Miodragu Miji Sariću. U susret promociji, koja još nije najavljena, objavljuemo segment iz knjige "Mija" iz pera saradnika Portala "Krug" Dragana Bajovića

Sada tek, kada sam ponovo video da je Mija Sarić umro 1977. godine, shvatam da je on umro kao mlad čovek – imao je samo 54 godine. Tada mi se to nije činilo tako. Možda zato što je kada sam ga upoznao negde 1966. već imao titulu legende, a legenda, tako sam mislio, nikako ne može biti mlada. On je i tada, 1966. godine, a imao je samo 43 godine, bio legenda i izgledao kao čovek od kojeg se očekuju svi odgovori. Bio je, tako su svi govorili, boem. Zlobnici bi rekli da je to eufemizam za pijanca, ali za Miju tako nešto se nipošto nije moglo reći. Lično ga nikada nisam video pijanog na način da je bulaznio ili se teturao. Kao omladinac, kako me je ponekad zvao (češće me je oslovljavao sa “šrafcigeru” ili “kurajberu”), pokušavao sam, a da on to nije znao, da se sa njim nadmećem u ispijanju konjaka. Ja bih, po pravilu, bio taj koji bi posle toga bulaznio. Možda je to bilo zato što konjak, onaj čuveni badelov, nisam podnosio, ali sam ga pio samo zato što ga je Mija pio. I ne samo ja.

Svi oni koji su držali do sebe i koji su se nadali blistavoj novinarskoj karijeri prešli su sa tradicionalnog rubinovog vinjaka na (hrvatski) badelov konjak. Mija je, jednostavno, bio čovek koji vas odmah osvoji svojom duhovitošću, lepim govorom i manirima pravog gospodina. U to vreme gospoda su bila zabranjena, svi smo, tobože, bili drugovi, ali Miju nikada nisam čuo da se nekome obratio sa druže. On se, pokatkad i ironično, ljudima obraćao, zavisno od toga kog su uzrasta, sa gospodine, gospođo, mladi gospodine, gospođice. Iako su se mnogi mrštili kada čuju te mrske buržoaske odrednice, Mija je bio dosledan. Persirao je čak i učenicima srednje škole. To sam, na moje veliko zaprepašćenje, primetio te 1966-te kada je Mija režirao Nušićevo “Sumnjivo lice” u ovdašnjoj Tehničkoj školi za potrebe takmičenja srednjih škola. I ja sam bio jedan od glumaca  u toj predstavi. Već na prvoj čitajućoj probi Mija mi se obratio na «Vi». Pre toga, a imao sam već 16 godina, nikada mi se niko nije tako obratio. Može se, sigurno, zamisliti koliko sam zbog toga bio važan i koliko je taj njegov otmeni odnos uticao na mene i moje drugove i drugarice da se svom dušom posvetimo predstavi. Na kraju je naša škola preuzela trofej najbolje od, do tada, nepobedive Gimnazije. Ispostaviće se, to sam shvatio kasnije, kada smo Mija i ja postali kolege, negde početkom 1973, da se on sa tim «Vi» u redakciji obraćao samo onima koji mu nisu mnogo bliski i onima na koje se zbog nečega naljutio. Nije prošlo ni godinu dana od mog debija na Radio Kraljevu, a Mija je odjednom počeo ponovo da mi persira. Zašto, pitao sam se. Šta sad ovo znači? Taman sam se izborio za status onog sa kojim će Mija biti na “ti”, a on mi ponovo persira. Takvo za mene nepodnošljivo stanje potrajalo je nekoliko dana. Kada smo jedan drugome počeli ponovo da govorimo “ti” upitao sam ga zašto mi je persirao. “Zato što smo bio ljut na tebe”, odgovorio je. (Zaboravio sam koji je bio razlog njegove ljutnje). Hoću da kažem da se Mija nikada nije ni sa kim svađao. Ako mu se nešto ne svidi, on jednostavno počne da persira.

Mija Sarić je bio opčinjen francuskom književnošću i, samim tim, francuskim jezikom. Nisam bio baš merodavan da ocenim kako je i da li je uopšte govorio francuski, ali starije kolege i oni koji su ga duže poznavali su tvrdili da mu je francuski, maltene, kao srpski. A oko srpskog se zaista trudio. Bez imalo zazora, ispravljao je svoje sagovornike kad god primeti da su nešto pogrešno izgovorili. Naravno, mnogima to nije bilo prijatno, ali Mija se zbog toga nije uzbuđivao. Jednostavno, njegov sluh nije dozvoljavao da se pred njim pogrešno govori. Ispravljao je i druga Tita ili, ako baš ne Njega, onda one koji su sastavili njegovo Pismo. Pošto je jugoslovenska javnost s početka semamdesetih godina prošlog veka danima i mesecima bila bombardovana navodima ili, pak, čestim čitanjem celog malo podužeg Titovog pisma preko televizije i radija i štampanjem istog nebrojeno puta po svim novinama na svim jezicima naroda i narodnosti, SKJ je odlučio da to nije dovoljno i naložio svim partijskim organizacijama takozvanih komunista da upoznaju članstvo sa sadržajem Pisma, na čijem je početku, iako su ga već i vrapci na granama znali napamet, pisalo Strogo pov. Upoznavanje sa Pismom bi se obavilo tako što bi se ono u celosti na zatvorenim i tajnim sastancima partijskih ćelija ponovo pročitalo, a sekretari partijskih organizacija su bili dužni da ozbiljno upozore članstvo da je stvar strogo pov. Na sastanku naše ćelije odlučeno je da Pismo čitam ja. Evo, rekao je sekretar, imaš čast da čitaš Titovo pismo. Uostalom, to ti je i posao, pošto si ti spiker. Čitao sam i čitao, tu i tamo se iskašljavajući, ne bih li podstakao moje slušaoce na više pažnje, ali, uzalud. Svi su se smrtno dosađivali i već polako padali u san, jer je ponoć bila uveliko prošla. A onda sam, videvši da niko ne sluša ono što čitam i da sekretar ne proverava da li čitam baš sve, počeo da preskačem pojedine pasuse. Niko nije reagovao. U jednom trenutku kada sam pročitao reč koncenzus, jer je ta reč tamo bila tako napisana (ko sam ja da ispravljam druga Tita), Mija je, iako se činilo da je i on pridremao, ironično ponovio koncenzus i rekao da se pravilno kaže konsenzus, grubo me optužujući za nedostatak inteligencije i nepoznavanje jezika. Morao sam da ustanem i da mu odnesem strogo pov. materijal na uvid kako bih sprao ljagu sa sebe i uverio ga da je drug Tito zaista napisao koncenzus. Ustvari, Mija i jeste bio pridremao, ali ga je pogrešno izgovorena reč probudila.

U to vreme naše sastajalište je bio bife Doma društvenih u podrumu zgrade u kojoj su, osim «Ibarskih novosti» i «Magnohroma», bile smeštene i tzv. drušvene organizacije. To mesto, koje je danas, nažalost, zatvoreno, nazivali su Rupom, ali ga je Mija, ipak, nazvavši ga «Fuksi barom», možda najbolje opisao. Tu, međutim, nisu dolazile nikakve fukse u pravom značenju te reči ili ih mi, ako su povremeno i dolazile, nismo primećivali. Zapravo, bilo je to tada najelitnije mesto u gradu. Osim bučne i vesele novinarske bratije, tu su se okupljali i advokati, glumci, slikari, sportisti, pesnici, pa i političari. Zbog ovih poslednjih Mija je, rekao bih, nazvao kafanu po najstarijem zanimanju na svetu. On, jednostavno, nije voleo političare. Jednog je, ipak, poštovao i družio se sa njim. To je bio njegov imenjak Miodrag Janić, predsednik opštine, koji je bio naklonjen novinarima, a i sam je posedovao nesumnjivi spisateljki dar. Janić je bio prilično obrazovan i liberalan, a to je u to vreme bio jedan od najvećih grehova. Zar je danas drugačije? Naravno, kako se i moglo očekivati, Janić je smenjen sa položaja predsednika opštine iz nekih maglovitih i trapavo obrazloženih razloga kakvih je uvek bilo, a kakvih ima i danas. Jedan od tih razloga je, možda, bilo i njegovo druženje sa novinarima u restoranu hotela “Jugoslavija” u vreme kada je redakcija “Ibarskih” bila u samom hotelu. Mija je bio smešten u jednokrevetnoj sobi sa lavaboom i rešoom. Istina, krevet je bio izbačen, a umesto njega je bio ubačen neki raspali pisaći sto za kojim je Mija ispisivao možda svoje najbolje tekstove.

Negde u proleće 1977. Mija je dopao bolnice. U redakciji se pričalo da je ozbiljno oboleo i da mu se, po svoj prilici, bliži kraj. Budući da je bio najstariji u firmi, nekako se na njegov izvesni odlazak govorilo kao da je to normalno. Ja baš i nisam verovao da se Mija sprema da nas zauvek napusti, a još manje sam verovao da je to normalno, pa sam možda napravio glupost kada sam ga posetio u bolnici i poneo mu knjigu sa naslovom «Usta puna zemlje» Branimira Šćepanovića, pisca takozvane stvarnosne proze, koja se vlastima nije dopadala. Zato je, valjda, u Jugoslaviji prodata u više od sto hiljada primeraka, a potom i prevedena na tridesetak jezika. Knjiga se čitala, maltene, tajno. Ja sam je, nekim čudom, našao u knjižari “Ivan Goran Kovačić” u glavnoj ulici i potrčao sa njom kod Mije u bolnicu, nadajući se da će on shvatiti koliko mi je bilo važno da pročita tada najčuveniju knjigu. Time bih mu, ujedno, pokazao koliko mi je do njega stalo, bez obzira na to što mi se tokom tih nekoliko godina u nekoliko navrata, nakratko, istina, ponovo obraćao sa “Vi”.

“Odličan naslov”, rekao je on kada sam mu svečano uručio knjigu.

“Kao da si znao”, dodao je i napravio nekoliko šala na račun svog odlaska tamo gde je očekivao da će mu biti bolje nego ovde.

To je bio naš poslednji susret.

 

 

*Autor je novinar koji je od 1973. do 1977.  bio Mijin kolega u "Ibarskim novostima"

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Eleonora Knizl

    Gost - Eleonora Knizl

    Prekopali mu grob..sramota
    • Ime: Eleonora Knizl

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 13 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:24 am   |   Sunset: 6:36 pm
67%     8.0 m/s     33.017 bar
Forecast
ČET Low: 9 °C High: 13 °C
PET Low: 9 °C High: 13 °C
SUB Low: 8 °C High: 18 °C
NED Low: 8 °C High: 20 °C
PON Low: 10 °C High: 16 °C
UTO Low: 8 °C High: 22 °C
SRE Low: 10 °C High: 21 °C
ČET Low: 8 °C High: 21 °C
PET Low: 8 °C High: 18 °C
SUB Low: 6 °C High: 17 °C