Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

5. avgust 2017.

Po dolasku u Kraljevo 1995. godine, slomljen beznađem, mladić iz okoline Petrinje, u istom danu odlučio se za smrt, a onda odustao od nje i stekao kuma; bilo je to, izgleda, iako se još uvek ne zna, «dok ih smrt ne rastavi»

Više od 1.000 sela i naselja, u kojima su Srbi bili većina, u Hrvatskoj je pre 22 godine - praktično prestalo da postoji. Ovo je priča o olujama koje su, posle «Oluje» ostale da traju u ljudima.

****

Pamtim avgust 1995. godine, kada su nepregledne kolone izbeglih počele da stižu u Kraljevo. Najpre ih je dočekalo sunce, a onda kiša, koja je padala danima, dok su se oni od države koja ih je proterala, od vojnika i policajaca u odjednom tuđoj zemlji, krili pod najlonima. Krili su se i od onih koji su tu, pored njih smeštenih po halama i parkovima, i dalje imali svoj dom, krili su se od života, od sreće, koju kao da su zauvek ostavili pod krovom gde su živeli život. Jer, mnogima ono što je kasnije došlo život više nije bio, samo preživljavanje. Krili su se ispod najlona kojima su prekrivali svoje traktore i ono malo stvari koje su poneli sa sobom. Neki nisu poneli baš ništa, a na najtužnijem putovanju u svom životu - izgubili su najmilije. Nije bilo isto da sve samo gledate na TV ekranima i da u parku kod železničke stanice uđete među te ljude čije su suze bile krupnije od kiše. One muške, bile su najcrnje, najteže. Nekako mi se činilo da su žene hrabrije. Možda su se samo nadale da će se vratiti svojim kućama, ali i tako je izgledalo da će one pre smoći snage da krenu iz početka. Muškarci su bili svesniji onoga čega sama tada nisam bila: da je njihov odlazak iz Hrvatske konačan, da povratka na staro nema, da će živeti samo oni koji su u svojim umrlim dušama sačuvali klicu života. Žene bez muževa, deca bez očeva, ponegde otac sa decom, kojima je majka stradala u bombardovanju kolone. Neka su deca bila prestrašena, neka – i pred svega vesela, nasmejana.

Pet godina kasnije, Davor Kovač iz jednog sela pored Petrinje pričao mi je “u kameru”, za reportažu koju smo tada radili za lokalnu televiziju, kako je te prve večeri u Kraljevu odlučio da se ubije. Stigao je u u grad na Ibru sa ocem, majkom, bratom, bakom i dedom i, kako se prisećao, „krpama koje su bile jedina veza sa starim, lepim životom“. Svako je svoju tugu nosio u rukama, na leđima, u glavi.

Od svoje tuge, ja nisam video njihovu, nisam mislio da bih, ako sebi naudim, njih dodatno unesrećio. Od železničke stanice, gde sam ih ostavio unezverene i mokre, išao sam pravo ulicom koja vodi do gradskog keja. Padala je kiša, neki volonteri dovodili su ljude u kraljevačku Halu sportova i tu ih smeštali. Ušao sam unutra, a sve je smrdelo, na znoj, na vlažnu odeću, na prestrašene ljude. Znate li kakav je to zadah, kako smrdi strah u ljudima? Ležali su na strunjačama, deca su plakala, neki ljudi pitali su me da li sam gladan, dali flašicu vode. A ja sam bio sit. Sit svega toliko da sam pomislio: „Znači, ovako izgleda poslednji dan mog života? Izašao sam napolje, opipao kaiš na pantalonama i shvatio šta mi je činiti. Ispred mene video sam reku, nisam znao ni kako se zove. Spustio sam se do nje. Bila je mutna, nadošla od silne kiše, voda je valjala gomilu smeća. Seo sam na neki stepenik. Ni danas ne znam, da li mi se to još uvek živelo, pa se nisam obesio odmah, o obližnju vrbu. „To je to“, pomislio sam, izvukao kaiš i krenuo prema drvetu... Sećam se dečka u trenerci sa kapuljačom zbog koje mu nisam dobro video lice. Prošao je pored mene, a onda se posle desetak koraka okrenuo, vratio do mene i pitao da li može da mi pomogne. Odmahnuo sam glavom i samo sam želeo da ode, da još jednom u svojim mislima zagrlim svoje selo i one koje volim. Učestvovao sam u ratu, devojka mi je bila Hrvatica. Znao sam da se tamo odakle sam otišao nikada više vratiti neću, a sa tim saznanjem moj život više nije imao smisla. Momak je bio uporan, zvao da popijemo piće, zagrlio me i tim zagrljajem me je slomio. Kao da mi je samo zagrljaj falio da pobedim sumanute misli. Moja porodica dobila je smeštaj kod roditelja njegove majke na selu, petnaestak kilometara od grada. Ispostavilo se da smo Darko i ja rođeni istog dana, ne i iste godine, jer sam pet godina mlađi. Kada se ženio uzeo me je za kuma, a njegov sin rođen je baš na datum kada je život, a zamalo smrt – spojila nas dvojicu. Nisam želeo da mu daju moje ime, da u životu ne prođe kao ja“, pričao mi je Davor pre 17 godina.

Mrtve duše u živim telima

Na petogodišnjicu „Oluje“ Srbi su te godine opet tugovali, a Hrvati slavili. Dok smo snimali pričao je kako - nije umeo da krene dalje, da se odmakne od „Oluje“, kad je već njegova porodica imala sreću da rat svi prežive.Radio je samo povremene poslove mašinskog tehničara, nije imao devojku, a ni gde da je sretne, jer nije želeo da izlazi, a sve i da je želeo – nije imao novca za to. Tračak nade ukazao se krajem tog leta 2000. godine kada se, rekao mi je kada smo se slučajno sreli, pojavila mogućnost da ode za Švedsku, da radi, zaradi, da opet živi.

Nisam umro onog dana ali, veruj, ja sam mrtva duša“, sasekle su me njegove reči, postidele što sam verovala da će mu vreme koje prolazi biti saveznik.

Možda najviše od tuge, baka i deda umrli su mu nepune dve godine posle „Oluje“, otac godinu dana kasnije. Majka se posle više od četiri i po godine izgnanstva sa mlađim sinom vratila u selo u kojem su živeli, u nekom konvoju. Ništa posle toga nisam uspela da saznam ni o njemu, ni o njegovoj majci i bratu Ni sve pretrage preko društvenih mreža, prijatelja, nekih mojih odlazaka baš u Geteborg gde je trebalo da ode, raspitivanja među Krajišnicima i Slavoncima. Kao da ga nikada nije bilo, niko ga ne poznaje, niko nije čuo za njega. Setim ga se vrlo često, pretrnuta od straha da je, možda, već odavno pronašao neku vrbu u Švedskoj, otkopčao kaiš i zauvek se skrasio pored neke reke, koja ga nije sačuvala kao što su to pre 22 godine uspeli Darko i Ibar. Ono što me još više rastužuje je što ni Darko ne zna ništa više o svom kumu.

Kao da neki zadatak koji mi je poverio onaj odozgo nisam uspeo do kraja da završim, eto – tako se osećam“, kaže mi Darko, koji na svaki rođendan svog sina čeka Davorov poziv. Nije se javio nijednom, ni prošle godine kada je kumić slavio punoletstvo.

Ako je živ, znam da nije zaboravio, znam da se setio i svakog drugog važnog datuma, ali – nade je sve manje“, rekao mi je nedavno Darko koji se nikada nije osećao kao da je spasio Davorov život, već samo kao čovek koji je tugu drugog, makar privremeno, zalečio zagrljajem i oterao smrt i zlo.

******

U "Oluji" je ubijeno ili nestalo oko 2.000 Srba, proterano oko 220.000, uništeno 25.000 srpskih kuća, 13.000 privrednih objekata, 182 zadružna doma, 56 zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje... Posle pogroma u svoje domove vratilo se oko 20.000 Srba, mahom staraca. Često su te starine koje sam sretala u kolektivnim centrima umele da mi kažu da je «mir je doba u kojem sinovi sahranjuju očeve, a rat doba u kojem očevi sahranjuju sinove». Ni većine tih starina, nažalost,  više nema među živima.  

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 13 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:30 am   |   Sunset: 6:26 pm
93%     0.0 m/s     33.153 bar
Forecast
UTO Low: 12 °C High: 17 °C
SRE Low: 12 °C High: 20 °C
ČET Low: 9 °C High: 17 °C
PET Low: 7 °C High: 17 °C
SUB Low: 5 °C High: 16 °C
NED Low: 3 °C High: 17 °C
PON Low: 5 °C High: 19 °C
UTO Low: 7 °C High: 17 °C
SRE Low: 9 °C High: 21 °C
ČET Low: 7 °C High: 17 °C