Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

30. april 2017.

Komunisti su Dušana Krstića, predratnog predsednika opštine Kraljevo, bez dokaza streljali kao ratnog zločinca, iako ga je baš Gestapo smenio sa mesta predsednika opštine i uhapsio pod sumnjom da je održavao tesne veze sa narodnim pokretom

Posle više pokušaja potomaka predsednika kraljevačke opštine uoči Drugog svetskog rata i u vreme fašističke okupacije Dušana Krstića (pre svih sada pokojne kćerke Radmile Savković i unuka Zorana Savkovića Džerija) ali i grupe građana, koja je pre 15-tak godina bila formirana da pomogne skidanje ljage sa imena, veće Okružnog suda u Kraljevu, uz predsedavanje sudije Smiljane Ristić, pre 10 godina donelo je rešenje o njegovoj rehabilitaciji.

Odmah po završetku Drugog svetskog rata njemu je suđeno u poznatoj navijačkoj atmosferi, u sali tadašnjeg hotela "Jugoslavija", u grupi sa još nekoliko optuženih, “za saradnju i pomaganje neprijatelju u ubijanju i mučenju nedužnog stanovništva”. Vojni sud ga je proglasio krivim, izrečena mu je smrtna kazna streljanjem, a presuda je izvršena istog dana, u aprilu 1945. godine. Mesto gde je sahranjen ni danas nije poznato.

Tokom trajanja postupka za rehabilitaciju, sudsko veće Okružnog suda u Kraljevu imalo je uvid u niz dokumenata, odluka, pisama i svedočenja više građana koji su tvrdili suprotno. Utvrđeno je da je Dušan Krstić osuđen u montiranom procesu, da nije bio pripadnik bilo kog pokreta, niti saradnik okupatora, da je dobijene objave delio građanima koji su tako napuštali grad, ne deleći ih na siromašne i bogate, da nije dao nikakav spisak građana okupatoru, da je odmah posle prvog dana streljanja, saopštavao građanima da ne idu u komandu, jer se streljanje nastavlja...

Imajući sve te činjenice i dokaze u vidu, sudsko veće sudije Smiljane Ristić usvojilo je zahtev za rehabilitaciju nedužno streljanog Dušana Krstića, poništivši oduke Vojnog i drugih sudova, i proglasilo ništavnim kaznu konfiskacije njegove imovine.

KO JE BIO DUŠAN KRSTIĆ?

Nije, kažu, lako živeti posle smrti. Nekad treba na to potrošiti čitav život…”  Mnogo je onih koji su u Srbiji “otišli pod zemlju” sa tom surovom istinom.. Decenijama neke srpske porodice žive u nadi da će, makar i zakasnele rehabilitacije njihovih predaka, doprineti da makar potomcima postane lakši teg u grudima.

Nekadašnje komunističke vlasti, “pobednici” zasuti privilegijama i blagostanjem, pretvorilili su se tih godina u “male bogove”. Oduzimanje svih ljudskih i zemaljskih prava onima koji nisu bili na strani pobednika, oduzimanje nažalost i života – nekima je gotovo bilo u “opisu posla”. Neko od njih u Kraljevu, na duši već više od sedam decenija nosi svog sugrađanina Dušana Krstića. Njegovi potomci više od 60 godina čekali su njegovu rehabilitaciju uzdajući se u sporu, ali dostižnu pravdu, čuvajući uspomenu na čoveka koji je, govorili su o tome i njegovi savremenici život izgubio “na pravdi Boga”. Sudu su priložili mnoge pisane i usmene izjave svedoka i druge dokaze Dušanove nevinosti.       

Dušan Krstić bio je izabran za predsednika kraljevačke opštine na poslednjim opštinskim izborima pre Drugog svetskog rata, 12. septembra 1936. godine, kao kandidat udružene opozicije, a pristalica Demokratske stranke. I danas se priča da je bio izabran prvenstveno radničkim glasovima. U lokalnim novinama iz tog doba nalazimo da su za njegov izbor na to mesto glasali “najnapredniji ljudi u to vreme”. Kad je postao predsednik opštine imao je svega 32 godine.

Rođen je 20. avgusta 1904. godine u staroj trgovačkoj kraljevačkoj porodici. Otac Avram bio je trgovac koji je još za vreme Carinskog rata sa Austrijom saminicijativno otvorio tržište u Aleksandriji i veoma uspešno prokrčio put za izvoz iz Srbije. Majka Draga bila je bratanica Jovana Sarića, jednog od najčuvenijih žitelja ovog grada. I Dušanov deda po ocu, bogat trgovac Živan Krstić, poznat je po istorijskoj činjenici da je o svom trošku izdržavao četu srpskih vojnika u borbi protiv Turaka. Šta je čast i poštenje Dušan je učio još tokom školovanja u Kraljevu koje je, kad je za to došlo vreme, nastavio u Gracu i Beču. U Beču je i diplomirao na Trgovačkoj akademiji, postavši bankarski službenik. Sugrađani su ga cenili i poštovali. Oženio se Dobrilom (Rakić) sa kojom je izrodio tri kćerke: Radmilu, Nataliju i Milenu. Vladika Nikolaj Velimirović bio je čest gost kuće Krstića i najvažniji gost za svetog Jovana, krsnu slavu Krstića.

KLEČANJE ZA MILOST

Na opšte zadovoljstvo građana, funkciju predsednika opštine Dušan Krstić obavljao je sve do nemačke okupacije.. Ostao je na njoj i kad su Nemci osvojili grad, jer su ga građani u više navrata sprečili da podnese ostavku. Dušan Krstić nije želeo da sarađuje sa okupatorom, ali molbama sugrađana da im pomogne i zaštiti ih što je više moguće – nije mogao da se odupre. Kao svršeni bečki student odlično je govorio nemački, pa su i on, i njegovi savremenici mislili da je to, u novonastalim ratnim okolnostima više prednost, nego hendikep. Bio je jedan od onih koji su upozoravali građane na opasnost od oružane pobune protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja. Krajem jula 1941. godine pozvao je građane da budu lojalni okupatoru, upozoravajući ih na nesagledive posledice. Posle neuspelih zajedničkih napada združenih ustaničkih snaga na utvrđeni nemački garnizon u Kraljevu, nemački komandant Oto Deš, sredinom oktobra najavljuje uvođenje vanrednog stanja sa prekim sudom, objavljujući početak zločina u kome će, pisalo je na izlepljenim plakatima, biti “uništene i porodice”. Istovremeno, Nemci po gradu počinju hapšenje muškaraca od 13 do 70 godina starosti. Uhapšene, među kojima je bilo dosta izbeglica iz raznih delova zemlje, zatvaraju u lokomotivsku halu “Fabrike vagona”. Za vreme dok su u krugu “Fabrike vagona” streljali građane, Nemci su po gradu vršili sistematski pretres kuča i raciju, odvodeći na stratište nove žrtve. 

Sa tada čelnim ljudima grada, predsednik opštine Dušan Krstić učestvovao je u pregovorima ne bi li sprečio provociranje Nemaca, jer je znao da će potom uslediti odmazda. Sa Nemcima je pregovarao i kad je streljanje bilo već sasvim izvesno. Bilo je očevidaca koji su tvrdili da je zajedno sa vladikom Nikolajem klečao pred nacistima moleći milost za ljude koji su bili osuđeni na streljanje. Nije uspeo. Posle saznanja  da je pomagao narodu, Gestapo ga hapsi, a potom i smenjuje sa mesta predsednika opštine, uz suspendovanje kompletnog Opštinskog veća. Tokom masovne odmazde nad građanima Kraljeva bio je u kućnom pritvoru zajedno sa porodicom, a doživeo je da mu na kraju rata komunisti sude – kao izdajniku. Za vreme okupacije tri puta je hapšen i u pritvoru provodio po nekoliko nedelja, Kad su i četvrti put pripadnici ozloglašene Feld žandarmerije došli da ga uhapse, već je bio teško bolestan. Srčane tegobe bile su sve veće, pa su Nemci od hapšenja odustali.

Za vreme okupacije, dok bi bio na slobodi, radio je, kažu, sve da bi prehranio porodicu, koja se uvećala za jednog člana. Iz Hrvatske im je došla Sava Mikašinović, izbeglica koja je svoje utočište našla baš u domu Krstića.

STRELJANJE BEZ PISANIH TRAGOVA

Nova komunistička vlast je, kad se Drugi svetski rat završio, Dušana Krstića uhapsila i sudila mu – kao ratnom zločincu “koji je mogao da spreči streljanje i koji je spasavao samo bogate i ugledne”.

Ne postoji pisani dokument u kome se navode citirane reči. Suđenje je održano u sali hotela “Pariz” u centru Kraljeva, presuda je usmeno izrečena i Dušan Krstić je streljan 22. aprila 1945. godine, a sva njegova imovina konfiskovana u korist države. Dušanova supruga Dobrila nikada nije dobila na uvid  rešenje o izvršenju smrtne kazne. Ni danas se ne zna gde je Dušan streljan, niti gde je sahranjen. Postoje samo indicije i neproverene pretpostavke.

Likom i delom Dušana Krstića dosta se bavio i Mihailo Simić (knjiga “Draža-Broz- Informbiro” (“Filip Višnjić}”, Beograd, 2000.)

- I tvrdim: on nije imao nikakve mogućnosti da spreči nesreću! Čak ni da je umanji. On je mogao da uradi jednu od dve stvari: ili, prvo, da ponudi svoj život i da se vine u legendu, ili, drugo, da se aktivira kod nemačke komande i da garantuje za ovog ili onog. Da, ali u prvom slučaju, Dušan Krstić bi trebalo da bude izuzetna ličnost u punom smislu te reči, a on je bio samo običan čovek. U drugom slučaju on bi, verovatno, izdejstvovao niz ausvajsa za svoje prijatelje… Ali, umesto njih bio bi streljan neko drugi! Jer, Nemci su tražili tačan broj… U tom slučaju, Dušan Krstić bio bi direktni ubica tih ljudi koji su svojim glavama zamenili glave njegovih prijatelja. Užasnut, uspaničen je bio onim što se zbivalo. Pošto nikog nije mogao da spase, a da ne uništi drugog, Dušan Krstić nije kriv… Ponajmanje je kriv što je uopšte bilo streljanja…

Simić se priseća kako su, kad je u aprilu 1945. godine, pohapšena grupa u vezi sa oktobarskim streljawem, u Kraljevu bile velike demonstracije:

- Ogorčeni narod je izašao na ulice. Tražio je oštre kazne za krivce. Jer, u Kraljevu je bila većina onih kojima je bar neko stradao u masakru oktobra 1941. godine… Znao sam ko je sve pohapšen. Za Krstića sam verovao da je tu samo zato što je onda bio predsednik opštine i bio sam siguran da on uopšte ne može da se upoređuje kao krivac sa ostalima. Bio sam apsolutno uveren da će se za njega sve završiti nekom blagom kaznom. Bio sam potpuno zbunjen kada sam čuo da je osuđen na smrt i streljan. Nisam bio jedini kome takva presuda nije išla u glavu, bio sam siguran da Dušan Krstić nije bio kriv. Ali, tada me je nešto ujelo: ako se ovako zanemaruju činjenice i ljudi ubijaju posle javnog suđenja – kako li se tek odmerava pravda daleko od očiju javnosti?

“ZAGUBLJENI” TELEGRAM

U traganju za događajima u Kraljevu 1941. godine, Simić se sreo sa Julijanom Simić, suprugom ondašnjeg tužitelja Miloša Simića. On je bio predratni pristalica Demokratske stranke i veliki aktivista u Narodnom frontu, pa je – kad je čuo za presudu Dušanu Krstiću, prema Julijaninom kazivanju, odjurio za Beograd, pravo kod advokata Savka Dukanca, svog predratnog partijskog prijatelja. Ovaj je odmah otišao kod Milana Grola, koji je bio član vlade i sve mu ispričao. Kad je čuo priču, on se spremio i odmah zaputio do Josipa Broza. Broz je, navodno, odmah dao naređenje da se pošalje telegram kojim se zahteva da se Dušan Krstić ne strelja! Telegram je otišao u Okružnu OZNU u Čačak, jer je kraljevačka OZNA bila pod ingerencijom čačanske. Tamo, navodno, samovoljno zaustave telegram i uruče ga Kraljevu tek pošto je Dušan Krstić streljan…

- Duboko sam siguran da je priča o samovoljno zaustavljenom telegramu izmišljotina, jer sigurno OZNA u Čačku ne bi smela da ne izvrši Brozovo naređenje. Bila je to, najverovatnije, izmišljena priča da bi bili “i vuci siti, i koze na broju”: Broz je, formalno, učinio sve što se od njega tražiilo, a egzekutorima je poručio da urade onako kako su naumili. Presuda Dušanu Krstiću i izvršenje kazne nad njim su me užasnuli. Hteo sam da verujem da je ona izvršena zbog one mase crnih marama na kraljevačkim ulicama . Ko bi te nesrećnice uverio da jedan predsednik opštine za vreme streljanja može da ne bude kriv? Ipak, vreme je proticalo i nisam bio usamljen u svojim sudaranjima sa stvarnošću o koju su se moji ideali i moje predstave o budućem životu itekako krnjile. Kao i ja, i mnogi drugi shvatili su da se njihove nekadašnje vizije budućnosti i nastali život u mnogo čemu razlikuju – prisećao se Mihailo Simić.

Ljudski je život, kažu, kao mač: ako ga upotrebljavaš - istroši se, ako ga ne upotrebljavaš - ipak ga izjede rđa. Pravdu, nažalost, neki nikad nisu dočekali, ali ima utehe i u rečima da “posle ovog žvota ne ostane ono što smo sakupili, nego ono što smo drugima dali”. O tome svako od nas treba za sebe da vodi računa.

 

                                                M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Раде Велизаров Ерац

    Gost - Раде Велизаров Ерац

    МИРОВНА МИСИЈА БОЖЕ ЗЕЦА   У склопу обрачуна са ’’народним непријатељима’’, ослободиоци су, у свимградовима, укључујући и Краљево, организовали суђења, а по том и егзикуције оних који су, у ''судскомпоступку'' предодређени да остану без главе. Губитак грађанских права и
    обавезна заплена, покретне и непокретне, имовине је нешто што се подразумевало. Прича је углавном позната, као што су познатии подаци о злостављањима у подрумским просторијама Кнежевића куће (данашње
    седиште СПС-а), подаци о заплени намештаја, вредног покућства, породичних
    реликвија...Кости покојника су, и данас,  по једној верзији у Ратарском потоку, подругој, на месту садашње Хале спортова, а има и трећих верзија. Тачан број побијених, вероватно никада нећебити утврђен, као што не знамо ни сва имена стрељаних на Лагерског гробљу,  број изгинулих у свим ратовима итд, итд. Штоби рекао Мића Миловановић у роману ''Црнина и ордење'' : Ми увек знамо, само, колико нас има, а не знамо колико нас нема''. По причи која је остала у народу упамћена,један занимљив догађај се догодио на суђењу Душану Крстићу (ратном председнику
    општине Краљево), свештеницима Обућини и Сретеновићу и групи ''народних
    непријатеља''. Суђење је одржано 1947. године,  у сали Хотела ''Југославија'', у сред града, уприсуству великог броја ''заинтересованих грађана''. Оркестрирана маса је сваку
    реч оптужених, дочекивала са повицима: ''На смрт, на смрт '' ! У моменту у коме се граја из ''суда'', већжестоко чула и на улици, на вратима сале се, исколачених очију,  у сељачком гуњу, са подераним ''брич''панталонама и шајкачом на глави, појављује Божа Зец, сељак из питомог
    прекомораског села Поповића. На моменте, није му било ни јасно о чему сезаправо ради, али када је оштроумни сељак увидео шта је у питању, подигао је
    обе руке увис, окренуо се према успаљеној маси и дрекнуо: ''Стан'те, бре, мобо,
    у питању су људске главе''! Наравно, реакција Боже Зеца, није наишла наодушевљење, оне разуларене масе која је била жељна освете, ''правде'', свеже
    крви... Пресуда је, као и многе пре, била већ донешена. Главе су одлетеле...’’Мисија’’ Боже Зеца је била без успеха. Много година касније,  породице, улудо побијених,  покренуле се судски поступак за  рехабилитацију  бивших ''народних непријатеља''. У новинамасу почеле да се појављују приче о страдалима, судским процесима, судбинама
    породица,  оних који су  завршили живот у Ратарском потоку икојекаквим јаругама. Поступци рехабилитације су окончани у свимслучајевима који су покренути. За многе, истина, након толико година, више, није
    била битна. А шта је са Божом Зецом ? Већ одавно, Божа Зец''оре небеске њиве''. Њега више нико и не памти. Евентуалан захтев за
    рехабилитацију, биоби одбијен из формалних разлога: (не можете рехабилитовати некога ко није ни осуђен). У сваком случају, неки су после шест деценија,увидели да је Божа Зец био у праву. Уместо да буде рехабилитован, за шта, као што рекох, не постојe формални услови,  предлажем да буде васкрснут. И сам Господ бито подржао. Божа Зец је потребан жив.  Више него икад.  

     

    Раде Велизаров Ерац

    • Ime: Раде Велизаров Ерац

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 13 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:30 am   |   Sunset: 6:26 pm
93%     0.0 m/s     33.153 bar
Forecast
UTO Low: 12 °C High: 17 °C
SRE Low: 12 °C High: 20 °C
ČET Low: 9 °C High: 17 °C
PET Low: 7 °C High: 17 °C
SUB Low: 5 °C High: 16 °C
NED Low: 3 °C High: 17 °C
PON Low: 5 °C High: 19 °C
UTO Low: 7 °C High: 17 °C
SRE Low: 9 °C High: 21 °C
ČET Low: 7 °C High: 17 °C