Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

7. decembar 2016.

Srpska snaha: stjuardesa Virdžinija Rouds o tome zašto voli našu zemlju: ljubav prema Srbiji vukla me je kao magnet, na kojem god kraju zemljine kugle da sam bila

Nije čovek ono što misli, već ono što čini. Danas 43-godišnja stjuardesa Virdžinija Rouds nije u školi, za lektiru, čitala Mešu Selimovića, ali – po njegovoj krilatici kao da živi celi svoj život. Rođena je i odrasla u Rimu, a pre desetak godina je postala srpska snaha. Ubrzo je odlučila da posao i privatan život iskombinuje tako da može da radi jedan od najlepših poslova na svetu, za jednu od najvećih svetskih avio-kompanija i  da - živi u Srbiji.

Do 2010. godine Virdžinija je zbog posla živela u Londonu, ali su tada suprug Nikola Stojanović i ona, „prelomili“: dom će im biti u Kraljevu, odakle je Nikola rodom. Virdžinija posle tri, obično vezana, interkontinentalna leta, koji traju dvadesetak dana, dve nedelje odmora provodi u gradu na Ibru gde je, kako kaže, njena jedina kuća. U Kraljevu, koje zove svojim „velikim dvorištem“ njen je pravi dom, u kojem živi sa šestogodišnjom kćerkom Džulijom, mužem i svekrvom Cacom. Građanima Srbije poručuje da nisu svesni koliko su u prednosti u odnosu na druge.

"Ovde narod ima mnogo više mogućnosti da živi život, da se druži, da vidi kako počinje i kako se završava dan, jer se na Zapadu dešava da na posao odlaziš dok je noć i po mraku izlaziš", kaže Virdžinija.

Rođena je u braku Srpkinje iz Vrnjačke Banje, koja je 1968. otišla u Italiju, gde je radila kao manekenka, bila Mis Barija, a onda se posle par godina udala se za glumca rođenog u San Francisku. Mnogo pre nego što je ona 2005. postala srpska snaha, njen otac je 70-tih godina prošlog veka postao srpski zet, kojeg su tast i tašta obožavali. On je obožavao Srbiju, pa danas u selu Oplanići ima plac.

- Moj tata je crnac, a Srbiju voli najviše na svetu. Sav svoj odmor provodi na imanju u okolini Kraljeva. Oboje smo zaljubljeni u ovaj grad. Ja sam meleskinja, ali u Srbiji nikada nisam osetila rasizam, kojeg je bilo u Rimu. Nikada nismo dobijali etikete, u Srbiji sam ja uvek bila ja i mogla da budem slobodna, što mi se strašno dopadalo, jer me nikada niko nije popreko pogledao. Srbi  su gostoljubivi, gostoprimljivi, uvek dočekuju raširenih ruku. Moj tata je u Srbiji, kao crnac, imao mnogo ljubavi i poštovanja. Ne govori srpski tako dobro, ovde dolazi jednom godišnje na po par meseci, ali je uvek tužan kada treba da ide - kaže Virdžinija.

Majka, ni sa Virdžinijom, ni sa bratom, iz nekih samo sebi znanih razloga, nije želela da komunicira na srpskom jeziku, ali srpski geni učinili su da se Virdžinija vrati tamo odakle je njena mama silno želela da ode.

- Fascinira me mir kojim odiše svaki moj dan proveden u Srbiji. Kraljevo ima divnu reku Ibar, do koje silazim svakodnevno. Sa plaže pogled „puca“ na okolne planine, volim da posmatram ljude, njihova druženja. Neizmerno sam srećna kada vidim koliko Srbima znači porodica. Nekako su „ušuškani“, ne zanima ih previše sve što se dešava svuda okolo. Nema gužve na ulici, svuda mogu pešice da stignem, na svakom mestu se osećam se sigurno i to me je najviše privuklo - kaže Roudsova.

„Samo sam ovde ovako srećna“

Ona dodaje da se oseća srećnom i na gradskim ulicama:

 - Kao da, kad šetam gradom, pored mene hoda čista ljubav. Volim ljude, oni vole mene, jednostavno – samo sam ovde ovako srećna!

Za one koji zamišljaju da je za mir u duši neophodno materijalno blagostanje i da je sreća uvek negde drugde, Virdžinija poredi život na zapadu sa onim što joj pruža život u Srbiji:

- Na zapadu se brzo živi, ali - radiš da bi živeo. Nema druženja sa prijateljima, poput onih koje doživljavam u Srbiji. Naravno, ja sam privilegovana zato što zarađujem evropsku platu, a živim u Srbiji. Ovde narod ima mnogo više mogućnosti da živi život, ljudi se viđaju samo da zajedno popiju kafu. Ni u Rimu, ni u Londonu gde sam živela za to nema vremena, po dve nedelje unapred zakazujem kafu sa drugaricama ili rođacima, a ovde mogu da se sretnem sa nekoliko prijateljica tokom istog dana! Jednostavno, moj život u Srbiji nije stresan - objašnjava Virdžinija.

Na pitanje za šta je, živeći u Rimu ostala uskraćena i šta je, odlukom da živi u Srbiji, želela da podari svom detetu, odgovara jednom rečju – sloboda:

- Ona ovde već ima svoje malo društvo, imaće stabilnost u  druženju, a u brzom životu, kakav nudi Rim, toga nema. Imaće vremena da se viđa sa drugaricama. U Srbiji je prednost kad imaš širok krug prijatelja, a mana što svi oni učestvuju u tvom životu. Ponekad me to i guši, ali važna mi je  sloboda koju će moje dete imati da bi moglo slobodno da izađe u grad. Moje koleginice u Engleskoj stavljaju svoju decu na spavanje već oko pola 8, a Džulija je ponekad na času engleskog sve do pola 9, pa tek nakon toga idemo u šetnju, tokom letnjih meseci sve do 10 uveče. To je velika prednost za nju.

Virdžinija se seća, kaže, svakog letnjeg raspusta koje je sa bratom provodila kod bake i deke po majci, u Vrnjačkoj Banji. Od kraja juna do septembra trajao bi njihov „san snova“. Sve do 1990. godine, letnji meseci u Srbiji bili su joj, navodi, najlepši deo godine:

- Zato sam se jednom, kao mala zarekla da ću doći u Srbiju da živim. Sebi sam želju ispunila i – lepo  mi je!

Prepričavajući koliko je njenom tati teško da se, posle letnjih meseci, koje provodi u vikendici u selu Oplanići nadomak Kraljeva, u jesen vrati u Englesku, Virdžinija navodi da joj je tata, baš tog dana u telefonskom razgovoru rekao, zavideći: „Uh, kako bih se sada stvorio u Srbiji!“

- I meni je tako kada sam daleko od Srbije. Kad god moram da idem odavde  uvek stavim ruke na avionski prozor, kao da mašem gradu i zemlji i opraštajući se govorim im: „Za 15 dana ponovo sam tu!“ Dan pred polazak sam uvek nervozna, nesnosna! - smeje se Roudsova. 

Nije joj lako kada ostavlja svoje dete koje, unapred zna, neće videti 20-tak dana:

- Lepo je što radim zaista zanimljiv posao, ali radeći ga propuštam divne trenutke u životu moje kćerke. Nije to lako. Balansiramo nekako, svekrva Caca puno pomaže, imam i fleksibilnog muža koji dosta pomaže oko deteta. Drugima sve to izgleda lepo i fascinantno, ali nije lako biti daleko od kuće - kaže Virdžinija.

Ona objašnjava kako za dve nedelje u Srbiji ne stigne da „napuni baterije“ pre povratka na novu turu interkontinentalnih letova:

- U Kraljevu nijedan dan ne provedem bez neke akcije, stalno negde idem: večere, rođendani, kućne posete, rodbina, društvo, moje divne drugarice, tu su i kćerkine obaveze, sada je u pripremnom, predškolskom programu, ali punim se pozitivnošću koja mi kad odem mnogo znači i održava me ispunjenom do sledećeg dolaska u Srbiju.

Ni u Italiji, ni u Engleskoj, tvrdi naša sagovornica, prijateljstva nisu tako intenzivna i iskrena, kao ona u Srbiji. Za našu zemlju vezuju je i lepa sećanja na takmičenja lepote na kojima je učestvovala i pobeđivala: 1990. godine u Vrnjačkoj Banji izabrana je za Mis Srbije. Ta titula odvela ju je u Beograd na takmičenje za Mis tadašnje velike Jugoslavije na kojem, i pored velike naklonosti i simpatija, i žirija, i publike, nije mogla da pobedi zato što nije imala – jugoslovensko državljanstvo.

- Pripala mi je titula druge pratilje, prijala mi je pompa koja se oko nas stvorila, ali drugačija su vremena to bila, nije bilo prilike ni da se uobrazim. Ta interesantna priča je sada samo lep deo mog života.  Mogla je da se pretvori u karijeru, ali – osim što mi je bilo lepo, shvatila sam da me taj modni svet previše ne zanima – priseća se Virdžinija.

Ona kaže da voli srpski jezik, da joj se dopada kako zvuči kada priča na srpskom.

- Baka i deka uvek su nam poklanjali knjige pisane ćirilicom, deka nas je učio ćiriličnoj azbuci, pa sada svojoj kćerki čitam bajke ćirilicom štampane. I dalje pomalo sričem, kao neka šestogodišnjakinja, zato što još uvek mešam slova. Od leta 1990. godine, sve do pre nekoliko godina nisam više dolazila u Srbiju, ali eto – moj srpski je očuvan, iako nije savršen. Sačuvala sam ga u svom srcu – objašnjava Virdžinija.

Ona mnogo voli i srpsku narodnu muziku. Voli i slavljenje krsne slave, sve druge fascinantne običaje koje, kako kaže, nije imala prilike da upozna ni kod jednog drugog naroda, a  dve najlepše reči u srpskom jeziku su joj "sine" i "komšija":

- U reč „sine“ staje sve - briga majke za dete, poštovanje između mlađih i starijih i uvek mi je lepo kada, recimo, čujem da na nekoj trafici bakica kaže radnici: "Sine, dodaj mi novine“.

Reč "komšija", kaže naša sagovornica, briše daljinu između ljudi i puna je topline kakve, kako tvrdi, nema na Zapadu. Na komšiju, uvek možeš da se osloniš. Komšija je, kaže, skoro kao kum, koji samo u Srbiji postaje deo tvoje porodice, više nego da ste rod rođeni.

- Ljubav ne može da se objasni. Mogla bih ja da živim i u Beogradu, ali Kraljevo ima nešto posebno. Kad sam ovde, kao da još uvek negde pored mene žive moje detinjstvo, moja mladost, nana i deka. Ta ljubav vukla me je kao magnet, na kojem god kraju zemljine kugle da sam bila. U Engleskoj, komšija bi svakog dana prolazio pored mene, bez želje da uzvrati na moje „Dobar dan“, a pred svaki Božić nam je u sanduče ubacivao čestitku sa najlepšim željama. To nije sreća! U srpskom „dobar dan“ sadržana je i radost onoga koji je srećan što te u tom trenutku vidi!

Naša sagovornica Srbima generalno zamera što više vole sve što je tuđe, što im ništa njihovo nije dovoljno dobro, što su nedovoljno odgovorni i precizni i što joj neke kasirke ne vraćaju ceo kusur:

- Stalno tražim da mi se vrati svaki dinar, pre svega zbog preciznosti i poštovanja prema novcu.

Često putuje autobusom na međugradskim linijama i razočarana je starim vozilima, zbog kojih "mora da se moli da uopšte stigne do Beograda". Fascinira je okrenutost tradiciji, to što Srbi imaju "crveno slovo":

- Kao katolkinji nije mi bio poznat post, pa zato stalno ovdašnjeg sveštenika zapitkujem zašto narod posti, a u isto vreme psuje - kaže Virdžinija, navodeći da joj se naročito dopada što se u Srbiji sve slavi - od prvog rođendana deteta, preko svadbi, slava, do ispraćaja u penziju:

- Srpska svadba je nešto najlepše, veselje, muzika, sreća u vazduhu. U Londonu i Rimu – nema muzike: jede se, priča za stolom, nekoliko sati i onda se gosti razilaze, bez emocija koje će ih zauvek podsećati na divan dan za dvoje mladih koji su odlučili da spoje svoje živote.

U Engleskoj, gde je živela 13 godina, kaže Virdžinija, poslovno je super, ljudi su precizni, i sama je usvojila taj model. Posao kojim se bavi, a pravila velike britanske kompanije za koju radi ne dozvoljavaju da kažemo koja je aero-kompanija u pitanju, niti da govori o iskustvima sa posla, Virdžiniji je omogućio da proputuje svet. Danas govori pet jezika, upoznala je mnogo ljudi, zna kako veliki svetski gradovi dišu, kakav je narod u zemljama u koje su je putevi vodili. Kao devojčica sanjala je da bude modni kreator i taj san nije ostvarila, ali 20 godina na poslu stjuardese donele su toliko lepih uspomena koje će jednog dana, možda, biti sakupljene u knjigu „Memoari Virdžinije Rouds“. I stjuardese se plaše letova, nešto je novo što od nje saznajem, a globalni terorizam te strahove pojačava.

- Uvek se plašim! Molim se kad god ulazim u avion! Govorim: „Ne ovaj put, imam toliko obaveza, divnu kćerkicu koja me čeka kod kuće!“ Dok sam bila mlađa, nisam se plašila. Posao je sve zahtevniji. Stjuardesa mora da bude psiholog, vatrogasac, doktor. U tom malom prostoru sve moraš da znaš, često menjaš dan za noć, dugo ti treba da se, zbog vremenskih razlika, oporaviš. S godinama u ovom poslu je sve teže. Mlad čovek sve lakše iznese. Nekada sam mogla sa celonoćne žurke pravo na let, a sada, ako ne odspavam 12 sati – ne mogu nigde da idem.

Virdžinijina priča o Srbiji toliko je lepa, da su i njene kolege počele da se interesuju gde je zemlja o kojoj ona toliko lepo govori:

- Da, planiram i da organizujem dolaske mojih kolega u organizovane ture, da za koju godinu, kad prestanem da se bavim sadašnjim poslom, počnem da se bavim etno-turizmom. Često na letovima za Srbiju srećem i ljude iz naše zemlje koji žive na zapadu. Kad vide koliko sam srećna dok pričam o Kraljevu kažu kako moraju da dođu da vide to mesto koje ja volim najviše na svetu. Svi vide emocije u mojim očima dok opisujem šta je to toliko lepo u Kraljevu!

Dok porukom kako je Srbija najlepša zemlja i da za nju na svetu lepše nema, završavam razgovor sa Virdžinijom, i ja u njenim očima prepoznajem da sreća ima oblik. U njenim očima – to su obrisi Kraljeva, plavetnilo Ibra i planinski vrhovi Stolova i Goča obavijeni maglom. Skoro će sneg, ali nijedna pahulja, čini mi se, neće biti tako savršena kao Virdžinijina suza, koja je u njenom oku zaiskrila dok je govorila kako sutra, opet, odlazi iz Kraljeva. Vratiće se, čekamo je. Ona uvek zna da je čekamo svi mi koji je volimo, zato što je morala da dođe izdaleka da nas podseti koliko je lepo to što imamo, kad već svako od nas nema sve ono što bi voleo.

                                                                                    M. M. Dabić

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Clear (night), 10 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:53 am   |   Sunset: 5:51 pm
69%     3.1 m/s     33.220 bar
Forecast
UTO Low: 5 °C High: 22 °C
SRE Low: 5 °C High: 21 °C
ČET Low: 5 °C High: 21 °C
PET Low: 7 °C High: 21 °C
SUB Low: 6 °C High: 21 °C
NED Low: 8 °C High: 17 °C
PON Low: 5 °C High: 15 °C
UTO Low: 5 °C High: 15 °C
SRE Low: 5 °C High: 14 °C
ČET Low: 3 °C High: 12 °C