Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

uređuje: Dragan Bajović

Šta čita i piše novinar Dragoslav Simić, dugogodišnji urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2, koji je pokrenuo autorsku ediciju dokumentarnih emisija u 100 naslova „Knjige koje govore”

Šta čitam?

Priređeno školsko izdanje „Čarls Darvin“, genije, putovanje „Biglom“... jedan od onih koji su utvrdili da boga nema na način kako se i onda, i danas sa bogom manipuliše.

„Marko Kraljević“, Marka Aleksića, „Laguna“, zanimljiva dokumentarna knjiga, pokušaj autora da obriše legendu i da iznese činjenice.

„Otkup sirove kože“ Abdulaha Sidrana (http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/AbdulahSidran.html)

i onda su me Srbi omrzli kad sam napisao šta mislim o Sidranu odnosno o ovoj knjizi.

Dikens, ponovo Koperfild, imao je 26 godina kad je napisao Davida Koperfilda.

I, naravno,  morao sam da pročitam pre objavljivanja - Tramvaj za dvoje ~ Kratka priča Dragoslava Simića (http://www.audioifotoarhiv.com/kratkaprica/DragoslavSimic/Politika-Tramvaj_za_dvoje.pdf) objavljena u Politici13. novembra 2016.

Beleška o Dragoslavu Simiću

Dragoslav Simić je dugogodišnji urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2, pokrenuo je autorsku ediciju dokumentarnih emisija u 100 naslova „Knjige koje govore” o ljudima i događajima iz političke i kulturne istorije Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Pored ostalih, autor je i knjiga: „Ženski logor na Golom otoku”, u koautorstvu s Boškom Trifunovićem i „Raskol u eteru”, o sukobima u srpskoj crkvi u Americi prema fono dokumentaciji majora Nikole Kosića. Osnivač je novinarskog sajta Audio i foto arhiv.

TRAMVAJ ZA DVOJE

kratka priča Dragoslava Simića

Događaj koji ću opisati zbio se jednog julskog dana prošle godine, popodne, između četiri sata i sedam.

Sin mog dobrog druga Dejana, Ranko, scenarista, kasnio je na sastanak koji smo zakazali ranije. Bio je uspešan televizijski producent. Njega sam jedino poznavao iz tog sveta koji bi možda mogao da pomogne da se igra jedna moja TV drama.

Javio se u četiri:

~ Izvini kasnim. Dolazim za 20 minuta.

U kafe-knjižari, u kojoj je trebalo da se nađemo, rafovi puni knjiga. Šarene korice na sve strane privlačile su pažnju. „Seks“ englesko ilustrovano izdanje knjige, neobično velikog formata, bilo je odlično za ubijanje vremena. Teška knjižurina, jedva sam je spustio sa police. Za stolom gde sam pio kafu, otvorio sam knjigu. Nisu baš „ispadale“ slike nagih žena, ali scena zbog kojih se pubertetlije raduju, a starije kao kobajagi takve slike neinteresuju, bilo je na pretek.

Ubrzo je došao Ranko. Pola sata kasnije, rastali smo se uz uobičajen pozdrav: „Zdravo, vidimo se“.

Šta mi je rekao? Ništa naročito što nisam očekivao.

Rekao mi je: „Slaba vajda od tvog pisanja. Teško sve prolazi. Nema para za realizaciju novih projekata na televiziji. Nisu još platili honorare za prošlu godinu.“

U tom stilu je izbacio još nekoliko fraza. Imao sam utisak da tekst nije ni pogledao. „Nek ostane još malo kod mene“, reče, „pa ćemo videti.“ Pomislih - stara fora.

Vratio mi je samo jedno moje pismo čiji je sadržaj kopirao. „Možda će da valja za nešto, možda ga nekad negde u nekoj prilici upotrebim“, rekao je i otišao.

Pokajao sam se što sam ga uopšte zvao. Po tome kako je razgovarao sa prijateljem svoga oca, reda radi, shvatio sam da od posla neće biti ništa. Ranko je bio jedan od onih likova koji su već na izlazu iz kafane zaboravili sa kim su bili i o čemu su razgovarali.

U pet sam bio u tramvaju.

Čim sam ušao, primetio sam jednu stariju ženu, mojih godina, koja me je netremice posmatrala. Priznajem, i ja sam nju posmatrao. Činilo mi se da sam je video nekad davno. Pogledi su nam se privlačili kao da smo umesto očiju imali magnete. Tramvaj se približavao mom odredištu. Bilo je glupo da izađem, a da joj ništa ne kažem. Šta ako joj nešto dobacim, a žena pomisli da sam lud!? Nema smisla - vrzmalo mi se po glavi. Već smo oboje u životnom dobu kada se ljudi jedni drugima ne udvaraju u gradskom prevozu. To su godine kada seva desno rame. Sanjaš mrtve. Košmar u glavi. Šta da radim? Hoću-neću, hoću-neću. Žena me pogleda još jednom. Približi se izlaznim vratima. Nisam izdržao. Nasmešio sam se i izgovorio oproban štos: „Da li silazite?“, mada je bilo jasno da izlazi. Kada je žena odgovorila potvrdno, dodao sam da je to odlično jer baš i ja silazim na toj stanici: „Ja sam stručnjak za kompjutere“, pa ako imate vremena mogli bismo da popijemo kafu, odvalio sam.

Inteligentna žena odmah je razumela da ono sa kompjuterima nema veze. Na moje iznenađenje, pristala je. Seli smo u jednu uličnu hladovitu baštu. Oko nas ljudi, saobraćaj. Gledali smo se opet kao u tramvaju, dugo i značajno. Onda, da bih prekinuo sad već neprijatnu tišinu, rekao sam da me podseća na nekoga koga sam davno sreo, ali da baš nisam siguran da je to ona. U džepu nosim jedno staro pismo koje želim da joj pokažem. Stvarno me je neodoljivo podsećala na neku devojku sa kojom sam se zabavljao. Izvadio sam ono pismo koje mi je Ranko onako slučajno, nešto ranije vratio. Bilo je pisano čitkim rukopisom.

Titovo Užice, 31. jul 1973.

Dragi moj,

Ovo neće biti ljubavno pismo jer bi tako bilo samo deo istine, ali će zato biti iskreno.

To što sam ti rekla da sam se odljubila, to su obične gluposti. Bilo bi to divno kad bi čovek mogao da kaže: neću više da volim i tačka. Volim te, volim te, više nego ranije i zato se ovako užasno osećam.

Sedam dana sam skakala na svaki zvuk telefona. Ponovo i ponovo smišljala sam šta ću ti sve reći kada me pozoveš. Trebalo je i da te zamolim da mi pronađeš jednu knjigu, a kao što si čuo sve sam zaboravila sem "da" i "jeste". Nisam umela ništa drugo da ti kažem. Smršala sam. Po ceo dan bih plakala bez ikakvog povoda Strašno se osećam.

I što je najgore, za ovo nije niko kriv. Nemam na koga da bacim krivicu. Nemam koga da mrzim da bih prestala tebe da volim. Prosto nisam smela da te zavolim i to je sve.

Možda me ne razumeš, možda ćeš pomisliti čemu sva ta panika. Iz tvog ugla to ne izgleda strašno. Volim te, pa šta. Da, ali ti imaš prijatelje, imaš ženu koju voliš. Imaš posao. Uostalom, ja sam tebi samo mali deo, ne života nego prijatno provedenog vremena. A ja, ja nemam ništa.

Mili moj! Nisam ja ljubomorna ni na koga i nikoga ne krivim, ja samo ne mogu da podnesem da budem sama, a da volim. Ja se naprosto sve vreme, čak i sad dok ti ovo pišem, osećam kao da se obraćam nekoj slici čije me boje neodoljivo privlače, ali sve što ja učinim ili kažem, odbija se o njenu glatku površinu. To ne mogu da podnesem pogotovu sad kad te volim.

Sve ono što sam ti pisala za mamu − da je bolesna, pa moram da brinem o njoj – izmišljeno je. Ne, ja ne mogu, ja apsolutno nemam snage da te vidim.

Možda če ti ovo pismo zvučati smešno, previše patetično, glupo, ali ja se tako grozno osećam da stvarno ne mogu da se kontrolišem. Ne ljuti se.

Dragi, molim te, prvi i poslednji put te nešto molim. Obećaj mi da posle ovoga nećeš loše misliti o meni i da ću smeti da te potražim u septembru u Beogradu. Molim te, do toga mi je veoma stalo, pa ja te volim, zaboga.

Potpis...

Žena pročita pismo u jednom dahu.

Šta li će mi reći – zapitao sam se. Pričinilo mi se da sam je video u onoj engleskoj knjizi o seksu koju sam pre više od sata, prelistavao u knjižari, mladu i lepu kako je skinula bluzu. Prsluče joj nije bilo potrebno. Bila je lepša nego svi oni modeli koje je engleski izdavač fotografisao.

Ova žena, umesto odgovora, bez reči izvadi iz svoje tašne jedan plavi već izbledeo koverat, stavi ga na sto i iz njega izvadi drugo pismo. Pruži mi ga. „Čitajte“, rekla je.

Beograd, 1980, bez datuma

Dragi, dragi,

Primila sam i tvoje drugo, istina nešto kraće, ali Ijutito pismo. I nema sumnje, ti si ljut i u pravu si. Da ne bi bilo dvoumljenja, moram DA PONOVIM: sasvim si u pravu. Tako i treba kad imaš posla s hirovitom ženom, nezahvalnicom kojoj iznenada padne na pamet da sprovede nekakve svoje ideje, a ti ne priznaješ bilo čije, posebno ženske ideje i odluke. Naravno tvoje je da odlučuješ i sprovodiš odlučeno u delo; koliko će žena čekati da te sretne, što duže – to bolje, da te zove kad to i gde to tebi odgovara, ali ne njoj. Tebe baš nije briga što je ona u situaciji zmije i žabe. Važno je da ti nisi nikada u situaciji žabe.

Tvoja nadmoć koju neguješ sistematično kao i tvoje nezadovoljstvo onima koje voliš i za koje se "boriš" jednostavno je tvoja sudbina. Naravno, šta ti tu možeš − tako Bog hoće. MOJ problem je moja sudbina! Moja sudbina je moja usamljenost, pre susreta s tobom, za vreme druženja s tobom i svakako posle. Šta ti imaš da brineš o tome da li ja moram da zaradim nekakve pare koje ću dati za razmenu stana, što moram da radim kao manijak i da se ubijam od umora.

Pa, koji normalan muškarac želi takvu ženu. Posebno ne ti. Žena je dugme koje kad pritisnes mora u svako doba da funkcioniše besprekorno. Kakva duša, kakvo srce i druge gluposti. Ko se time još uopšte u životu bavi?! Ti si tucač, super muškarac. Ti si pravedno podelio svet na „svoje i ostale“. Svi drugi pre ili kasnije mogu i da crknu, kad se ne mire s tvojim „svetopetrovskim odlukama“ − raj ili pakao. Svakako, nezahvalnici uvek idu u pakao, kako samo mogu pomisliti da mogu da prođu nekažnjeno, i naravno „tvoji“, nežni, koji ne mogu bez zaštite, nežnosti i Ijubavi, koji su dobri i plemeniti, idu u raj. Eto, tako ja, iako se šalim malčice stegnuta srca, vidim ona tvoja dva Ijutita pisma i opravdavam − kao i uvek 100% u načelu − tvoje značajne uloge. Važno je da si ti jedini u ovoj prilici principijelan, a ko nije − šta te briga.

I još jedna opaska. Zadržavam tvoju lepu sliku, iako je, kad sam ja u pitanju, nesporazum kao i sve ostalo. Ja sam „tvoj nesporazum“.I pored najbolje volje, nisam mogla da je prevedem u svoju korist. Na toj slici nedostaje još jedna ruka koja nikako ne može biti moja, jer to je ruka tvoje žene. Kako rekoh, ja po tvojoj kategorizaciji spadam u rubriku „ostali“ i tu mi jednostavno na slici nije mesto ni u jednom domenu, posebno ne u emotivnom. I da ponovim: takva mi je sudbina, tako si ti odlučio.

Toliko o tvojim pismima i mojim reakcijama na njiih...

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam ženu upitno. Ona uze pismo savi i vrati u tašnu. Samo reče: „Ovo ti pismo nikad nisam poslala. Čuvam za uspomenu. Sa onim prvim pismom nemam nikakve veze. Pisala ga je neka druga žena.”

Ustade i ode, niz ulicu, bez reči.

Sumrak se hvatao nad gradom.

Bilo je sedam.

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments