Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Marko Vidojković, pisac, u intervjuu za list «Sloboda» 10. marta 2015.

«I Vučić, i Cvetković, i Tadić, i Koštunica, svi su radili za račun bankarske mafije koja upravlja čitavom planetom; mi smo okupirani, treba da nas zanima da li će ovaj narod i zemlja preživeti; nisam mračnjak, ali nisam ubeđen da će biti dobro»

Ko hoda po tuđim stazama, kažu, neće iza sebe ostaviti tragove. Neko ko slovi za mladog pisca, ali se tom epitetu žustro opire („Ako sam ja mlad, a ove godine ću napuniti 40 godina, ko su onda matori pisci?“), odlučio se za sopstvene staze pa danas, kako kaže, pokušava da živi od prodaje knjiga i književnosti koja je nastala iz bunta. Iza njega je skoro 15 godina pisanja, 10 knjiga, dobitnik je brojnih nagrada, a dela su mu objavljivana u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj.

Prvi Vaš roman kojim ste lansirani u medijsko nebo bio je roman „Kandže“ iz 2004. godine. Šta se, između tog i romana „Urednik“, koji ste objavili prošle godine, promenilo u Srbiji, kod nas samih?

Sada se ispostavlja da je prva polovina te decenije bila lagodna zbog uzimanja kredita. Poslednji smo došli na veliku kreditnu žurku na kojoj je bio čitav razvijeni svet, jer je ta žurka pukla 2008. godine. Imali smo tračak boljeg života, koji je trajao od 2003. do 2009. godine, dok nisu zavrnute sve slavine, ali ispostavilo se da to nije bilo zato što smo nešto proizvodili, bili vredni i udarnički radili, nego zato što smo prali tuđe pare. To što je izgledalo da ima posla očigledno je bio samo privid. Kada je bilo jasno da je ekonomska kriza postala gospodar naših života, dotakli smo novo dno i po njemu trenutno plivamo, a sve mi se čini da se ovog puta nećemo izvući.

Da li su takva Vaša ubeđenja posledica sistema koji ste negde nazvali balkanskim kapitalizmom?

Svaki kapitalizam u 21. veku je takav, pa čak i kineski, koji je komunistički kapitalizam. Kapitalizam je izrabljivanje čoveka preko granica ljudskog, pretvaranje čoveka u roba. U 2015. kapitalizam je teranje čoveka da plaća bankarske dugove i zaduživanje građana, koji su najmanje krivi, da plate štampanje novca bez pokrića i dugove koji su napravljeni da bi se otplatili krediti. Građani plaćaju neodgovornost najbogatijih krugova koji nam kroje sudbinu. Pogledajte ko su kapitalisti u Srbiji: belosvetski hohštapleri i barabe, oni koji su nas bombardovali, a zauzvrat, zato što su odradili ulogu u tom prljavom polsu, dobili priliku da privatizuju nešto na Kosmetu ili u Srbiji. Soroš kupuje „Imlek“, Mišković i dalje figurira kao jedan od najbitnijih ljudi u zemlji, a politička banda koja je ovde decenijama na sceni uzurpira sudbinu jednog naroda i, očigledno, radi za interese onih koji su prvo razbili Jugoslaviju, a onda pojedinačno svaku od bivših jugoslovenskih republika zgazili.

Šta je naša alternativa?

Činjenica je da ovde alternativa ne postoji, a kad kažem ovde, mislim i na Evropu, ne samo na Srbiju. Nas ne treba da ujedinjuje mržnja prema Vučiću, već smo jednom prošli kroz to. Nije mi jasno, kao da je neko drugi živeo u ovoj zemlji. Mnogo volimo da se ujedinjujemo u mržnji, najpre protiv Slobodana Miloševića, a sada protiv aktuelnog premijera. To može samo da nas odvede dalje u propast. Jer, šta ako se on doseti, pa kaže: „Kad me već toliko mrzite, ja ću sići sa vlasti“? Šta će doći posle Vučića, ko, kakva alternativa, šta će se desiti na tim vanrednim izborima? Ovde taj koji je doveo Vučića na vlast upravo uspeva u onome što mu je i bio naum: da se mi sad svi zalepimo na ono diletantski i loše što Vučić radi, a to je manje-više sve i da zaboravimo na suštinu problema. A suština problema je da su i Vučić, i Cvetković, i Tadić, i Koštunica, svi, radili za račun te bankarske mafije koja upravlja čitavom planetom, pa i ovim delom sveta. Mi smo okupirani, a kad to shvatimo, treba da se borimo protiv okupatora. Treba da gledamo širu sliku, jer treba da nas zanima da li će ovaj narod i zemlja preživeti i mogu li da grade normalniju i srećniju budućnost. Nisam mračnjak, ali ništa što se ovde događalo nije me ubedilo da će biti dobro, nego samo suprotno. Ubeđen sam u to da možemo samo dublje da tonemo.

Kako su u primeni liberalnog ekonomskog koncepta prošle ostale bivše jugoslovenske republike?

Mi smo prošli najgore zato što smo izgubili ratove. Čudno mi je kako su Hrvati nisu dobro prošli, a rat su dobili. To je dokaz kako taj najnoviji svetski poredak nije ni Hrvatima oprostio, zaglibili su se u dugovima, gotovo gore nego mi. Hrvata u Hrvatskoj ima sve manje, zato što su u Evropskoj uniji, pa pametni i obrazovani nemaju nijedan razlog da ne odu u neku drugu zemlju, gde će probati da svoj život odžive poput ljudskog bića, a ne poput roba. Njima je ulazak u EU bio, zapravo, glogov kolac u srce povampirene hrvatske državnosti. Hrvati i dalje najviše mrze četnike i Srbe. Njima su i dalje Srbi najviše krivi za sve. Opet im je Šešelj bio najveći krivac za sve što se dešavalo u njihovoj predizbornoj kampanji. A dobili su predsednicu, koja je bila u NATO-u i klasičan je trilateralac, da im bude komandant oružanih snaga.

Možda su od nas još lošije prošli Bosanci. Imali su gadan rat, a sada imaju još gadniji mir. Imaju državu koja to nije, jer imaju jednu srpsku državu i jednu veštački sklepanu mulimansko-hrvatsku državu. U Mostaru žive jedni pored drugih, ali mrze se i dalje i zakopali su oružje i samo čekaju. Kad se teško živi, narod i nesvesno jedva čeka da iskopa oružje i da počne da se kolje međusobno. Ta ljudska osobina je zastrašujuća, a mene plaši što ovde rat najbolje uspeva. A žarišta je toliko da se samo treba okrenuti i videti da sa svih strana smrdi neka buduća paljevina: sa Kosova, iz Zapadne Makedonije, iz Bosne, Sandžaka. Za Slovence ne znam ni šta su tražili u Jugoslaviji, a posle svog mini-rata još 1991. godine su, kao najrazvijeniji i najcivilizovaniji, nesmetano krenuli ka EU. Od svih naroda bivše Jugoslavije, samo za njih može da se kaže da žive pristojno, a svi mi ostali smo se zaglavili u blatu iz koga nam nema izlaza.

Nalazite li negde među svojim čitaocima one koji bi mogli da iznedre odgovornu mladu intelektualnu elitu, spremnu da se suoči sa izazovima vremena ili smo, jednostavno, pustili najbolje među nama da odu, budući da se svake godine oko 30.000 mladih iseli iz zemlje?

Mislim da je ovde sve urađeno da se neke nove elite brže-bolje izbace iz zemlje, da banda ostane glavna i da konce vuče ne kvalitet, nego najgore moguće ljudske osobine. Ovde kriminal vuče konce i vladaju pravila kao unutar bande, s tim što smo mi žrtve. Ali, tako je u svim bandama. Nikada u bandi nema harmonije, uvek ima nekoga ko malo zatalasa, pa ga trenutno moćniji mafijaš kazni. Mi ostali smo žrtve, omladina naročito, iako su mladi ono što je nama najvrednije. Toliko malo dece imamo, a kao da im je dozvoljeno jedino da „zapale“ iz zemlje. Nije im više ljudski dozvoljeno ni da studiraju, jer ta deca dolaze iz rasturenih, uništenih porodica u kojima su se roditelji, pod pritiskom nemaštine i briga, porazboljevali od raka i hroničnih bolesti. Zamislite tek onda kako je toj deci, a ona su budućnost ove zemlje. To je dokaz kako se ova država ophodi prema svom narodu. Ona je njegov najveći neprijatelj, počev od sistema obrazovanja, u kojem vlada opšti haos, preko sistema zdravstva u kojem se deci ne dozvoljava da se leče, pa čak ni onoj sa najtežim oboljenjima, za koje mi treba da skupljamo novac preko sms brojeva. Nažalost, za svaku revoluciju, a revolucija je ono što je potrebno protiv ovakve države, meso treba da budu ta deca. I novi svetski poredak je takav da su i deca naučena da idu linijom manjeg otpora. Ona neće da dižu revoluciju, čak misle da nisu pozvani da dižu revoluciju. Sve što će ta deca da urade je da, ako mogu, odu iz zemlje i tako je krug zatvoren. Ne mogu ja sa sto godina da dižem revoluciju, mogu samo da pričam ono što mislim i da ono što vidim prepričavam ljudima. Ljudima zbog toga može da bude lakše ili teže. Na kraći rok lakše, jer umesto njih, kao neko kome je posao da barata rečima, govorim ono što svi znamo, a na duži rok će im biti teže, jer je jasno da ne možemo da se izvučemo iz ovoga.

Koliko ljudi danas, zbog opšteg bombardovanja informacijama, biraju kao lakše da ne razmišljaju svojom glavom, nego slušaju i veruju da je nešto što im se servira jedina istina?

Da je Gebels imao internet i ovoliko televizijskih kanala danas bi i dalje bili pod nacistima. Oni su prvi to smislili, a novi svetski poredak je to doveo do savršenstva. Internet, paradoksalno, kao kutija sveopšteg znanja i sveopšte slobode je ostao poslednja oaza slobodnog informisanja. A znate koliko je to opasno? Internet je vreća sa neproverenim informacijama i zato je opasno kada samo on ostane kao sredstvo informisanja kome apsolutno veruješ, jer je to isto kao da si bolesnik kojem je ostalo jedno da se moli Bogu kako bi ozdravio. Ko se pali na to da stalno gleda vesti – mazohista je! Ne znam kad sam poslednji put vesti gledao na televiziji, jer kad naletim na njih, suočim se sa podaničkim novinarstvom najgoreg tipa. Ako nešto treba raditi u ovo vreme, treba se konstantno buniti, protiv svega. Ako si javna ličnost i imaš odgovornost za ono što javno govoriš, nikada sebi ne treba da dozvoliš da se ijednog trenutka praviš da je ovo normalna država. Ovo je pokvaren sistem koji uništava svoje građane.Ovo je zlo u kojem mi živimo.Problem je u tome što nas istorija uči da protiv zla postoji neki lek, ali da mi nikada nismo bili ti koji su taj lek izmislili. Ni sad ne vidimo načine na koje se, proziv novog svetskog poretka treba boriti. Mi se nalazimo u situaciji koja se može porediti sa streljanjem sto za jednoga, samo što nema streljačkog voda. Glumimo da je sve normalno, a ima nas sve manje. Svake godine ima 30.000 manje dece, jer beže iz zemlje i još 30.000 ih ima manje, jer se toliko manje rađa u odnosu na broj mrtvih. To je isto kao da je 60.000 mladih ljudi ovde streljano svake godine.

Protivnici liberalnog ekonomskog koncepta tvrde da su sve, danas bogate zemlje, radile sve ono što nama danas savetuju da ne radimo?

Mislim da je država prevaziđen termin u novom robovlasničkom poretku. Korporacije, banke i mali broj pojedinaca danas vladaju svetom. Ne mogu da gledam Nemce kao glavne krivce za sve što se nama dešava. Oni su samo uređenije i disciplinovanije društvo od nekih društava južnije od Nemačke, ali takođe ne smemo zaboraviti kako je do ovoga došlo, a došlo je perestrojkom u Sovjetskom Savezu, kolapsom bipolarnog sveta, ujedinjenjem Nemačke, koja je ponovo došla u situaciju da bude vodeći motor novog svetskog poretka. Na ovaj ili onaj način oni su opet pobedili, uspeli da se podignu i sada rade za novi svetski poredak. Narodi EU će, u smislu ratovanja, prvi biti njegove žrtve. Ne mora da znači da će se ova situacija razrešiti za 10, 20, 30 ili 100 godina,  jer kada se vidi da ko ima pare, ko ima oružje i ko ima medije, a sve sami negativci imaju sve tri stvari, mi nemamo mnogo prostora da budemo veliki optimisti. Treba uvek imati na umu da je onaj kod koga je oružje – glavni. Ne onaj kod koga je novac, jer on je fiktivna stvar. Onaj koji ima oružje pravi pare! Ovde je sad ratna privreda na delu, pošto svet nema načina da se izvuče iz ekonomske krize, zvecka se oružjem i izazivaju se ratovi. Ne dešava se to prvi put, jer smo u 20. veku nekoliko puta imali primer da su se posle velikih ekonomskih kriza dešavali sve gori ratovi. Ionako nas ima viška na planeti. Sedam milijardi ljudi ima, a domaćih mačaka 700 miliona. Po tome je mačka ugrožena vrsta u odnosu na nas. Ima nas dovoljno da, čak i da nas sutra bude duplo manje, neće ova planeta zaplakati. Mi se i ponašamo sasvim u skladu sa tim.

Naši najviši zvaničnici često umeju da se hvale kako nam polazi za rukom da balansiramo između Evrope i Rusije. Kako nam, po Vašem mišljenju ide to „sedenje na dve stolice“?

Mislim da se Rusija i njen predsednik savršeno uklapaju u novi svetski poredak i da ključ novog svetskog poretka leži u pravljenju lažnih konflikata. Ja sam protiv EU, ovakve kakva je. Ona je divna ideja o slobodnim narodima i cvetanju ljudski prava kao najlepših tekovina ljudske istorije, ali sve se preokrenulo, pa je ona sada tamnica naroda u kojoj je pola te unije u robovlasničkom položaju, a razvijeniji deo je u antiislamskom raspoloženju. U južnom delu EU vlada rat protiv gladi i siromaštva, a u severnom vlada tihi rat protiv islama. Sa ovim konttinentom nešto nije u redu, a naše vođe su eksponenti novog svetskog poretka i to ne kriju, time što dovode belosvetske bandite koji čak ni tamo više nikome ne trebaju poput Dominika Stros Kana ili Tonija Blera, ispušenih iluminatskih muštikli. I sad mi treba da se palimo na izjave Vučića ili Dačića kako imamo nekakav kurs. A nemamo! Naš kurs je onakav kakav zahteva Vučićev gazda. Problem je što je to kurs spolja, pa Vučića tapšu po ramenu i govore mu da je veliki reformator. Setite se, i Slobodana Miloševića su posle Dejtona nazivali garantom mira i stabilnosti na Balkanu, a i mi, i oni smo znali da je on monstrum. Vidite ko upravlja ovom zemljom, koji su to diletanti, kakve Kurte i Murte, neverovatno je koliko je slab taj kadar Srpske napredne stranke. Neverovatno je da SNS nije uspeo od 2008. godine, do trenutka kad im je bilo određeno da dođu na vlast, da nakupi iole kvalitetnog kadra. Napravili su univerzitete, a nisu uspeli vešto čak ni da pokupuju diplome. Pokušali su da naprave novu veštačku elitu, pa danas gotovo svako od njih ima diplomu sa nekog privatnog fakulteta, a mi sad treba da razmišljamo o tome da li se Srbija nalazi na pravom putu zato što idemo ka EU, ali smo prijatelji sa Rusijom. Ne treba da idemo u EU po svaku cenu, već treba od ovog društva da pokušamo da izgradimo normalnu zemlju za njene građane, pa ćemo onda, možda ili ne – ući u EU, a to je ono što se zaboravlja. Hoćemo li biti prijatelji sa Rusijom nametnuta je dilema. Putin ne može da napravi mnogo dobrog u svetu, jer ni u svojoj zemlji ne pravi dobro, on je diktator. To što smo sa njim prijatelji ne služi nam na čast.

                                                                                            Marina Miljković Dabić

           

                                                                                     

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments