Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

29. april 2017.

Srpski kompozitor i pesnik Dragiša Nedović ostavio je umetničko blago neprocenjivog značaja, njegove pesme većina i danas pevuši misleći da su izvorne, ali - Srbija je zaboravila veličinu talenta samoukog muzičara

I čim bi Dragiša zamakao za drum, njegove bi se pesme pretvarale u izvorne...“ Možda samo u ovu jednu rečenicu mogu da stanu ceo jedan život, lik i delo Dragiše Nedovića, srpskog kompozitora, muzičara i pesnika. Kažu, da u proseku, svaki drugi stanovnik nekadašnje Jugoslavije zna napamet bar nekoliko njegovih pesama, ali dok ih pevuše ne znaju baš ništa o njihovom tvorcu. Iako je u istoriji muzike ostavio poseban pečat i zaostavštinu u kojoj, kako se procenjuje, ima između 400 i 800 pesama (među kojima su i „Stani, stani Ibar vodo“, „Obraše se vinogradi“, „Lepe li su, nano, Gružanke devojke“, „Na Moravi vodenica stara“, „Karanfil se na put sprema“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Kad si bila mala, Mare“...) ime Dragiše Nedovića prekriveno je velom zaborava. Bez pesama koje je napisao danas ne prolazi nijedno slavlje u Srbiji, a i njegove sevdalinke i dalmatinske pesme u kojima je opevao more i mornare mnogi slušaju i pevaju verujući da su izvorne.

Dragiša Nedović, narodni pevač, pesnik i kompozitor rođen je 20. jula 1916. godine u siromašnoj, gradskoj radničkoj porodici u Kragujevcu, u ulici Toze Dragovića, gde se i danas nalazi porodična kuća Nedovića. Otac Andreja i majka Gina imali su, pored Dragiše, još četiri kćerke i četiri sina. Dva brata i jedna sestra umrli su još kao deca, ali „bilo je to vreme kada su se takve stvari dešavale i u drugim porodicama“, prisećao se kasnije Dragiša. Osnovnu školu završio je u Kragujevcu, a sa nepunih 16, pritisnut siromaštvom, Dragiša odlučuje da iz rodnog grada krene peške „u beli svet, kako bi narod čuo njegovu muziku“. Muzički je bio potpuno nepismen, o notama nije znao baš ništa, ali je imao prirodan dar da muziku jednostavno „oseća“. Na put je Dragiša poneo, i, kasnije u pesmi opevao „samo svoju staru, skršenu gitaru“ („Siromah sam, druže“, pesma koje je proslavila pevača Miodraga Bogdanovića). Šumadijski putevi ukrstili su lepotu prirode i muzički dar koji je Dragiša kao neškolovani muzičar nosio u sebi, a narod sa oduševljenjem reaguje na njegove pesme.

Kao vrlo mlad, obreo se u Bosni gde su nastale nezaboravne i „ponarodnjene“ sevdalinke. Pored već pomenutih, tu su i: „Bosanske me pesme zaniješe“, „Iz Bosne se jedna pesma čuje“ i, možda najvrednija, na kojoj bi mu, kažu, i sam Aleksa Šantić mogao pozavideti „U lijepom starom gradu Višegradu“. Ovu pesmu, koja predstavlja svojevrsnu himnu varošice na Drini mnogi pevaju verujući da je spevana u narodu, ali pravi poznavaoci narodne pesme znaju da ju je, pod originalnim nazivom „Jutros rano slušam“, još 1936. godine kao dvadesetogodišnjak, za vreme boravka u Višegradu napisao i za nju muziku komponovao upravo Dragiša. Pesma zaštićena pod tim nazivom bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatog uzvišenja iznad varošice, sa kojeg se pruža predivan pogled na čuvenu „na Drini ćupriju“. Sredinom pedesetih godina pesmu je otpevao tada veoma popularan bosanski pevač Himzo Polovina, izbacujući iz nje strofu u kojoj se govori o povratku u Srbiju:

Ustaj, isprati me, moram da putujem, u Srbiju idem svome rodnom gradu,

za tobom ću, Kiko, večno da tugujem, zašto sam te samu ostavio mladu.“

Pesma bez „zaboravljene strofe“ postala je hit, a Nedović je, zbog krađe kompletne pesme, a posebno zbog izostavljanja poslednje strofe, najavio tužbu protiv Himza Polovine. Tadašnje vlasti su, ipak, uspele da izglade spor, pa je Himzo Polovina na drugom izdanju svoje ploče potpisao Dragišu Nedovića kao autora. Međutim, ni u ovom izdanju pesma nije imala poslednju strofu u kojoj se pominju Srbija i devojka Kika. Tek pre nekoliko godina pesmu je u celosti otpevao Radiša Urošević. Deo odbornika Skupštine opštine Višegrad pre nekoliko godina imao je predlog da se ova varošica Nedoviću oduži davanjem njegovog imena jednoj ulici u naselju Bikavac, ali on nažalost nije usvojen, na opšte razočaranje mnogih koji smatraju da je čovek čija je pesma pronela ime Višegrada čitavim svetom bar toliko zaslužio.

Osporavana autorstva

Dragiša je po odlasku iz Kragujevca, putovao od mesta do mesta, a pesme su se ređale. Pevao je o svemu što je ispunjavalo njegove dane: o gradovima i rekama, momcima i devojkama, o životu i sreću, nevoljama i muzici. Živeo je nepunih 50 godina (umro je 31. januara 1966.godine), ali je tokom svog kratkog životnog veka, iako muzički neobrazovan i samouk na gitari, iz srca kroz svaku pesmu opisivao ljubav, nostalgiju, običaje, tradiciju. Posle veoma plodnog stvaralačkog rada u Bosni, Dragiša odlazi u Dalmaciju gde nastaju njegove pesme inspirisane morem, ljubavlju i brodovima. Oko svih pesama iz ovog vremena kruže kontroverze o autorskoj autentičnosti. Poznate su i neke prepiske hrvatskog ZAMP-a (Zavod za zaštitu malih autorskih prava) Ivana Demetra iz 1962. godine i beogradske Agencije za zaštitu autorskih prava. Demeter postavlja pitanje originalnosti pesme „Kad si bila mala Mare“ ironičnom porukom: „Pošto je pomenuti autor sebe prijavio kao kompozitora i autora teksta ovog dela, to izvolite pribaviti od njega notni materijal i tekst da bi mogli pristupiti utvrđivanju činjeničnog stanja“. Na pismo koje je prosleđeno Dragiši Nedoviću on odgovora konkretnim dokazima, dodavši na kraju odgovora: Samo me čudi i iznenađuje gde su bili drugovi još 1937. godine, kada je u Hrvatskoj bila poznata ova moja pesma. Pa ipak, ja kao Srbin živeo sam nekada tamo i komponovao mnogo, mnogo hrvatskih, to jest dalmatinskih pesama i to ću uvek biti u stanju da vam dokažem!“

Jedna od „spornih“ pesama je „O lipa ti neznanko“, koja je nastala još pre Drugog svetskog rata, a objavljena tek 1959. godine u pesmarici „Mala lira“ u izdanju Dragoljuba Dakića iz Beograda. U tom izdanju ova pesma nosi naslov „Mare, Mare, srećo moja“ i pod ovim imenom je zaštićena u Srpskom savezu autora narodne muzike. Hrvati koji je svojataju promenili su joj naslov. Inače, i srpska štampa iz tog doba zabeležila je kako je, kao lajtmotiv pesme „O lipa ti neznanko“, koju i danas rado pevuše na splitskoj marini („O lipa ti neznanko, iz kojeg si grada, a ča ćeš ti u Splitu, ča tražiš tamo vraga?“) zaslužan jedan događaj iz 1939. godine. Prema pisanju štampe, bogata Amerikanka zaljubila se u lepog i kršnog Dalmatinca koji odlučuje da se njome oženi i da napusti rodni kraj. Međutim, njegovi prijatelji, rođaci i sugrađani, žestoko se suprotstavljaju takvoj njegovoj odluci, pa je taj detalj opisan stihovima: „Ovo je naše more, naši su momci iz Splita, a ne za lipu neznanku, što belim svitom luta“.

Druga pesma, koja je još tokom Dragišinog života, bila prisvajana od strane Hrvata je pesma „Kad si bila mala Mare“. Ova „hrvatska nacionalna pesma“ nastala je, kao i „O lipa ti neznanko“, pre Drugog svetskog rata. Neki od autora koji su se bavili Dragišinim likom i delom već su postavljali pitanje o svojatanju Nedovićevih pesama koje se odavno doživljavaju kao „hrvatsko narodno stvaralaštvo“ rečima: kako danas ubediti Hrvate ponosne na njihovu „tisućljetnu tradiciju“ da je neke od najlepših i kultnih dalmatinskih pesama napisao Šumadinac?

Zagrebački „Jugoton“ je 1989. godine objavio publikaciju „50 najlepših narodnih i izvornih pesama“ u kojoj je pesma „Kad si bila mala Mare“ dobila status izvorne, pošto Nedović nije potpisan kao autor. 

I u Srbiji je Dragiši Nedoviću osporavano autorstvo nad pesmama koje su brzo pronalazile svoje mesto u muzici tog vremena i postajale „izvorne“. Mnogi smatraju da su upravo zbog lepote, vrednosti i opšteg prihvatanja, njegove pesme smatrane „narodnim“ pesmama, čiji autor nije poznat. Dragiša je, kažu, divno pevao i sve pesme prvi izvodio. Živeo je od pesme, a za to mu je bio potreban poveći repertoar. Pevao je i tadašnje narodne pesme, a kako je njegova stvaralačka duša oduvek bila nemirna, često je malo dublje zalazio u naše narodno blago. Ima i onih koji tvrde da je Dragiša pronalazio stare i zaboravljene narodne pesme koje bi, kroz obradu, dodavanjem i ulepšavanjem stihova i poliranjem same melodije dobijale novi život. Bilo je dosta takvih pesama, ali je vihor Drugog svetskog rata uništio arhivu koja bi to mogla da dokumentuje, pa su, smatraju  Dragišini prijatelji i savremenici, mnoge od tih pesama pripisivali njemu. Zato neki istoričari muzike smatraju da je Dragiša vrlo dobro znao da je, uz pomoć svojih obrada, bio samo deo izvorne  tradicije narodnog stvaralaštva, pa ih nikada nije ni svojatao.

Dragišini potomci, kćerka Radoslava i sin Aleksandar ne mogu da potvrde da je i pesma „Tekla reka Lepenica“ njegova, iako kažu da mnogi Dragišini savremenici tvrde da ju je upravo on napisao. Ova pesma nije pravno zaštićena, niti u njegovoj zaostavštini ima notnog materijala za nju. Međutim, inženjer Dragan Gavrilović, koji je sa Dragišom bio član Kulturno-umetničkog društva „Svetozar Marković“ i koji je Dragišu pratio na harmonici, notirajući njegove tekstove i melodije, kaže da je prvobitna verzija pesme „Tekla reka Lepenica“ nastala pre Drugog svetskog rata, a da je u današnjem obliku u Kragujevcu pevana mnogo pre zvaničnog objavljivanja. Prema njegovom mišljenju, melodija, tekst i ritam nedvosmisleno ukazuju da je pesmu napisao Nedović. Sam Dragiša, kažu, nikada nije govorio o ovoj pesmi, iako je to bila gotovo himna grada na Lepenici koja je kao takva zaživela u narodu.

Zabranjena pesma

Pred Drugi svetski rat, Dragiša se kao 25-godišnjak sa već velikim životnim i umetničkim iskustvom vraća u rodni Kragujevac i nastavlja sa pisanjem. Bio je, sećaju se njegovi savremenici, čovek inspiracije, pa je, kad bi mu pesma „naišla“, reči koje su navirale zapisivao na kartonima, kovertama ili papirićima, gde god da se tada zadesio. Kasnije je sve to prepisivao, dorađivao i ulepšavao sa puno mašte i kreativnosti. U međuvremenu, umesto Gimnazije koju je upisao, ali nije imao novca i da je završi, u Mašinskoj školi stiče zvanje mašinbravara. Sticajem okolnosti, u oktobru 1941. godine našao se među građanima koje su u Kragujevcu Nemci izveli na streljanje. Na stratištu, u Šumaricama, jedan od Nemaca ga prepoznaje kao muzičara i kompozitora i izvodi ga iz kolone. Nakon toga, Nedović je deportovan kao ratni zarobljenik u logor u nemačkom gradiću Dormagenu u kojem je proveo sve četiri ratne godine. Posle oslobođenja, po povratku kući, mogao je samo da konstatuje da je većina njegovih tekstova i pesama uništena, ali nastavlja i dalje da piše i komponuje, stilski se oslanjajući na šumadijski melos. Pojavljuju se i drugi kompozitori sa sličnim stilom, pa Dragiša stupa u kontakt sa njima, a rezultat njihove saradnje bilo je osnivanje Prvog udruženja kompozitora i pisaca pesama i igara sa narodnim motivima.

Jedna od prvih snimljenih ploča narodne muzike bila je ona na kojoj je pevao Zaim Imamović, a na njoj se nalazila i pesma Dragiše Nedovića „Pluća su mi bolna, zdravlja više nemam“, nastala neposredno po povratku iz logora u Dormagenu. Za četiri godine tamnovanja, Dragiša je oboleo od tuberkuloze, a priču o svojoj bolesti pretočio je u stihove i muziku. Pesma u izvođenju Zaima Imamovića bila je tako sugestivno otpevana da je, mediji su to uredno beležili, širom tadašnje Jugoslavije započela serija samoubistava ljudi obolelih od ove, tada teško izlečive bolesti. Saznavši za ovo, vlasti odlučuju da se ploča povuče iz prodaje, a izvođenje pomenute pesme zabrani. Osim tuberkuloze, Nedoviću zdravlje počinju da ugrožavaju i ozbiljne srčane tegobe, pa pesme koje je pisao u sumrak života nose nazive „O mom životu“, „Zašto pesme pevam“... Umro je od infarkta 31. januara 1966. godine u rodnom Kragujevcu, a da skroman, nenametljiv i pomalo zatvoren, i pored toga što ga je život nemilosrdno šibao, gotovo nikada, osim u svojim pesmama, nije govorio o svojim problemima.. Bio je boem i osobenjak iza kojeg je ostao ogroman stvaralački opus prepun pesama koje su dokaz koliko je voleo sve ljude, ali je ipak umro u bedi i zaboravljen.

Njegov savremenik Aleksandar Pantić prisećao se događaja kada mu je Dragiša pokazao dopisnicu koju mu je iz Beograda u Kragujevac, pominjući pesmu „Ja posadih jednu ružu belu“ poslao tada neprikosnoveni harmonikaš i kompozitor, Miodrag Todorović Krnjevac, rodom iz sela Ratare kod Smederevske Palanke.

- Pisalo je doslovce: „Dragiša, ova pesma ti nije loša, ali ona ne može da ti prođe. Ako je ja potpišem, onda će biti mnogo bolje. Hoćeš li da mi ti to prodaš?

Kažu da „što je život jednog stvaraoca teži, to su njegova dela lepša“, pa su palanački hroničari zabeležili da je Dragiša ovu pesmu zaista i prodao Miodragu Miji Krnjevcu 1957. godine. Bio mu je, kažu, potreban novac da od krađe zaštiti neku drugu svoju pesmu, a ova je iste godine izdata sa potpisom Mije Krnjevca.

Pesme koje su “stanovale“ samo u glavi

Prijatelji Dragiše Nedovića tvrde da je dugo tugovao zbog prodaje pesme „Ja posadih jednu ružu belu“. Prema isplatnim obračunima za autorska prava, vidi se da je Dragiša prodao „sa prelaznim vlasništvom“ samo kompozitorski deo pesme, a autorsko pravo na tekst pesme zadržao. U to vreme, honorari za isplatu autorskih prava bazirali su se samo na broju prodatih ploča, pa dividende za tekst nisu ni imale neku naročitu tržišnu vrednost. Neposredno pred Dragišinu smrt događa se obrt, kao rezultat velike prodaje ploča sa njegovim pesmama, ali je on osetio tek delić tog blagostanja. Većina ljubitelja narodne muzike Dragišu povezuje sa šumadijskim melosom, što jeste tačno, isto koliko je činjenica i da je Dragiša, prema mišljenju muzičkih znalaca, maestralno pisao i šlagere, romanse, ali i pesme sa dalmatinskog podneblja u vreme dok je tamo živeo i stvarao. Većinu tih dalmatinskih pesama Dragiša je napisao pre Drugog svetskog rata, ali su vetrovi nacionalizma i u to vreme, kasnije još i više, pokušali da izbrišu njegovo ime iz dalmatinske melosne tradicije.

Uvek je voleo da pobegne u carstvo svojih pesama u kojima je ostavio, maltene, celu svoju biografiju. („O mom životu malo ko šta znade, da li sam srećno provodio vek; živeo sam, druže, u večitoj tuzi, pesma mi je bila uteha i lek...“) Iznenadna smrt prekinula  je Dragišu u sređivanju stotina pesama od kojih su neke bile bez potpune, a neke i bez bilo kakve evidencije. Taj posao započeo je po dobijanju prvih honorara od snimljenih ploča sa pesmama komponovanim na njegove tekstove. Bio je razočaran slučajevima prisvajanja njegovih tekstova, njihovog prekrajanja i nepriznavanja autorstva nad pojedinim pesmama, pa je, kažu, bilo situacija kada je, zbog nepoverenja u ljude, svoje pesme „zapisivao“ isključivo u glavi, a ne i na papiru. U svakom slučaju, naslednici njegove zaostavštine imaju obavezu da stručno i strpljivo istraže  blago koje je iza sebe ostavio taj talentovani, a muzički neobrazovan čovek. Muzičar iz Kragujevca, Mile Jović Žljoka, koji je predavao muzičko u osnovnoj školi „Moma Stanojlović“ u tom gradu, priseća se dana dok je školu pohađala Dragišina kćerka Radoslava rođena 1951. godine, a koja je i sama prelepo pevala:

- Preko Rade kojoj sam predavao napravili smo dogovor da se Dragišine pesme notiraju. Pozvali smo vokalne soliste Sidu Marković i Dragoljuba Lazarevića da od mnoštva pesama koje je Nedović napisao odaberu neke za svoj repertoar. Prve probe, na zadovoljstvo svih, tekle su po planu. Međutim, onda je počelo da se dešava da sutradan ne važi ništa od juče! Dragiša je, na naše zaprepašćenje, preko noći odlučivao da sve promeni. Dosetili smo se kako da mu promene onemogućimo, pa smo materijal snimili na magnetofon i saopštili mu da nam više nije potreban. Bilo je tu kasnije čuvenih pesama: „Zarudela zora na Moravi“, „Obraše se vinogradi“, „Jesi l` čuo, mili rode“, „Krca, krca nova kola“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „`Ajd` d` idemo, Rado“, „Na Moravi vodenica stara“ i mnoge druge.

 

Kao da ne postoji nijedan kontraargument za tvrdnje onih koji smatraju da nijedno slavlje u Srbiji, Bosni ili Dalmaciji ne prođe bez makar jedne od pesama sa Dragišinog prebogatog repertoara. Uvek je publika češće pamti izvođače, nego autore pesama, ali to ne sme biti opravdanje za zaborav koji je prekrio ime Dragiše Nedovića koji bi, da je živ, i danas bio kompozitorska veličina. Tokom života, žigosali su ga kao mašinbravara, zato što je bio samouki muzičar i prečesto ga potcenjivali. Snagom svog talenta nadživeo je svoje doba, iako ni njegova deca do pre samo nekoliko godina nisu bila svesna veličine očevog dela. Rodni Kragujevac se festivalom koji nosi ime Dragiše Nedovića donekle, ali nedovoljno, odužio ovom umetniku koji je, do kraja svog života, možda sasvim naivno verovao da su pesma i ljubav igra koja se udvoje  uvek može igrati tako da na kraju oboje pobede. U toj igri, i mi, Kraljevčani, dugujemo Dragiši Nedoviću makar saznanje da je "Stani, stani, Ibar vodo" pesma koja je zaživela najpre u njegovim mislima.

                                 M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - Podesećanje

    Gost - Podesećanje

    Marina, pažljivo sam pročitao ovaj Tvoj  tekst, pa se javljam sa željom da dam mali doprinos u vezi sa ovom zanimljivom i, do sada, nedovoljno obrađivanom temom. Naime, radi se o tome da mi je  poznati kraljevački tekstopisac i humorista Milojko Vodoplav (nažalost, sada pokojni ), sa kojim sam godinama sarađivao u ,,Stršljenu" (,,Ibarske novosti"), pričao kako je kao autor mnogih pesama teško pokraden. Spominjao mi je  pesme o Kraljevu,  Ibru, celoj Šumadiji, a koje i sada pevaju poznati pevači. Govorio mi je imena ljudi koji su mu tvrdili da će ga obeštetiti, imali su i pisane dokaze, usmena ubeđivanja da će sve biti u redu sa autorstvom, ali, na kraju - ništa. Umro je pre nego što je sakupio dovoljno para da štampa knjigu, u kojoj bi bile i pesme  koje se, neću da prejudiciram, možda nalaze i u ovoj Tvojoj priči. Verujem se da ćeš me dobro razumeti i da ćeš ovo shvatiti kao mali doprinos o zloupotrebama u  vezi sa autorstvom, što si Ti odlično objasnila.
    Prijateljski pozdrav, Marko Slavković
    • Ime: Podesećanje
    • Gost - Marina

      Gost - Marina

      Hvala, Marko.

      istina je samo jedna, ali ona ponekad, kažu, ima tri strane, kao medalja: lice, naličje i grudi čoveka koji je nosi. Duže od pola veka nema Dragiše Nedovića, kažeš da ni Milojko Vodoplav (za kog nisam ranije čula) nije više živ, pa je  istinu teško utvrditi. Smatram da je to, ipak, moguće i  nadam da će neko nekada obe priče  nepristrasno istražiti... 

      • Ime: Marina