Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Iz emisije “Govori da bih te video” RB2; autor Dragoslav Simić

Mislim da je Mićunović tada bio ambasador; počeli su da viču na mene: „Znate šta ste učinili, oni će misliti da je to naš diplomatski korak, ko vam je dozvolio da se obraćate Hruščovu; platićete vi kad se vratite u Jugoslaviju....“

Mihajlo Mihajlov rođen je u Pančevu 1934. Uhapšen je u Zadru kao asistent Filozofskog fakulteta 1966. godine zbog eseja "Leto moskovsko", na intervenciju sovjetskog amabasadora. Hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Tito. Osuđen je na tri godine zatvora i kasnije opet na sedam godina "zbog neprijateljske propagande". Posle izdržane kazne, otišao je u Ameriku, a u Beograd se vratio 2001. Mihajlov je bio jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata, a preminuo je 7. marta 2010. u Beogradu.

Sa Mišom Mihajlovim upoznao me je Predrag Paić, bibliotekar Kongresne biblioteke u Vašingtonu 1990. godine. Našli smo se u „Glasu Amerike“ u ruskoj redakciji u kojoj je Mihajlov radio. Odmah je pristao da razgovaramo i tada je snimljena i ova fotografija

Mihajlov pred mojim mikrofonom. Za razliku od drugih emigranata iz Jugoslavije koje sam tada sretao i koji su me u horu pitali da li me je UDBA poslala u Ameriku, Mihajlov koji je na svojoj koži najbolje osetio šta znači „služba državne bezbednosti“ u komunističkom svetu, pravio je viceve, a sa mnom razgovarao srdačno kao da se znamo godinama.

Naš sledeći susret bio je u Beogradu 2007. kada sam otišao pre emisije kod njega na Obilićev venac gde je stanovao, da se dogovorimo šta sve od njegovog sudbinom skrojenog života može da stane u jednu kratku radio emisiju.

Tačno u 4 sata popodne aprila 2007. godine., Mihajlo Mihajlov je došao u Radio Beograd. Sat kasnije počinjala je emisija „Govori da bih te video“, uživo.

Kada sam 2009. pitao Mihajlova da li smeta njegovom zdravlju što toliko puši, a pušio je mnogo, šaljivo je odgovorio: „Lekar mi je zabranio da prestanem da pušim!“. Nasmejali smo se obojica, a ta vedrina i pored svih nedaća u kojima se nalazio, omeđila je njegov život.

Uzori Mihajla Mihajlova

Moram priznati da mi je tek sada jasno da sam pogrešio što sam pristao na ovaj nastup na radiju. Naime, druga je stvar kad se radi o pitanjima i odgovorima ili nekom „okruglom stolu“, međutim, ovde čovek treba da bude pripovedač, a ja sam uglavnom slušalac i čitalac. Koliko se puta dešavalo da sa nekim razgovaram i ne progovorim skoro ni jednu reč, samo slušam, a taj neko kasnije oduševljeno priča: što je Mihajlov interesantan sagovornik.

Tako je uvek bilo. Knjige su mi bile značajnije od realnog sveta.

Recimo, na robiji, moji svi prijatelji i sapatnici sa robije, kad se vidimo sada ili kad smo se ranije vidjali, pamte stražare, vaspitače, direktore KP domova. Ja ne, nažalost, ali se odlično sećam knjiga koje sam tamo pročitao, a počelo je to još u Sarajevu gde sam završio gimnaziju, a noću čitao skrivajući od roditelja knjige, naravno.

Verovatno sam čak izmenio svoj metabolizam, jer zaista nije reč o navici. Sedam godina zatvora, jedna godina vojske. Služio sam u Trebinju 1961. posle završenih postdiplomskih studija. Znate, ono – Trebinje, Trebinje kad me vidiš, itd. Danju sam bio kao slepa muva, a noću ne mogu da spavam. Misli samo sevaju, ideje, ali za razliku od gimnazije, nema svetla, naime, nemoguće je bilo, bilo šta čitati ili pisati. Prema tome, moja prava biografija je određena pročitanim knjigama.

Po vremenskom redosledu postoji sedam knjiga, tačnije, sedam autora,  koji su najviše uticali na mene, više od bilo kog ličnog događaja u životu. Te knjige, onosno autori u vremenskom redosledu idu ovako: prvi je bio Vladimir Majakovski, pesnik koga sam svojevremeno u vreme kad svi pišu u tim tinejdžerskim godinama pesme, ja sam, umesto da i ja pišem pesme, bio oduševljen Vladimirom Majakovskim. I čak sam ga prevodio. Ipak, napisao sam nekoliko mladalačkih pesama. Pisao sam pesme nekih šest meseci i nikad više u životu. Ali, u to vreme je u Sarajevu, gde sam išao u gimnaziju, izlazio  časopis  Omladinska reč ili život, tako nekako se zvao. Štampano je desetak mojih pesama, a najinteresantnije je što je veoma pohvalno o tim pesmama pisao tada jedan od ideologa omladinskih i partijskih, Miodrag Bogićević, koji je kasnije  bio prvi koji je moju knjigu „Leto moskovsko“,  napao u beogradskom nedeljniku „Komunist“. Prvi me je pohvalio, a onda kasnije prvi i napao. To je to, znači prvi je bio Majakovski, pa čak se i sećam, toliko sam bio pod njegovim uticajem, da sam napisao ovakav stih koji  i danas znam napamet:

            „Druže Majakovski, mene su optužili,

            Da vas kradem, da sam prosto imitator,           

            Šta mogu, dodjavola, kada ste u mozak ušli,

            Kao što se ulazi u zatvor.“      

E, drugi je posle toga bio Dostojevski. Naravno, to je jedan od onih koji potresaju. Tu nije potrebno naveliko objašnjavati zašto. Treći je u vremenskom redosledu filozof Lav Šestov. Za njega sam čuo slučajno, pošto sam završio socijalističku gimnaziju i to u prvoj generaciji koja je celu srednju školu zavrsila u Novoj Jugoslaviji.  Razumljivo, niko nije tada ruske filozofe neoidealiste, nemarksiste uopšte i pominjao, pa za Šestova nisam čuo ni na fakultetu. Već sam bio na studijama u Zagrebu, komparativnu književnost sam završavao, kad je izašla knjiga Gaetana Pikona „Panorama savremenih ideja“. To je neki francuski istoričar filozofije. I tamo sam prvi put otrio postojanje Lava Šestova. Stajao sam sa jednim svojim prijateljem u redu u nekakvoj  menzi, negde u Petrinjskoj je bilo neko podrumče. Pričao sam mu: Evo vidiš nikad nisam čuo za Lava Šestova...“. Iza mene je stajala neka starica. Kad je počela da govori shvatio sam da je Ruskinja po naglasku: „A, Lav Šestov, veliki filozof, ja imam njegovih knjiga, ako hoćete ja ću vam to dati jer stoje mi na tavanu“. Zaista, šta je slučajnost. Odem kod nje na tavan, pošto je bila veoma stara, to joj je od muža ostalo i pokupim šest knjiga Lava Šestova koje sam naravno s uživanjem pročitao. Da ne govorimo da su me  tada po prvi put zaprepastili i oduševili njegovi aforizmi: „Genijalni ljudi imaju obično decu idiote. Tako su alhemičari porodili hemičare, a astrolozi astronome“.

Onda je došao na red Orvel i njegova „1984.“, ali to je već bilo daleko kasnije. Naime, njegova „1984“ objavljena je u Jugoslaviji tada u seriji fantastičnih romana. Mislim, to je bila ta maska da bi se takva moćna  antitotalitarna knjiga uopšte mogla  štampati. I, kada je izašao taj roman ja sam sedeo u Požarevcu u zatvoru. Tamo je  bila grupa albanskih političkih zatvorenika, među kojima i Adem Demaći koji je tada bio prvi romanopisac kosovskih Albanaca na albanskom jeziku. U to vreme Albanija je bila prokineska, tako da je bio totalno maocetungovac. Onda sam njega upoznao sa tom knjigom, a onda je on kasnije u jednoj svojoj knjizi, već kad je bio na slobodi, posle 27  godina zatvora koje je izdrzao, zato ga i zovu „kosovski Mendela“, napisao da je  knjiga sa kojom sam ga ja upoznao, Orvelova 1984, mnogo uticala na njega pa je postao demokrata, i prestao da bude dogmatski  komunista.

Onda je došla knjiga Georgi Mejera. To je jedna neobično lepa, duboka knjiga, naslov joj je „Svetlo u noći“, u kojoj se ustvari, u praktičnom, realnom svetu  pokazuje da su ideje Dostojevskog i Lava Šestova  apsolutno realne, a ne samo aforizmi koji služe kao neki paradoksi, nego da je to zaista sve apsolutna realnost.

Onda je došla knjiga Viktora Trostnjikova. To je jedan ruski filozof moskovski,  „Misli pred zoru“, u kojoj  on sam kao matematičar i kibernetičar,  dolazi do istih  zaključaka do kojih je došao Šestov, ali naučnim jezikom, teorijama, a ne bilo kakvom mistikom.

Poslednja knjiga koja me je potresla je „Majstor i Margarita“ Mihajla Bulgakova. Tada sam se nalazio u samici. Već sedam meseci sam proveo u izolaciji u CZ-u, centralnom zatvoru. I tu knjigu kao i druge majka mi je  donela u Centralni zatvor. Ovu knjigu su propustili jer bila je na ruskom izdana u Moskvi. Nije bila nikakva politika, ništa sumnjivo. Valjao sam se od smeha čitajući „Majstora i Margaritu“, a stražari su gledali u okance i mislili su da sam totalno poludeo, da se smejem jer se nalazim u zatvoru u izolaciji, a umirem od smeha.

I, najzad, poslednja knjiga koja me je potresla, a koju sam posle nekoliko štrajkova glađu, već u Mitrovici, u zatvoru dobio. To je Stari i Novi zavet, koji sam isto čitao sa ogromnim interesovanjem jer sam ga ranije samo prelistavao.

To je bilo školovanje. Završio sam gimnaziju, tipično onu marksističku. Dakle nije se radilo o nedostatku predmeta veronauka, nego se radilo o tome da su u učenju nedostajale elementarne informacije. Recimo, izučavala se Krležina „Golgota“, a niko ne zna šta je Golgota, što je totalno bilo besmisleno. Ali sam se izborio za Stari i Novi zavet, koje Boris  Pasternak naziva Bilježniccom čovečanstva. I čitao sam i čitao i čitao, i moram priznati da je ta knjiga nad knjigama isto tako bila neobično značajna u mom životu. Knjige su bile poticaj ne samo mog unutrašnjeg duhovnog i intelektualnog razvoja,  nego su direktno uticale na moj realni život vanjski. Naime, ja sam 1964. godine, a predhodno sam diplomirao 1959. u Zagrebu komparativnu književnost, dobio stipendiju za dve godine postdiplomskih studija. Tada nije bio još uvedeno zvanje  magistra, tako da nemam magistarsku titulu. Prvo sam išao u vojsku u Trebinje, a onda sam izabran za asistenta na Filozofskom fakultetu u Zadru, kao delu Zagrebačkog sveučilišta. Tamo sam predavao modernu rusku književnost, rusku i sovjetsku, i pripremao doktorat o Dostojevskom.

Mihajlov u Moskvi

Godine 1964. sam bio poslan u okviru programa kulturne razmene između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije na pet nedelja u Moskvu. Neko iz Moskve bi došao na zagrebački Univerzitet na isto vreme. O ovom predlogu koji je Filozofski fakultet u Zadru sačinio, rešavalo se u Ministarstvu kulture u Beogradu,  odluku da se  upravo ja pošaljem, da mi se daju pare da idem u Moskvu. Odluku o toj razmeni je donela Filimona Mihajlova. I to je bio  verovatno slučaj, jer je isto prezivamo. Videla je da sam rođen u Pančevu (iako sam u Pančevu ziveo samo dva dana, (tamo je bila ruska bolnica izmedju dva rata pa su sve Ruskinje iz cele Jugoslavije dolazile tu da se porađaju), a nije nigde pisalo šta sam po nacionalnosti. Ja sam  Rus, a Mihajlova u Banatu imate koliko hoćete. Međutim, Filimona Mihajlova je verovatno pomislila da smo zemljaci. Pretpostavljam da je ta slučajnost odlučila da upravo mene pošalju u Sovjetski Savez.

Kada sam otišao tamo to je bila poslednja godina vlade Nikite Hruščova, to je bio vrhunac liberalizma. Nikita Hruščov je bio nekakva vrsta preteče Gorbačova sa perestrojkom. Tog leta su jugoslovenski pevači i muzičari, preplavili Moskvu. Meni je ruski maternji jezik, sestra i ja smo tek u školi praktično naučili srpski jezik. Ocu je bilo 17, a majci 7 godina kada su 1921. sa  vrangelovskom emigracijom došli u Jugoslaviju. Nisu došli zajedno. Tek su se kasnije upoznali u Jugoslaviji. Pre odlaska u SSSR, pisao sam  jednom nedeljno neke članke za zagrebački „Telegram“, o ruskoj književnosti i o sovjetskim časopisima, o raznim temama. Iz šale sam jednom, baš se pojavila knjiga Nikite Hruščova, „O visokoj ulozi književnosti u umetnosti“, u kojoj su štampani njegovi govori o književnosti u umetnosti gde on  užasno napada moderniste, napisao recenziju kao da Hruščov nije generalni sekretar Sovjetskog Saveza nego kao da je jedan običan kritičar esejista; pa sam napisao članak „U tradiciji Pisareva“ i poslao neobavezno redakciji, misleci da ga neće štampati. Pisarev je bio preteča „socijalističkog realizma“ u XIX veku, a pamti se po rečima da „škripa taljiga koje dovlače hleb gladnom čovečanstvu ima veću umetničku vrednost nego muzika Mozarta ili stihovi Puškina“. 

Međutim, urednik tadašnjeg „Telegrama“ Mirko Božić je bio negde na odsustvu, a njegov zamenik znajući da mene stalno štampaju u „Telegramu“, pustio je taj tekst. Možda nije shvatio šta radi. Članak je istovremeno izašao u junu pred moj odlazak u Sovjetski Savez. U časopisu za literaturu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti „Forum“  izašao je moj veliki esej „Mrtvi dom Dostojevskog i Solženjicina“. I u takvoj kombinaciji, kad sam stigao u Sovjetski Savez očito su tamo mislili da sam ja neki važni partijski čovek kome dozvoljavaju da piše o Hruščovu takve stvari. U tom eseju „Mrtvi dom Dostojevskog i Solženjicina“ ima mnogo gorih stvari nego što je u „Letu moskovskom“ bilo kasnije, ali nikakvih primedbi nije bilo, samo su me hvalili .

Sad, ja stižem. Dozvoljavaju mi da se sretnem sa bilo kim, iako je zvanični Savez sovjetskih pisaca  predložio da me poveže samo sa dvojicom pisaca. Za mesec dana ne mogu više od dvojice da organizuju! Onda sam ja krenuo sam.

U to vreme u Moskvi su bili kiosci na svakom koraku gde ste mogli prema imenu i godini rođenja da dobijete broj telefona, a možda i adresu, toga se ne sećam, za prt kopejki. Tada nije bilo nikakvih telefonskih imenika, a ni mape grada. Sve je to bilo u tajnosti, naravno, navodna opreznost od špijuna sa Zapada. I počeo  sam da telefoniram. Ja sam taj i taj, predstavim se, pišem o ruskoj, sovjetskoj književnosti, predajem to i to. Da li možemo da se vidimo. I tako sam sreo i posetio oko 25 pisaca. Između ostalih i ovakve tada izuzetno važne kao što su bili Leonid Leonov, Ilja Erenburg, takodje i druge poznate pisce. Takodje  i neke za koje sam čuo tamo, a da pre toga nisam o njima ni čuo niti znao. Takav je slučaj bio sa Bulatom Okudžavom za koga, izuzev u  Poljskoj niko nije izvan SSSR-a znao. 

Nesuđeni intervju sa Nikitom Sergejevičem Hruščovom i pretnje iz ambasade

Povezivali su me sami pisci, videći da govorim perfektno ruski, odlično poznajem književnost itd, od jednog do drugog su me slali, sami pisci, pa sam  tih 25  razgovora obavio u roku od samo mesec dana. A  onda sam se obezobrazio. S obzirom da sam pisao o Hruščovu i njegovoj knjizi u zagrebackom „Telegramu“, telefonom sam nazvao Kremlj, pa od jednog do drugog sekretara, trećeg, četvrtog itd. najzad došao do nekog sekretara u Hruščovljevom kabinetu.

Izvolite, recite mi šta hoćete“.

Ja izložim stvar. Kažem, tako i tako, pišem u Jugoslaviji, pišem o sovjetskoj i ruskoj književnosti, pa sam nedavno napisao članak o knjizi tovarišča Hruščova,  rado nih uzeo od njega intervju, ako bi hteo da me primi, intervju o problemima umetnosti i književnosti itd. Sekretar je rekao: „Znate, sumnjam da će vas primiti. Nikita Sergejevič je u Kijevu, on se vraća ne znam kada, sumnjam da će imati vremena za tako nešto...“ Ja sam se praktičnoi pomirio sa time.

Međutim, prođe tri dana, taj sekretar mi telefonira u hotel, i vrlo ljubazno kaže: „Juče se vratio Nikita Sergejevič iz Kijeva i on bi hteo, primiće vas da razgovarate, međutim, traži da dobijete od jugoslovenske ambasade saglasnost.“

Naravno, ja otrčim odmah u ambasadu, a tamo se oni uhvate za glavu. Ispričam šta je bilo, od jednog do drugog sekretara pa do samog ambasadora. Mislim da je Mićunović tada bio ambasador. I počeli su užasno da viču na mene: „Pa vi ste ludi, znate šta ste učinili, oni će misliti da je to diplomatski korak koji mi činimo, ko je vama dozvolio da se obraćate Hruščovu, ko je vama dozvolio uopšte da idete da posećujete ove pisce izvan Saveza sovjetskih pisaca, e, videćete kad se vratite, platićete vi kad se vratite u Jugoslaviju....“

Ja sam se od takve neočekivane reakcije veoma uplašio. Telefonirao sam Hruščovljevom sekretaru da ne mogu dobiti podršku Jugoslovenske ambasade za intervju, jer ja pišem za nedeljnik koji nije državni organ. Sekretar je rekao da mu je žao, ali šta je tu je. Idućeg jutra neočekivano me je opet zvao telefonom i rekao da će me Nikita Sergejevič ipak primiti i dati intervju ukoliko moj list („Telegram“) pošalje pismenu potvrdu da će se štampati taj intervju.

Ja sam tada dugo razmišljao, ali znao sam da je besmisleno telefonirati u redakciju „Telegrama“ u Zagreb. Znao sam da takve stvari ne idu brzo, da će urednik morati da se savetuje sa nekim iz „viših“ političkih sfera, te nisam ni telefonirao u Zagreb. Sledećeg dana sam saopštio sekretaru Hruščova da „Telegram“ ne može unapred dati garanciju dok ne vidi tekst. Sekretar je izrazio žaljenje i mi smo se pozdravili računajući da se više nećemo čuti. Međutim, idućeg jutra opet mi zazvoni telefon i opet isti sekretar mi saopšti da je Nikita Sergejevič odlučio da će mi svakako dati intervju, ukoliko ja lično dam pismenu garanciju da će intervju biti štampan u jugoslovenskoj štampi bez ijedne promenjene reći. Ja odgovorim sekretaru da ću mu za jedan sat javiti, kad malo razmislim, te da se dogovorimo o vremenu intervjua.

E, tek tada je počela moja duhovna Golgota. Naravno da nikakva moja pismena garancija ne bi ništa vredela, jer ja zaista nisam mogao znati hoće li „Telegram“ ili neke druge novine štampati moj intervju sa Hruščovom. Sa druge strane – takva „garancija“ me ni na šta nije obavezivala, pa sam baš i mogao da je napišem. A onda sam se setio pretnji onih u našoj ambasadi, - šta bi se desilo kada bih uprkos njihovoj zabrani ipak razgovarao sa prvim čovekom SSSR-a. Tada sam se sramno poneo – uplašio sam se i telefonirao sekretaru Hruščova da nikakve garancije ne mogu dati. Više mi se čovek nije javljao, a ja sam posle dva dana  otputovao.

Kasnije, naročito u zatvoru, gde sam zbog svojih knjiga i članaka proveo u dva navrata sve u svemu oko sedam godina, jezivo sam se žderao zbog toga što sam se u onom momentu u Moskvi uplašio. Intervju sa Hruščovom bi krunisao moje „Leto Moskovsko“! Očito je bilo nekih važnih razloga zbog čega je u onom trenutku, tri meseca pred pad sa vlasti, Nikita Sergejevič Hruščov, treci po redu  diktator moćnog Sovjetskog Saveza, želeo da mu jugoslovenska štampa objavi intervju. 

U Moskvi sam snimio na magnetofonske trake ne samo pesme Bulata Okudžave, već i brojne  logorske pesme, koje su pevali studenti MGU.  U to vreme je Hruščov pustio iz logora mnogo logoraša. Čim sam došao u Jugoslaviju, pošto sam se poznavao sa Dobricom Ćosićem, ja mu telefoniram i odem kod njega da spasem celu stvar ako me sad uhapse pošto su mi u Moskvi  pretili. Ispričam mu kako je bilo. On je odmah sve  razumeo. Dođosmo na radio ovde, gde su nam napravili  kopije onih snimaka koje sam doneo. Sad sam bio siguran, ako mene uhapse,  kopije magnetofonskih traka neće propasti.

Pisac Mihajlov u zatvoru zbog „Leta moskovskog“

“Ova moja knjiga zbog koje sam nastradao „Leto moskovsko“ je primljena da bude štampana u beogradskom mesečnom književnom časopisu „Delo“ u tri nastavka.

U međuvremenu je pao Hruščov u oktobru 1964. Oborio ga je triumvirat Brežnjev, Kosigin, Podgorni, koji je odmah započeo restaljinizaciju. Kako sam ja u mojoj literanoj reportaži „Leto Moskovsko“ hvalio liberalizam i antistaljinizam Hruščova i očitu demokratizaciju SSSR-a,  novi sovjetski ambasador, zvao se Puzanov, uložio je protest kod Tita. Tito me je onda napao u govoru na konferenciji okružnih javnih tužilaca. Mene su tog dana,  5. marta 1965.  uhapsili u mom  kabinetu na fakultetu u Zadru. Naravno, kada sam napisao i dao „Delu“ da štampa moju knjigu,  ja nisam mogao da znam da će u međuvremenu Hruščov pasti i  da će se politička situacija radikalno izmeniti.

Zato, opet kažem, u mom životu je sve bila  slučajnost ili sudbina. Sudbina je drugi izraz za slučaj.

Još i ovo. Tada, znači u martu 1965., noć pred hapšenje, sanjao sam da me hapse. To mi je ostalo još uvek užasno zagonetno. Očito neka, ne parapsihologija, nego kako se to zove - predznak, ali sam bukvalno tada prvi put to iskusio. Sanjao sam to. Verovatno, radilo se o tome - s jedne strane,  što me je lično predsednik Republike napao,

Zadar je mali grad i kad vas Generalni sekretar, doživotni Predsednik i otac nacije napada, vi ste odmah izolovani. S druge strane to me je očuvalo da nisam bio nikad pod torturom, niko me nije mlatio, nego su me čak kad su me uhapsili pitali pa šta si to napisao kad te je drug predsednik tako napao. E, to me je i sačuvalo, osim štrajkova glađu, nekim samicama u zatvoru itd, nisam bio pod torturom, bila je ta velika zaštita. Da je Tito rekao obesite ga, mene bi obesili, ali pošto se bila podigla grdna larma u svetu samo zato što se stvar ticala i Sovjetskog Saveza do toga nije došlo; a što se tičemog jugoslovenskog disidentstva, moram da kažem da ja tada u Jugoslaviji praktično  nisam  ni znao šta je đilasizam.  Tito je rekao ovo je nova vrsta đilasizma. Ja se nisam bavio time, nisam bio član partije. Znači, s jedne strane je to bilo loše, a s druge strane to me je zaštitilo, jer da sam bio uhapšen inicijativom nekog lokalnog udbaša mene bi tamo prebijali i prebijali, ovako me niko prstom nije dirnuo.

U drugi zatvor sam dopao na neki način opet slučajno. To je bilo 1974. godine posle Barskog kongresa jer tada su počeli  da hapse sve bivše prosovjetski orijentisane,  čak i bivše zatvorenike sa Golog otoka. Onda je svetska štampa poćela da piše o tome da se Jugoslavija rapidno približava Zapadu jer hapse sve prosovjetske elemente. Sećam se, baš smo šetali Đilas, ja i Jovan Barović, advokat koji me branio, i razmišljali koga će radi balansa sad uhapsiti. Moraju nekog prozapadnog. Uhapsili su mene, dali mi sedam godina, ali nisam izdržao ni tri godine i dva meseca, tako da sam sve u svemu sedam godina manje dva meseca bio u zatvoru, i onda sam praktičnoi isteran iz Jugoslavije jer su ocenili da ja štetim više kad sam ovde, dajući stalno intervjue stranoj štampi i pišući ćlanke za zapadne novine nego napolju.

Beleška

 

Mihajlo Mihajlov uživo. Drugi program Radio Beograda, emisija „Govori da bih te video“, 2007. godina.  Autor   Dragoslav Simić. Za portal priredio Dragan Bajović

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 18 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:26 am   |   Sunset: 6:32 pm
48%     1.8 m/s     33.187 bar
Forecast
SUB Low: 8 °C High: 20 °C
NED Low: 7 °C High: 22 °C
PON Low: 9 °C High: 20 °C
UTO Low: 8 °C High: 21 °C
SRE Low: 10 °C High: 19 °C
ČET Low: 10 °C High: 18 °C
PET Low: 7 °C High: 16 °C
SUB Low: 5 °C High: 17 °C
NED Low: 4 °C High: 17 °C
PON Low: 6 °C High: 19 °C