Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

14. april  2017.

Deo života mašinski inženjer Dobrivoje Božić proveo je u Kraljevu, imao na desetine svetskih patenata, stvorio bogatstvo zbog kojeg su ga komunisti oterali u izgnanstvo, a danas priču o njemu i Božića kući u Ulici Tanaska Rajića ne zna puno Kraljevčana

„Mudrim ljudima je svaka zemlja pogodna za stanovanje, jer je čitav svet domovina njihove duše“. Kažu da je ovim rečima kraljevački prota Savatije Božić 1947. godine ispratio u izgnanstvo svog sina Dobrivoja Božića i njegovu porodicu. Zamerali su Dobrivoju komunisti što je svojim patentima stekao bogatstvo, pa su ga posle Drugog svetskog rata optužili da je tokom rata sarađivao sa Nemcima. Najpre su tražili da se odrekne svoje kompletne nepokretne imovine, ali je on shvatio kuda će sve to odvesti, pa je preko noći spasavajući glavu, sa ženom i sinom Draganom, preko Jadranskog mora u motornom čamcu stigao u Italiju, odatle u Francusku, a onda u Kanadu, da sa 62 godine opet krene ispočetka. Zanimljiv život Dobrivoja Božića, i pre, i posle tog događaja, zaslužuje ovu priču.

Ovaj inženjer mašinstva, pronalazač i konstruktor prve savremene kočnice za šinska vozila, bio je najstarije od desetoro dece majke Bosiljke i oca prote Savatija Božića. Dobrivoje je rođen 1885. godine u Raški, gde mu je otac bio na službi. Kažu da se još u detinjstvu razlikovao od druge dece po svojoj radoznalosti da upozna svet. Jednom je, dok još nije znao šta je pasoš, Dobrivoje pokušao da pređe granicu sa željom da putuje po svetu i postane lađar. Mudri otac savetovao ga je da izuči škole i da „tek tada, kao učen čovek, a ne kao lađar, putuje po svetu“, što je mladi Dobrivoje i prihvatio.

Porodica Božić se zbog lakšeg školovanja dece preselila u Kraljevo 1894. godine. U to vreme izgrađena je i danas poznata kuća Božića u ulici Tanaska Rajića 12, koja još uvek odoleva vremenu, a 1997.godine proglašena je i za spomenik kulture.

 Na sreću malih Božića, Dobrivoje i njegove braće i sestara, živeli su u periodu u kojem se u Srbiji obrazovanje posebno cenilo, a u školovanje mladih puno su ulagali i država, i porodice. Petoro Božića završilo je fakultete u inostranstvu, a Dobrivoje je kao sjajan đak, posle Gimnazije koju je 1904. godine završio u Kragujevcu, otišao na studije, na Visokoj tehničkoj školi u Karlsrueu i potom u Drezdenu. Bile su to najbolje visoke tehničke škole u Nemačkoj. U njegovoj biografiji ostalo je zapisano da mu je predavao i čuveni konstruktor dizel – motora Rudolf Dizel. Zanimljivo je da se, po završetku studija 1911. godine, Dobrivoje vraća u Srbiju rešen da stečenim znanjem doprinese  njenom razvitku.

Prvi inženjerski posao bio mu je u Srpskim državnim železnicama u železničkoj radionici Niš, gde istovremeno počinje i njegov istraživački rad u oblasti kočenja železničkih vozila. Kao inženjer-početnik dobija zadatak održavanja kočnica na Dvorskom vozu. Tu se upoznaje sa Vestinghausovim kočnicama (proizvođene u najpoznatijoj kompanije za proizvodnju kočnica za vozove tog diba) i uočava njihove nedostatke kod vozova većih brzina i pri nagibima pruge.

Istraživački rad prekinuli su ratovi

Međunarodna konferencija održana u Berlinu 1909. godine, definiše novih 25 tehničkih uslova koje mora da ispunjava kočnica na teretnim vozovima, a mladi inženjer Dobrivoje brzo uočava problem i potrebe međunarodnog železničkog saobraćaja. Posle nepune dve godine inženjerskog rada podneo je prvu prijavu svog patenta 4. novembra 1913. godine u Nemačkoj (zato što Srbija tada nije imala administrativnu instituciju za zaštitu patenata).

Nažalost, stvaralački i istraživački rad inženjera u usponu prekinuli su Prvi i Drugi balkanski rat, potom i Prvi svetski rat. U najvećem dotadašnjem ratu Dobrivoje je učestvovao kao dobrovoljac u artiljerijskom puku Moravske divizije, a zatim u Cerskoj bici. Kada su Austrijanci ušli u Kraljevo 1916. godine, Dobrivoje je uhapšen, a zatim i osuđen kao komit. Zajedno sa ocem Savatijem deportovan je u logor Nežider u Mađarskoj. Bio je to logor, kako su ga tada zvali, „za srpsku elitu i za sve one od kojih je Austrougarska strepela“. U tom logoru Dobrivoje ostaje zatočen skoro do kraja Prvog svetskog rata, a onda se, kada je oružje konačno zaćutalo vraća svojim istraživanjima i poslu u Državnoj železnici Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i to u Zagrebu, jer je radionica u Nišu uništena za vreme rata.

Državnu železnicu napustio je 1923. godine, kada osniva svoju privatnu firmu, ali nastavlja saradnju sa Ministarstvom železnica. Novi patent kočnice železničkih vozila, prijavio je Međunarodnoj uniji železnica preko železnice Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca 1925. godine. Posle niza testiranja, na pruzi Zagreb–Karlovac (pruga u ravnici) i Lič-Sušak (pruga pod nagibom) i velikog otpora koji su njegovom rešenju davali Nemci i Francuzi, konačno je 1928. godine priznat patent - sistema kočenja i danas poznat kao čuvena kočnica „Božić“. Božićeva rešenja kočnice železničkih vozila još uvek su osnova za sve tipove do danas primenjenih vazdušnih kočnica u železničkom saobraćaju, a i današnje kočnice, velikih proizvođača su upravo usavršene kopije kočnice „Božić“.

Želeo je Dobrivoje da organizuje proizvodnju tih kočnica u svojoj domovini, ali je, nakon što je postalo jasno da u tadašnjoj kraljevini nema uslova za to, odlučio da proda licencu češkoj Škodi za 400.000 dolara (navodi se i 500.000 zlatnih franaka) uz klauzulu da se njegovoj zemlji omogući pravo da proizvodi kočnice Božić–bez nadoknade. Imao je već 36 godina kada se oženio sestrom svog školskog druga advokata Nikole Plećevića, Radmilom. Zahvaljujući patentima, rastao je bankovni račun porodice Božić, pa je novac Dobrivoje počeo da ulaže u nekretnine, istovremeno šireći svoju porodicu. Sin Dragan rođen je 1935. godine, a kćerka Vesna tri godine kasnije. Bogati Božići, novcem stečenim na osnovu Dobrivojevih znanja i patenata kupuju najpre vilu sa dvadesetak soba u Krunskoj 69 (u kojoj je godinama bilo sedište Demokratske stranke), dve zgrade u beogradskoj ulici Svetozara Markovića. Kupuje Dobrivoje i jahtu u Dubrovniku, akcije na osnovu kojih rapolaže nekim rudnicima na Kosovu i Metohiji, kompleksom šuma na teritoriji Peći, učestvuje u upravljanju Mataruškom Banjom. Predvečerje Drugog svetskog rata porodicu zatiče u Francukoj, gde je 1940. godine Dobrivoje podneo patentnu prijavu i za mlazni motor. Pojedini istraživači lika i dela Dobrivoja Božića tvrde da postoje i novinarski članci da je Božić tadašnjem vojnom vrhu Kraljevine Jugoslavije nudio rešenja mlaznog motora kao osnovnog pogona za nadzvučna leteća sredstva (rakete, avione ili bombe), ali da takav predlog - nije prihvaćen.

Odlučili su se za beg na Zapad

Rat su dočekali u Beogradu, ali odmah po bombardovanju prestonice, Nemci oduzimaju vilu u Krunskoj Božićima. U nju se useljava general iz komande okupatora, koji Božićima ostavljaju suteren na korišćenje. U suterenu je, zapravo, bez ikakvih prihoda od druge nepokretne imovine živela supruga sa decom, dok se sam Dobrivoje, osumnjičen za veze sa Jevrejima, krio negde u Šumadiji. Tokom rata, Božiće je snašla još jedna nesreća: od posledica upale slepog creva 1943. godine preminula je njihova petogodišnja kćerka Vesna. Kada je rat završen, agonija Božića je nastavljena, jer je ubrzo po oslobođenju Dobrivoja uhapsila nova komunistička vlast, optužujući ga da je sarađivao sa okupatorom. Iz zatvora je pušten na insistiranje Sovjeta, koji su takođe iskazivali interesovanje za njegov rad i znanje. U strahu da će ponovo biti hapšen, možda i streljan, ali i nevoljan da karijeru nastavi u Sovjetskom Savezu, odlučio se za beg na Zapad.

Preko Jadranskog mora Božići su, kratko se zadržavajući u Italiji, potom i u Francuskoj, konačno stigli u Kanadu. U domovini mu je, kao optuženom za kolaboraciju sa Nemcima, konfiskovana celokupna imovina, iako je danas jasno da je optužba za kolaboraciju očigledno bila samo izgovor da mu se oduzme bogatstvo legalno stečeno pronalascima i patentima. U Kanadi su Božići 1950. godine dobili i drugog sina Roberta (Branka-Boba). Nekako odmah posle tog radosnog događaja, život u nemaštini učinio je svoje: Dobrivoje i Radmila se razvode, a on se preseljava u SAD. U Americi je živeo sve do 1964. godine, kada je odlučio da se zauvek preseli u Jugoslaviju.

Postoje informacije da je 1957. godine Železnički institut u Beogradu napravio izložbu Božićevih dela, a potom izložene eksponate poklonio Železničkom muzeju u Beogradu, kao i da je 1961. godine, tada već 76-godišnji Dobrivoje započeo intenzivnu saradnju sa „Šinvozom“ iz Zrenjanina i trsteničkom „Prvom petoletkom“. Nakon dve godine prepiske sa čelnim ljudima ovih preduzeća, Božić dobija negativne odgovore i iz jedne, i iz druge fabrike u vezi sa idejom da u njima počne proizvodnja Božićevih kočnica. Božić, ipak, ne odustaje. Prijavljuje svoje nove patente Patentnoj upravi u Beogradu, pokušava da uspostavi saradnju sa Jugoslovenskom železnicom, ali ne uspeva, jer od njih stiže obrazloženje da već imaju licencni ugovor sa proizvođačem kočnica iz Švajcarske. Sve to nije ga omelo da odluči da se 1964. vrati u domovinu. Umro je, iznenada, tri godine kasnije, 13. oktobra 1967. godine.od posledica nelečenja dijabetesa. Sahranjen je posle tri dana na beogradskom Novom groblju, tamo gde su već počivali posmrtni ostaci njegove kćerke Vesne, brata Miloša i sestre Zorke.

Naslednici ni danas nisu vlasnici kuće u Krunskoj

Stariji Dobrivojev sin Dragan, živi u Južnoj Karolini, a mlađi Robert (Branko ili Bob), u Njujorku. Bob je nekoliko puta dolazio u Srbiju pokušavajući da vrati nekretnine koje su pripadale njegovoj porodici i u tome je delimično uspeo, jer je sedam decenija posle konfiskacije, Agencija za restituciju donela 2015. godine rešenje da se naslednicima Dobrivoja Božića vrati vila u Krunskoj ulici 69, koju su godinama koristile srpske demokrate. Međutim, naslednici Božića ni danas zvanično još nisu vlasnici kuće, zato što je na rešenje Agencije za restituciju Državno pravobranilaštvo uložilo žalbu. Čini se da sada ponovo država ponovo želi vilu, uz obrazloženje da ta kuća treba ponovo da postane ambasada. Država se poziva na činjenicu da je nekada Krunska 69 bila ambasada, prvo kanadska, potom iračka.

Za to vreme, vila je gotovo ruinirana, a Bob Božić u njoj sada živi bez struje, grejanja i sa dugom od oko dva miliona dinara za električnu energiju, koji su nastali u vreme dok je objekat koristila Demokratska stranke. Spava u jednoj od četiri sobe u kojima ne postoji opasnost od urušavanja plafona, kao u ostalim. U vili je isključena struja kada je rekao da neće i nema od čega da plati dug koji nije napravio. Siguran je da bi njegov otac plakao da može da vidi šta se dešava, ali – ne zbog vile, već zbog Srbije. Kad je vila ostala bez struje, ostala je i bez grejanja, a onda su od hladnoće popucale stare cevi i dogodilo se ono što nije smelo da se dogodi. Demokrate ne poriču da duguju, ali zbog blokade u kojoj je račun stranke, kažu da ne mogu da utiču na redosled plaćanja.

Već više od godinu i po dana traje postupak pred Upravnim sudom, a sve do donošenja presude – Božićevi naslednici neće imati pravo svojine na vili u Krunskoj.

                Sećanje na Božiće – kuća u Kraljevu

Kuća Božića u Kraljevu sagrađena osamdesetih godina 19. veka danas je, kao spomenik kulture, jedna od retkih preostalih reprezentativnih građanskih kuća iz tog doba u gradu na Ibru. Na njoj se nalazi tabla sa ispisanim tekstom da je ovaj spomenik kulture pod posebnom zaštitom, ali su na kući vidni tragovi vremena.

Nisu to zaslužili ni Dobrivoje, ni njegov otac – prota Savatije Božić i zato današnjim i budućim generacijama ostaje opomena da Božića kuću restauriraju. Jer, Savatije je kao paroh bio zaslužan za obnavljanje Crkve Svete trojice, bio je inicijator izgradnje velikog bunara neposredno uz Ibar, kako bi građani imali dobru i zdravu pijaću vodu. U svojoj autobiografiji prota Savatije pisao je i o svom zauzimanju za podizanje Mataruške Banje. Ostali su sačuvani i podaci o njegovim zaslugama za otvaranje kraljevačke Gimnazije. Svoju biografiju prota Savatije je u januaru 1959. godine izdiktirao sinu Miliji, rudarskom inženjeru, koji ju je poslao patrijarhu Germanu. U njoj je prota opisao još i: obrazovanje aeroplanskog društva, osnivanje i rad društva Crvenog krsta u Kraljevu, obrazovanje bolničkog kursa i podizanje radničke škole. U svojoj autobiografiji prota Savatije pisao je i o svom zauzimanju za podizanje Mataruške Banje, a danas kada je ova banja, sablasno pusta, bez gostiju i sa objektima koji propadaju, prosto neverovatno zvuči činjenica da je deset bogatih Kraljevčana pre više od jednog veka prikupilo sredstva da sami osnuju banju u Matarugama. Situacija liči na današnju: lokalne i sreske vlasti i Ministarstvo narodnog zdravlja odbili su da ulože sredstva u izgradnju banje na mestu za koje je (slučaj je hteo da se to dogodi slučajno posle velikih poplava), potvrđeno da ima vodu sa lekovitim svojstvima. Prota Savatije je u tri navrata biran za predsednika Upravnog odbora akcionarskog društva za upravljanje Mataruškom Banjom i uvek se zalagao da se profit ulaže u izgradnju banjskih objekata. Banja je nacionalizovana 1945. godine.

”Iako nam je nacionalizacijom oduzeta sva imovina uteha mi je u tome da sam kroz duži period godina radio na podizanju jednog odličnog i spasonosnog lečilišta gde će se narod lečiti kroz vekove”, tako je govorio prota Savatije, koji je umro 1960. u svojoj 101-oj godini. Verovatno nije ni sanjao da će već treća generacija posle njega i njegovih savremenika koji su od Mataruške Banje napravili malo čudo, upropastiti sve što se upropastiti moglo? Da neće ništa ostati za vekove...

Da li je moguće da Kraljevo ili Srbija danas nemaju deset bogatih ljudi koji bi želeli da se udruže i spasu Matarušku Banju?

Radeći ovu priču, prosto sam osetila potrebu da sa svim ovim novim saznanjima odem do kuće Božića u Kraljevu, da se u ime svih nas današnjih izvinim senima onih koji su u toj kući proveli život: Savatije najveći deo, a Dobrivoje dovoljno da ostavi neizbrisiv trag u životu koji ga je odveo do onih, još u detinjstvu sanjanih daljina. Ako kuće mogu da deluju tužno i usamljeno, ova mi je delovala upravo tako. Isto je i sa vilom u Krunskoj, sa onim usamljenim grobom na Novom groblju u Beogradu na kojem počiva pronalazač svetskog ranga kojeg je Srbija i pre smrti nepravedno zaboravila, a za života – maltretirala. Možda su i Savatije i Dobrivoje Božić, zapravo, na vreme shvatili da je najveće postignuće u životu - da budete ono što jeste u svetu koji konstantno pokušava od vas da napravi ono što niste. Zato su, možda, životi obojice dokaz da životi nekih ljudi liče na Olimpijske igre: jedni trguju, drugi gledaju, treći se bore. Oni su izabrali da se bore, valjalo bi nešto iz te činjenice naučiti.

 

                                                M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments