Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

3. jun 2017.

Velimir Popović iz Beograda tvrdi da fotografija koju smo nedavno objavili, a na kojoj je šegrt Aleksandar Ranković, ne potiče iz Kraljeva, već iz beogradske abadžijske radnje njegovog oca Jovana

Povodom fotografije i priče o navodnom šegrtovanju bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića u Kraljevu, koje se po njemu kasnije zvalo Rankovićevo, javio nam se Velimir Popović, naš čitalac iz Beograda.

Nisu tačni navodi vašeg sagovornika Saše Jovaševića iz Čačka koji, darujući fotografiju tamošnjem muzeju, tvrdi da je ona potekla iz neke abadžijske radnje u Kraljevu. Nema sumnje da je na njoj dečak, tada šegrt Aleksandar Ranković, ali je tu, na desnoj strani fotografije i moj otac Jovan Popović, majstor i vlasnik radnje a do njega njegov ortak Petar Stajković. Možda je u sredini i kalfa, taj Savko Jovašević, deda darodavca fotografije. Ali, siguran sam da je ona nastala 1922. godine u Beogradu, u Sarajevskoj ulici broj 48, gde je moj otac držao radnju. U njoj je Ranković učio zanat i stekao zvanje kalfe i što se toga tiče nema nikakve veze sa Kraljevom, kasnije Rankovićevom – objasnio nam je u telefonskom razgovoru Velimir Popović.

Tome on još dodaje i detaljnije objašnjenje kako je dečak Aleksandar Ranković došao u Beograd na zanat kod njegovog oca.

Moj deda Milutin je iz Vranića, a to je selo samo preko brda od Draževca, odakle su Rankovići. I, za njega se udala devojka Katarina iz Draževca, baš iz familije Ranković. Pošto je deda svog sina, a mog oca Jovana usmerio da uči zanat, on je izučio za abadžiju 1922. godine i u Sarajevskoj ulici u Beogradu sa ortakom Petrom Stajkovićem otvorio abadžijsku radnju. Moj otac je na poziv prijatelja iz Draževca otišao da odabere jednog dečaka da kod njega uči abadžijski zanat i on je izabrao Leku – objašnjava Velimir Popović, izražavajući želju da ovu fotografiju dobije od Jovaševića, jer je u svojoj arhivi nema.

Kada smo ovu priču predočili Saši Jovaševiću on je, posle početne zbunjenosti, dodao:

Znate, ja sam sa dedom Savkom razgovarao 1978. godine i pamtim da mi je govorio kako je zanat učio u Kraljevu, u jednoj radnji u centru grada. Možda je tu započeo učenje i ko zna iz kojih razloga Beograd, kao kasnije mesto učenja zanata, nije pominjao. Ja, naravno, prihvatam da sam možda na osnovu te njegove priče o šegrtovanju u Kraljevu pogrešno shvatio da je fotografija i nastala u tom gradu. Inače, nemam ništa protiv da gospodinu Popoviću poklonim fotografiju, jer je i bolje da ona bude na pravom mestu i kod onog ko prema tom snimku ima više emocija – odgovorio nam je Jovašević.

Inače, Velimir Popović je još dodao da je njegov otac do kraja života, do 1966. godine držao abadžijsku radnju, tj. radnju za krojenje narodnog odela u istoj ulici, samo malo dalje i na suprotnoj strani. Na tu lokaciju su ga komunisti, posle rata, oduzimanjem prvog lokala, preselili. A, naš sagovornik Velimir Popović je od 1945. godine živeo u Francuskoj. U Parizu, na državnom univerzitetu je stekao diplomu pravnika i doktora ekonomije. Tamo je radio kao prevodilac i tumač za srpski jezik u okružnom i apelacionom sudu. Delo „Seobe” Miloša Crnjanskog u njegovom prevodu 1987. godine proglašeno je najboljom knjigom stranog autora. Posle je preveo i „Roman o Londonu”, „Kod Hiperborejaca” i „Ljubav u Toskani”.

Viđao se sa Aleksandrom Rankovićem, čak i posle Brionskog plenuma. Nudio mu je objavljivanje memoara u Francuskoj, na šta Leka nije pristao:

Bio je odan Titu, posebno zbog jednog slučaja predratnog spasavanja iz zatvora, a do kraja je ostao veliki idejni poklonik partije. Inače, bio je dobar čovek, umeo je da pomogne ljudima. U prilog tome evo i dva primera: kad se moj otac razdružio sa Petrom Stajkovićem, taj njegov ortak je otvorio svoju radnju, ali je nju 1941. godine pogodila granata. Tu je i vlasnik u bombardovanju nestao, njegova supruga je nekako izvukla ostatak štofa i odela i od toga kasnije živela. Međutim, kada su joj posle rata komunisti našli trubu štofa, hteli su da joj ga oduzmu, navodno kao ratnoj profiterki. Ona se javila Leki i on je naredio da joj to vrate, što je i učinjeno. Ali, kod njega nije bilo kompromisa kad je u pitanju odanost partiji. Recimo, četnici su tokom rata bili starešine u mnogim selima, pa je tako bilo i u Straževcu, čak ih je bilo od familije Ranković. Posleratna komunistička vlast ih je kažnjavala, poneke i streljanjem. I, bilo je molbi prema Leki da pojedine u Straževcu spase od kažnjavanja. Nije hteo... – tvrdi Velimir Popović.

autor: Miroljub Dugalić

 

izvor: „Politika online“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/381971/Segrt-Leka-je-uslikan-u-Beogradu)

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Александар

    Gost - Александар

    Не дао ћопави случајно да је Лека шегртаовао у Лкином (Лекиничевом)!
    • Ime: Александар