Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Predrag Rudović Niko

Požar u jednoj pravoslavnoj crkvi u Čikagu preživeli su jedna ikona i jevanđelje koje je bilo u oltaru; ikona je ostala netaknuta, ni komadić farbe nije oštećen od dima i toplote, kao da je bila izvan zgrade; ta ikona ima svoju priču

Pravoslavlje. U zemljama u kojima se tradiconalno ukorenilo i u kojima je uprkos ogromnim iskušenjima vekovima opstalo, prečesto se shvata zdravo za gotovo. Biti pravoslavan smatra se za nešto što se postaje rođenjem, a oni kojima je na taj način dato, nažalost umeju i da ga zanemare, da ne poniru duboko u njegovu suštinu, da ne upijaju njegovu lepotu i da ga prečesto svedu na ritualni odlazak u crkvu par puta godišnje.

U zemljama zapada, doseljenici iz pravoslavnih zemalja, iz Grčke, Rusije, Srbije, Rumunije... sa Bliskog Istoka, sa sobom poneše i preseliše i svoju veru, izgradiše svoje hramove i svetinje i obogatiše narode među koje su se doselili lepotom slavljenja Božijeg imena onako kako se to na istoku radi od iskona.

U zemlji Americi, pravoslavlje je religija pravoslavnih emigranata, ali i onih koji su lutajući i tražeći istinu među hiljadama hrišćanskih denominacija, među crkvama kojima se ne zna ni kraja, ni broja, ni porekla, privučeni tananom niti Božijeg priziva, prepoznali istinu i priklonili se svetoj istočnoj crkvi. Uprkos činjenici da pravoslavni ne misionare ni blizu onoliko koliko bi trebalo, broj preobraćenika u pravoslavlje raste, a danas ga na zapadu mnogi nazivaju najbolje čuvanom tajnom u Americi.

A da je i Amerika božja zemlja svedoče najbolje od svega američki svetitelji i čuda koja se dešavaju u američkim svetinjama. Jedno od njih dogodilo se upravo u gradu Čikagu, 22. aprila 1994. godine, u Antiohijskoj pravoslavnoj crkvi svetog Đorđa, kada je ikona Presvete Bogorodice zaplakala i narednih šest meseci iz očiju točila sveto miro da bi zatim učinila još mnoga čudesa onima koji dođoše da joj se poklone i izmole pomoć od nje.

Otac Nikolas Dahdal, rodom iz Palestine, bio je crkveni paroh u to doba. U srdačnom razgovoru, priseća se toga dana:

- U Antiohijskoj crkvi mi pratimo novi kalendar, nismo starokalendarci, i 23. aprila slavimo Svetog Đorđa. Tako smo te večeri došli da služimo svetu liturgiju. Desilo se ujedno da je to bilo veče uoči Lazareve Subote. Došao sam oko pet sati, pozvao sam i parohijane i goste, među njima bio je i jedan sveštenik, Daglas Vajper. Dok je hodao crvkom prema ikonostasu primetio je nešto čudno na ikoni Presvete Bogorodice, video je neki sjaj na njenom licu. Pozvao je i mene, i ja sam tada primetio da su joj oči vlažne i da su iz njih potekle suze. Plakala je šest meseci, a potom su se suze osušile, ali tragovi suza i danas se mogu videti na ikoni.

Ikonu su tada obišli mogobrojni novinari, televizijske ekipe i na hiljade vernika koji i dan danas dolaze iz svih krajeva sveta da joj se poklone i pomole se pred njom. Ovo nije jedino čudo koje se ovde dogodilo. Mnogo je primera, a otac Nikolas mi navodi neke od najvažnijih.

- Ko ne veruje suzama, treba da zna da je ova crkva stradala u požaru. Sve smo izgubili - kaže otac Nikolas, i dodaje:

 - Jedino što je ostalo čitavo iz te vatre jeste ova ikona i jevanđelje koje je bilo u oltaru. Čak je i šef vatrogasne službe tada podigao ikonu i uzviknuo, ako neko ne veruje da se ovde dogodilo čudo, evo dokaza. Ne samo da je preživela požar nego je ostala i netaknuta, ni komadić farbe nije oštećen od dima i toplote, kao da je bila izvan zgrade. Tada nije bila ni zaštićena staklom, ovo staklo koje vidite postavili smo kasnije.

Bolesni vernici isceljivali su se pomoću molitvi, nekoliko kutija sa ceduljicama zahvalnosti i molitve nalazi se na podu pored ikone. Među parohijanima crkve je i žena isceljena od bolesti za koju lekari nisu imali leka i za koju je njen lični lekar potvrdio da nije ozdravila uz pomoć medicine. A među mnogobrojnim primerima otac Nikolas priseća se slučaja fotografa koji je poželeo da fotografiše čudotvorne suze odmah nakon pojave.

- Kada se čudo dogodilo, mnogo je ljudi počelo da pravi slike svojim ličnim kamerama i da ih deli okolo. Onda sam došao na ideju da pozovem profesionalnog fotografa iz Indijane, da izradi profesionalne fotografije koje bismo umnožili i delili ljudima. I on je došao. Napravio je mnogo snimaka. Radio je u miru, nikoga nije bilo u crkvi. Hvalio se svojom opremom, svojom kamerom i sočivima. Rekao mi je da može da snimi kapljicu znoja sa nečijeg lica na preko stotinu stopa daljine.

Sutradan me je pozvao i rekao: “Oče, napravio sam predivne slike, ali imam jedan problem. Na njima se ne vide suze! Nasmejao sam se i pitao ga, da li je verovao u čudo dok je slikao? “Nisam”, kazao je, “ali sada verujem!”. Došao je ponovo i napravio novi set fotografija. I to je slika koju i danas delimo ljudima.

Mirotočive ikone nisu novost u pravoslavnom svetu. Ali zašto se desilo da baš ova ikona zaplače, ostaje tajna koju vernici tumače na svoj načoin. Otac Nikolas o tome ima svoje mišljenje. 

- Ja, i većina mojih parohijana dolazimo iz Svete zemlje, iz Palestine i iz Jerusalima. Verujem, da je Presveta želela da skrene pažnju na plač hrišćana na Bliskom Istoku. Jer, verujem da je Sveta Zemlja, Palestina, posebno draga Presvetoj i Isusu. Hristos je Bog svih, ali rođen je u Vitlejemu, žveo je u Nazaretu, umro je u Jerusalimu. Verujem da je to za Isusa i Mariju veoma poseban deo zemlje. I verujem da Presveta Marija svojim suzama poručuje svetu, da hrišćane u Svetoj zemlji progone, da se hrišćani iseljavaju iz Svete zemlje, da hrišćani isčezavaju sa Svete zemlje. To je moje mišljenje, to je moja poruka.

Za kraj, otac Nikolas podseća da su i bez mirotočivih suza čuda svuda oko nas. Zato on ovu i druge mirotočive ikone, od kojih se još jedna nalazi u Čikagu u Albanskoj pravoslavnoj crkvi radije naziva znacima i podsetnicima nego čudima:

- To što Vi i ja sedimo danas ovde, to je čudo, ova i ikone poput nje su znaci, podsetnici. To su poruke koje dobijamo da bi ojačali svoju veru. Živimo u doba kada je vera postala jako slaba. I ova čuda nam daju putokaz. I to se dogodilo i ovde, parohijani su počeli češće da dolaze, da se više mole. Ojačala im je veru, i ne samo njima, već i u drugim pravoslavnim parohijama. Nedavno smo imali svepravoslavno okupljanje i mnogi drugi pravoslavni skupovi održani su upravo ovde, zahvaljujući ovoj ikoni - zaključujue otac Nikolas.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments