Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

27. mart 2016.

I 75 godina nakon državnog puča na današnji dan, priča o životu i izgnanstvu kneza Pavla Karađorđevića, za jedne je priča o najobrazovanijem i najkulturnijem srpskom vladaru koji je hteo da spasi svoj narod od rata, a za druge je, priča o izdajniku, bez obzira na rehabilitaciju

 

Bio je optužen za najveći zločin koji jedan čovek može da učini. Do kraja njegovog života, ali i 35 godina posle smrti kneza Pavla Karađorđevića oko njegovog imena lebdela je optužba da je izdao zemlju, a da mu nikada nije bilo omogućeno da bilo šta kaže u svoju odbranu. Zbog toga je priča o njemu pre svega priča o tragediji porodice koja je, zbog osećanja dužnosti i dostojanstva, bila prinuđena da žrtvuje svoju ličnu sreću. Priča o životu i izgnanstvu kneza Pavla Karađorđevića zbog toga se prepliće sa pričom o prelomnim trenucima srpskog naroda u 20. veku i žrtvama koje je to doba odnelo. Kada je krajem 2011. godine rehabilitovan i sa njegovog imena skinuta ljaga državnog izdajnika, oni koji su godinama pokušavali da dokažu njegovu nevinost, rekli su da ta borba neće biti uzaludna samo ako mladost u Srbiji ostane istrajna u pokušaju da sazna svoje korene i konačnu, a ne friziranu istinu, zato što nema koraka u budućnost ako jedan narod ne zna dobro svoju prošlost.

Postupak rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića bio je dug sudski proces kojim su osporene njegova krivica i presuda iz 1945. godine, kada je osuđen za izdaju i saradnju sa okupatorom. On je bio jedan od trojice namesnika koji su upravljali Jugoslavijom u ime maloletnog prestolonaslednika Petra Drugog. Danas je sve više onih koji smatraju da je knez Pavle, iako je nastojao da zemlju izvuče iz krvavog rata koji se sve više nazirao, morao da prihvati pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Mala zemlja više nije mogla da trpi pritiske nacističkog vođe Adolfa Hitlera, koji je upozoravao da više ne može da zaustavlja italijanskog fašističkog diktatora Benita Musolinija u pohodu na Jugoslaviju. Kako su sve veće nemačke snage stizale u Rumuniju, a i Bugarska 1. marta 1941. godine pristupila Trojnom paktu, posle čega je nemačka vojska narednog dana ušla u tu zemlju, knez Pavle je 4. marta, nemajući više mnogo izbora, otišao u Salcburg na sastanak sa Hitlerom. Kasnije se knez Pavle prisećao da je tokom petočasovnog razgovora, kojem je prisustvovao samo još general Ribentrop, pokušavao da odvrati Hitlera od agresije na Grčku:

„Govorio sam mu da je to mali narod i da mu ta slava nije potrebna. Hitler se složio sa mnom, ali je dodao da on mora da goni Engleze iz Evrope i zbog toga mora da zauzme Grčku. Meni je bilo jasno da je Hitler vrlo opasan čovek i da se sa njime ne može lako i bez krajnjeg opreza. On je imao u svojim rukama strahovitu ratnu mašinu i mogao je da nas uništi za nekoliko dana“.

Hitlerov ultimatum od tri nedelje

Kada je Hitleru rekao da on ne može da učestvuje u ratu protiv Grčke, koja je tradicionalni srpski prijatelj i da je sa grčkom kraljevskom kućom u najbližim rođačkim vezama, nemački vođa pojasnio je da se od Jugoslavije ne traži da učestvuje u ratu, već da priđe Trojnom paktu. Hitler je čak pristao da iz pakta izostavi vojne klauzule. Razgovor je završen tako što je knez Pavle rekao da sam nema prava da na licu mesta potpiše Protokol o pristupanju, već da mora da sazove Krunski savet. Hitler je, kažu, uvažio njegove argumente i dao ultimatum od tačno tri nedelje.

Kada je 6. marta Krunski savet sazvan, Jugoslavija je bila u gotovo potpunom obruču sila osovine. Vojni vrh procenio je da bi, u slučaju rata, posle pada LJubljane i Zagreba, vojska bila prinuđena da se povuče u planine Bosne i Hercegovine i da posle šest nedelja – kapitulira. Zbog toga su svi članovi Krunskog saveta glasali za pristupanje Trojnom paktu, uz uslov izostavljanja vojnih klauzula.

Dragoslav Đorđević zabeležio je reči kneza Pavla:

„Meni se ne može pripisati strah od Hitlera ili nekakav kukavičluk, kad je moje delovanje bilo samo na osnovu fakata i logičkog razmišljanja. Ispitao sam sve činjenice i probleme  sa stranim predstavnicima kod nas. Tek kada sam video da mi moramo sami, bez ičije pomoći da uredimo naše odnose sa silama Osovine, odlučili smo da potpišemo pakt, i to ne onaj prvobitni, već mnogo izmenjen u našu korist“.

Zvanično, Kraljevina Jugoslavija je pristupila Trojnom paktu 25. marta 1941. godine u Beču, kada je Dragiša Cvetković, u ime Vlade Kraljevine Jugoslavije potpisao Protokol o pristupanju. U noći između 26. i 27. marta nekoliko visokih oficira vojske Jugoslavije izvršilo je puč, a na ulicama Beograda došlo je do velikih demonstracija. Knez Pavle bio je na putu za Brdo kod Kranja, a uhapšen je u vozu u Zaprešiću kraj Brežica. Po dovođenju u Beograd morao je da potpiše ostavku, kao i dva druga namesnika i ministar dvora Milan Antić, a onda mu je naređeno da se sa porodicom spakuje i da do ponoći napuste zemlju. Porodica kneza Pavla ušla je u voz na Topčideru, a u Grčkoj su predati Englezima koji su ih prebacili najpre u Egipat, a onda u Keniju, u britansku internaciju.

Političko-ideološka presuda

Kada je po završetku Drugog svetskog rata Komunistička partija Srbije došla na vlast, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača proglasila je septembra 1945. godine kneza Pavla Karađorđevića za ratnog zločinca. Odluka o njegovoj rehabilitaciji doneta je 15. decembra 2011. godine, a njome su ukinute sve sankcije izrečene knezu Pavlu, među kojima je i ona o konfiskaciji imovine i on je zvanično postao neosuđivan. U procesu rehabilitacije dokazano je da je knez Pavle bio osuđen iz političko-ideoloških razloga, ali je knez Pavle za jedne još uvek najobrazovaniji i najkulturniji srpski vladar koji je hteo da spasi svoj narod od rata, a za druge je – i dalje izdajnik.

Ono što je knez Pavle, prognan daleko od domovine, bez ikakvih mogućnosti da odbrani svoje postupke preživljavao sa svojom porodicom delimično je opisano u njegovim biografijama, od kojih se prva (autora Nila Balfura i Seli Mekej) pojavila tek 1990. godine i to na engleskom jeziku. Iz pisama koje je slao iz izbeglištva nazire se tek deo očaja zbog toga što, najverovatnije, a kako se ispostavilo i sasvim tačno, do kraja života neće dobiti priliku da predoči javnosti u svojoj zemlji svoj deo priče. Iz kuće u Oserijanu, na obali jezera Najivaša, u kojoj prema rečima kneginje Olge nije bilo svetla, ni radija, a bilo je mraka i prljavštine, usred divljeg rastinja, a nasred džungle i pored jezera punog nilskih konja, knez Pavle izlivao je svoju tugu na papir:

„Prošao je 21 mesec otkako smo moja porodica i ja nastanjeni u Keniji, zbog tragičnih događaja koji su se dogodili u mojoj zemlji. Zahvaljujući slepoj ambiciji nekolicine političara moja zemlja je, nažalost, dovedena do potpune propasti i raspada. Šest i po godina bio sam namesnik i ne želim da to zvuči ni čemerno, ni osvetnički. Uprkos načinu na koji sam bio tretiran, nikada i ni na koji način nisam želeo da naškodim svojim sunarodnicima. Ipak, osećam da dugujem svojoj deci, vođen svojom dužnošću da njihova imena zbog mene ne uđu u istoriju kao izdajnička, u ime cilja za koji nikada nisam verovao da je pravi, ali koji je, na nesreću, uprkos godinama dokazivanja i lojalnog služenja – pogrešno interpretiran. Mislim da potpuno iskreno mogu da kažem da je malo državnika imalo teži zadatak tokom svoje vladavine ili veći teret na plećima, nego što je bio moj od oktobra 1934. do marta 1941. godine.“

Kćerka kneza Pavla princeza Jelisaveta izjavila je posle rehabilitacije da je istovremeno i srećna i tužna:

- Tužna sam što je sve do svoje smrti 1976. godine moj otac strašno patio, ali danas sam srećna zbog toga što osećam kao da je jedan tamni oblak odleteo od nas. Ipak, ne mogu da ne osećam gorak ukus te Pirove pobede kad je milion ljudi platilo glavom odluku o puču 27. marta 1941. godine.

Život usamljenika

Knez Pavle Karađorđević bio je praunuk srpskog vožda Karađorđa. Rođen je 27. aprila 1893. godine u Sankt Petersburgu u braku kneza Arsena, (mlađeg brata kralja Petra Prvog) i Aurore (Trubecki) Pavlovne Demidov, koja je bila potomak jedne od najstarijih plemićkih porodica u Evropi. Aurorin i Arsenov brak kratko je trajao, a razvod je zvanično proglašen 1896. godine. Posle razvoda, Aurora je godinu dana starog Pavla povela sa sobom u Nicu, ali je ubrzo shvatila da neće moći sama da ga odgaja, pa je dve godine kasnije, uz pomoć bivšeg muža, izdejstvovala da trogodišnji Pavle bude poveren svom stricu, tada knezu Petru Karađorđeviću. Petar je, posle tragične smrti svoje žene Zorke i sina Andrije, napustio Cetinje i preselio se u Ženevu.

Pavle je majku video još svega dva puta u životu. Za ceo život ostala su mu ta sećanja na susret na brodu koji je plovio po Ženevskom jezeru i na drugi oproštaj na železničkoj stanici. Aurora  se preselila u Torino, gde se preudala i umrla sa tek navršenih 30 godina. Pavle je odrastao uz braću od strica, Đorđa i Aleksandra i sestru Jelenu. Kada je knez Petar 1900. godine svoju decu poslao na školovanje u Rusiju, Pavla je upisao u školu gospođice Brehbil u Ženevi. Bile su to godine ispunjene usamljenošću i tugom, a učitelji su ga opisivali kao „milog, dobrog i tako neveselog dečaka“.

Kao desetogodišnjak zatekao se u radnoj sobi svog strica, budućeg kralja Petra, dok su glasnici zaverenika koji su u Beogradu ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović, opisivali sve što se dešavalo te sudbonosne noći, zbog čega je Pavle celog života imao košmare. Kada je posle prevrata Narodna skupština izabrala njegovog strica Petra za kralja Srbije, Pavle školovanje nastavlja u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Želeći da Pavle, koji je do mature već govorio tri jezika: ruski, francuski i nemački, bude još svestranije obrazovan, kralj Petar je mladom knezu za vaspitača dodelio profesora Druge muške gimnazije Milorada Pavlovića Krpu, koji je kasnije bio ratni sekretar vojvode Živojina Mišića. Vrlo rano je Pavle ispoljio veliku ljubav prema umetnosti. Tokom puta po Italiji vaspitač je kod njega otkrio sklonost ka kolekcionarstvu, kada je u Napulju kupio prve porcelane iz čuvene francuske manufakture u Sevru. Kada je došlo vreme studija, knezu Pavlu je 1913. godine nađeno mesto u Oksfordu, u koledžu „Hristova crkva“. Zbog svoje davnašnje želje da poseti Luvr, na putu za London zaustavio se u Parizu. Kasnije je govorio da noć uoči posete tom hramu umetnosti nije mogao da zaspi od uzbuđenja. Zanimanje za umetnost kod mladog kneza dodatno je pospešio profesor-kolekcionar DŽon Marej. Hroničari kažu da je Pavle, kojem su studije izuzetno prijale, u Londonu živeo sa žudnjom da oseti život. Svuda i kod svakoga inspirisao je simpatiju „u ekskluzivnim klubovima, u Bakingemskoj palati, na ruskom baletu, u francuskoj ambasadi“. Obilazio je muzeje, galerije i pozorišta, usavršavajući svoj ukus, družio se sa vršnjacima. Sve to prekinuo je atentat u Sarajevu na Franju Ferdinanda 28. juna 1914. godine, što je poslužilo kao povod za Prvi svetski rat.

Politika mogućeg

Ukazom kralja Petra knez Pavle je proizveden u čin konjičkog potporučnika i u jesen 1914. godine učestvovao u ratnim dejstvima. Nedugo potom oboleo je od teškog oblika žutice, pa je pomoć svojoj zemlji nastavio u diplomatskim misijama, najpre u Italiji i Engleskoj, a onda i na Krfu gde je radio u misiji Međunarodnog crvenog krsta. Po završetku rata nastavio je školovanje na Oksfordu. Svoju veliku ljubav, potonju kneginju Olgu, inače najstariju kćerku grčkog princa Nikole upoznao je u Londonu 1922. godine, venčali su se godinu dana kasnije, a već naredne godine dobili sina Aleksandra. U Srbiji su živeli od 1925. godine, a knez Pavle ostaje istrajan u svojoj ideji da u Beogradu osnuje Muzej moderne umetnosti. Drugog sina – Nikolu, dobili su 1928. godine, a kćerku Jelisavetu 1936. godine.

Kada se kralj Aleksandar 1933. godine preselio u novi dvor na Dedinju, Stari dvor je pretvoren u muzej, a kralj je imenovao kneza Pavla za šefa svih muzeja u Jugoslaviji. Godinu dana kasnije, nakon ubistva kralja Aleksandra u Marseju, i sam je postao svestan da će želja da živi život evropskog plemića zauvek ostati samo želja u protivrečnim vremenima. Kao mladi aristokrata, poklonik umetnosti i lepote, knez Pavle se silom prilika pretvorio u iznenađujuće promišljenog državnika i političara, ali kao prvi namesnik Kraljevine Jugoslavije u presudnim godinama njene istorije, njegovo političko delovanje kao da nije imalo pravo na uspeh, jer su i Evropa i Jugoslavija svakog dana bile sve bliže sukobima, ratu i smrti. Odluka da pristane na potpisivanje Trojnog pakta bila je, kako je tvrdio, iskren pokušaj da sačuva mir i jedinstvo države, ali je zbog nje izgubio zaštitu Velike Britanije. Preživeo je, fizički, ali je politički sa celom porodicom bio potpuno izolovan i zaboravljen, iako je imao produhovljeni dar za politiku mogućih rešenja, sporazuma i kompromisa koji bi u svakom drugom vremenu bio od neprocenjive koristi. U Keniji je, zbog udaljenosti od sveta kojem je pripadao, ali i zbog klime, imao velikih teškoća sa zdravljem. Od 1943. godine živeli su u Johanesburgu u Južnoj Africi, gde je proživljavao sve teškoće života izgnanika, kleveta i potvrde najcrnjih slutnji u pogledu budućnosti otadžbine u kojoj su komunisti došli na vlast i zabranili mu povratak. Porodica je uspela da se odseli u Ženevu 1948. godine i tada im se život, napokon, relativno stabilizovao, ali samo do 1954. godine kada je u saobraćajnoj nesreći kod Londona, mlađi sin Nikola tragično nastradao. Od tog udarca porodica se nikada nije oporavila.

Do kraja života knez Pavle posvetio se umetnosti i sve do poslednjeg dana, 14. septembra 1976. godine, kada je umro u Američkoj bolnici u Neiju, kraj Pariza, uporno je odbijao da napiše i objavi svoja sećanja na ljude i događaje. Možda zato što je vrlo dobro znao da se u Srbiji ocene o ličnostima ili periodima uglavnom ne zasnivaju na naučno utvrđenim činjenicama, nego su podložne političkim promenama. Princ Pavle platio je danak mitomanskom poimanju istorije, iako je naša istorijska nauka došla do definitivnih odgovora na većinu spornih pitanja iz naše prošlosti. Možda, na kraju, ima smisla podsećanje da je 1354. godine, nakon što je dobio vest da će Ugarska napasti Srbiju, car Dušan ušao u pregovore sa papom Inoćentijem Šestim i uputio svoje izaslanike da preko Venecije sa njegovim zlatnopečatnim pismom odnesu u Avinjon poruku o spremnosti srpskog vladara da prizna katoličku crkvu i papin primat. Rezultat je bio da je papa sprečio Ugarsku da napadne Srbiju. Za neke je to i danas paradigma vođenja ozbiljne i odgovorne državne politike. A drugi? Među njima su definitivno svi oni što su i danas nesrećni zbog činjenice da je protivrečno vreme u kojem je živeo knez Pavle Karađorđević zahtevalo ličnost ratnika, vojnika i borca, a on je smatrao da su lepota i kompromis korisniji u spasavanju sveta.

foto:PrintScreen YouTube (knez Pavle i kneginja Olga na otvaranju Prolećnog sajma u Beogradu 1939. godine

                                                                                                 M. M. Dabić

                                   

 

                                                                                    

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments