Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

28. avgust 2017.

Kafana kao desk ili priča o tome kako je iskra novinarske boemije, (pre)živela na putu od kafane „Rupa“, preko Šaninog „Pegaza“, Aninog i Žaninog „Sporta“, do „Pariza“ uz večno pitanje „Vredelo je! Ili možda nije?!“

Kraljevo je, u skladu sa svojim imenom, jedan od onih gradova u provinciji, koliko god se ovaj pojam nekima ne sviđao, u kojem je sve ono što karakteriše novinarsku delatnost dostiglo aristokratski nivo, mnogo pre nego što je započeo totalni sunovrat ove nekada veoma poštovane i cenjene profesije.

Novinarski život van zvaničnog redakcijskog radnog prostora, ako takav uopšte postoji, ili je postojao, u završnoj fazi svog elitističkog trajanja, u ovom gradu se odvijao baš usred „Pariza“, bući da se baš tako zvala, i još uvek zove, najčuvenija gradska kafana usred grada i tik pod opancima bronzanog Milutina koji je poslednjih decenija prošlog veka postao širom sveta poznati simbol Kraljeva i Kraljevčana. A ona potom nekako sasvim uobičajena, sterilna i nategnuta druženja u gradskim kafanama u Kraljevu su ušla u modu tek kada su novinari postali  kategorija tranzicionih gubitnika koji su najžešće platili svoju ponesenost magijom reči, olovnih isparenja, a naposletku i svetlucavog zračenja kompjuterskih monitora.

Međutim, nekad...

No, nije uvek tako bilo, mada su od svega toga ostala samo sećanja, neizbrisiva, uspomene na sve ono što u suštini nije srž novinarske profesije, ali je ono što joj prethodi, u čemu se otelotvoruje i što posle svega ostaje. Ne može se negirati činjenica da je sve ono što je značajno u kraljevačkom novinarstvu, ako išta takvo postoji, osmišljeno i pripremljeno u kafani, uz piće, dakako.

U samim začecima kraljevačkog žurnalizma strogi, kruti i gebelsovski posvećeni partijski aparatčici nisu bili skloni boemiji, bar ne javno. Ali sterilnost i ispraznost komunističke doktrine, koja je ubijala kreativnost, brzo je ustuknula pred suštinskim delom većine novinarskih zaluđenika, a to je ljubav prema kafanama i svemu onome što ta ljubav, iz novinarskog ugla, podrazumeva, a što je, opet, neodvojivo od profesije.

To što se počeci pravog, urbanog novinarstva u Kraljevu vezuju za Dom društvenih organizacija, sada „Melos“, svojevremeno najvišu zgradu u kojoj je, pored ostalog, bila smeštena redakcija lokalnih „Ibarskih novosti“, a potom i radija i televizije pod istom firmom, već po sebi govori kako se novinarski život, tokom, a i posle zvaničnog radnog vremene, odvijao u samoj žiži svih gradskih aktivnosti.

Moć jedne „Rupe“

Sindikat, Radnički univerzitet, Viša ekonomska škola iz Peći, kursevi za analfabete, manekene, zavarivače i frizere, predstavništva privrednih giganata... , sve je to bilo tu, pod nogama novinskih čarobnjaka koji su suvereno, sa svim argumentima „sedme sile“, vladali gradom sa najvišeg sprata ove građevine. A prava moć, inspiracija i strategija, sticala se dole, u bifeu smeštenom u suterenu. Takozvana Rupa ili Fuksi bar, decenijama je bila mesto u kojem su desetine novinara (i novinarki) nalazile svoj celodnevni smeštaj. Okolnost da su bonovi za takozvani topli obrok (doručak) podjednako bili upotrebljivi za hladno pivo, dupli vinjak ili kraću votku, napravila je od ove jazbine, koja je neprekidno vonjala na memlu i klozetska isparenja, nezamenljivo okupljalište „sedme sile“, ali i mnogih drugih „moćnika“ i „slabića“, polu-lakih gradskih kamenjarki i do zla boga teških alkosa nepoznatih i uglavnom slobodnih profesija.

Prostor u kojem bi vreme stalo istog momenta kada bi se u njega   zakoračilo, imao je nečeg terapeutskog u sebi. Biti u centru grada, a izolovan, biti u vremenu a ne prisustvovati njegovim dnevnim i godišnjim preobražajima, opskrbljen bonovima, uz mogućnost konzumiranja alkohola „na recku“, odnosno na dođem ti kasnije, biti sa svojima pod neprekidnom prismotrom običnog i prostog sveta, magija je kojoj niko ne bi mogao da odoli. Tu su, vatreno, „krštavani“ mladi, a oplakivani isluženi novinari, tu se slavilo, svađalo, pa i fizički obračunavalo, a sve u cilju veličanja slobode govora i sopstvene novinarske veličine i autoriteta. Nije bilo sadržaja života neophodnog novinaru koji tu nije mogao da se nađe, osim novca, dakako. Čak je i strategija za osnivanje NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) napravljena tu, samo par sati pre polaska prvog jutarnjeg voza za Beograd na Skupštinu. Bilo je i supruga koje su svojim mužićima donosile sendviče, da ih ne uhvati piće, a i onih koje im nisu donosile ništa, čak ni same sebe, demonstrativno bojkotujući ovu nasavladivu ljubav prema  Rupi.

Sedelo se ovde, u okruženju televizijske tehnike i kamera, dok su avioni NATO alijanse nadletali grad, a radio-amateri revnosno pratili putanje bombardera u očekivanju kraja, koji bi svakog sekunda mogao da usledi, i pozdravljajući svaki prelet koji je ostavljao nadu za još malo trajanja i još koje piće.

I mada mnogih od posetilaca ovog kultnog mesta više nema, a neki su postali kultni likovi, lokalni i prestonički, koji mogu da se izbore za uspomenu na svoj lik i delo, u sećanju svih ostaće: Novica, Dana, Nada, Lazo, Čitluk...konobari u Rupi, od kojih se ne zna ko je bio srdačniji i klijenteli draži. Dana je, recimo, bila do te mere posvećena svom pozivu da je znala čak i ko iz kakve flaše voli da pije, a onima koje je posebno cenila (kao u mom slučaju) donsila je, ne čekajući porudžbinu, pivo isključivo u zelenim flašama. To je poštovanje koje se teško da opisati i nadomestiti bakšišom, ali može večnom uspomenom.

Pegaz kod Šane

Sticajem okolnosti, kraljevački novinari, bar oni najčuveniji po dobru i zlu, bili su i pisci, pesnici uglavnom. Osnivanjem Književnog kluba, koji je odmah potom dobio i sopstveni prostor za „osvežavanje“, sve se menja. Pegaz  kod Šane, poznate kraljevačke glumice, postaje mesto gde je, pored novinara i pesnika, u svako doba dana i noći bilo moguće zateći desetine, ako ne i sve viđenije učesnike javnog života. Bilo je to vreme zajedništva, kreativnih polemika, drugarstva, vreme u kojem je Kraljevo dostiglo najviši domet svog kulturnog uspona, kada su novinari bili izuzetno cenjeni, a domaćice i deca su znali da postoje neki ljudi koji pišu pesme i pesnicima ih nazivaju.

I kako je Šana sa svojim „Pegazom“ često „letela“ sa jedne lokacije na drugu, tako je za sobom vodila svoju klijentelu, novinare i pisce, glumce, slikare i sve one koji su voleli da se nađu u ovakvom društvu, a što je moglo život drastično i za kratko vreme da im promeni. A da se pilo – pilo se. Ne retko i od podneva, tek da se razbije mamurluk od prethodne noći, pa sve do pred zoru jer je bilo bitno stići kući pre svitanja. I pevalo se, i igralo, recitovalo, a potom polemisalo o politici i svemu onome što nas je snašlo ili je tek počinjalo da nas snalazi.

U takvoj atmossferi i takvim alkoholnim isparenjima nastajali su Dani preobraženja, Žička hrisovulja, časopisi Slovo i Čičak, ali i mnogi pisci i novinari koji su kasnije, opravdano ili ne, našli svoje mesto u samom vrhu srpskog spisateljstva, mada je i onda, kao i sada, taj vrh prilično diskutabilan u smislu kvaliteta. Sedelo se kod Šane i kad za platu nije moglo da se dobije ni jedno pivo i kada su sa radija stizale informacije da će već sledeća tura biti duplo skuplja od one do pola ispijene. Ali kod nje je moglo sve, na recku, na obraz, na kuća časti, uglavnom niko nikada ne bi ostao žedan, niti bi ko ostao dužan. „Svakome prema potrebama, a svako prema mogućnostima“, bilo je geslo koje je ovde maksimalno bilo u opticaju.

Pegaz potom postaje zvanični klub u okviru lokalnog pozorišta, mesto koje poprima značaj kulturne instistucije od najvećeg značaja, mada je i ovaj klub bio smešten pod zemljom, pa bi se moglo reći da je veliki deo novinarskih aktivnosti u Kraljevu obavljan u podzemlju, što nije daleko od istine.

Kasnije, kako se rastakala firma sa tri medija, i kako je materijalna situacija postajala sve nesnosnija, iskra novinarske boemije održavana je u Sportu, gde su simpatične sestre, Ana i Žana, služile ostatak najupornije novinarske bratije, koja je još uvek nadljudski pokušavala da sačuva uspomenu na srećna vremena u druženjima koja su sve češće završavana sukobima i i razlazom za sva vremena. Oni koji su svojevremeno pristali da služe vlasti, ma kakva ona bila, za kratko vreme su daleko nadmašili status boemske bratije i kafanskih sedeljki i upustili se u biznis plaćajući svoje račune potpisom i oždrljekavajući se o trošku građana. Oni koji su ostali dosledni profesiji i novinarskom Kodeksu viši nisu imali ni za kafu i ratluk.

U svemu tome „Pariz“, već samim tim što ima status gradske kafane, oduvek je bio najreprezentativnije mesto za okupljanje. U želji da vide i budu viđeni, danas svi Kraljevčani, gosti, ali i novinari sada već nebrojenih lokalnih medija, kojima je u vreme totalnog gubitka kriterijuma jedino bitno da budu uspešniji od svojih provincijskih kolega, okupiraju stolove u bašti ove kafane. Uz političare, sve manje prijemčive za oko i uho prosečnog građanina, i gradska zazjavala, sportiste i muzičare, ovo mesto je postalo svojevrsni sabirni centar provincijskih luzera koji su pokušavali da se nađu u vremenu koje više ništa nema od onih čari novinarskog života, protkanog teškim mamurlukom, ali i slatkim osećanjem posvećenosti profesiji zbog koje bi vredelo živeti.

Tome je boemija davala onu karakterističnu crtu koja, i kad se podvuče ispod jadnog novinarskog života, bez obzira na ostvarenje životnog sna, neminovno pokaže rezultat u vidu usklika: „Vredelo je! Ili možda nije?!“ A onda su došli naprednjaci i život je u svim svojim vidovima jednostavno zamro, a nijanse koje su ga činile stopile su se u jedno, crnilo iz kojeg se izlaz ne vidi i lojalnost vladajućoj partiji kao jedina varijanta eventuanog preživljavanja.

 

                     Ivan Rajović

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

5 Comments

  • Gost - Poznavlac tadašnjih i sadašnjih prilika u Kraljevu

    Gost - Poznavlac tadašnjih i sadašnjih prilika u Kraljevu

    Genga nije u pravu, U stvari, jeste - ako je mislio na sebe, u vezi ,,viška ega".
    A vama, Rajoviću, iskrene čestitke. Pogodili ste pravo u metu, baš kao što je zaštitni znak ovoga portala. 
    I, još ovo, za nedovoljno upućene, ili zlonamerne: Ivan Rajović ima desetrak knjiga, za decu i odrasle, a ima i dva romana. Napisao je  i knjigu ,,Četrdesetjedna priča" o borcima poginulim na Kosovu. Toliko o ,,višku ega."
    • Ime: Poznavlac tadašnjih i sadašnjih prilika u Kraljevu
    • Gost - Gengla

      Gost - Gengla

      Imam zelju da odgovorim i pojasnim svoj komentar.
      Sticajem okolnosti procitao sam knjige g. Rajovica (vecinu njih) i ne izlaze iz tuznog okvira koji sam naveo u prvom komentaru, ali sam se nadao da to necu morati i da kazem, bas zato da ne bih zvucao zlonamerno jer to nisam.
      Hocu da kazem: lepo je voleti svoj grad, ali se svoj grad ne voli tako sto se preuvelicavaju zaceci onoga sto bi nekada moglo postati nekakva (pa i kulturna) vrednost. Kraljevo nema pesnika, bez obzira na sve vojvodo-serdare nagrade ili izmisljeni disidentski staz onih koji se tako prononsiraju. Kraljevo takodje nema ni novinara, jer osim onog mucenog partijskog biltena koji je u svojoj poluvekovnoj tradiciji samo menjao politicki kurs nema ni novina. Mozda ce biti i jednog i drugog, ali sada toga nema.
      Uopste, nema sirine, pa nema ni zamaha. Kraljevo je grad ciji gradjani jednostavno ili nemaju kulturnih potreba, ili su na vrlo rudimentarnom nivou, cak i kad su izgradjene. Moglo bi se nasiroko diskutovati zasto je to tako i doslo bi se do vrlo zanimljivih zakljucaka, ali sve bi se to kretalo oko jedne teze: Kraljevo je jednostavno mali i beznacajan grad. Moj je i volim ga, ali je tako.
      • Ime: Gengla
  • Gost - Starosedeoc

    Gost - Starosedeoc

    Bravo care da se seti i ovoga neko!!!
    • Ime: Starosedeoc
    • Gost - Sone sila

      Gost - Sone sila

      Ako je starosedelac moga bi da se opismeni. 
      • Ime: Sone sila
  • Gost - Gengla

    Gost - Gengla

    Bez ljutnje, ali Kraljevo je uvek bilo provincija, a takvi su mu i novinarski dometi. Makar sto se profesije tice, u Kraljevu nije rodjeno nista vredno paznje, a kamoli pamcenja - a da ne govorimo o pesnicima, tuznim lokalnim skribomanima sa viskom ega. Razumem ja ljubav prema svom gradu, ali treba znati svoja ogranicenja.
    • Ime: Gengla

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 11 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:24 am   |   Sunset: 6:36 pm
75%     4.9 m/s     33.051 bar
Forecast
ČET Low: 9 °C High: 13 °C
PET Low: 9 °C High: 13 °C
SUB Low: 8 °C High: 18 °C
NED Low: 8 °C High: 20 °C
PON Low: 10 °C High: 16 °C
UTO Low: 8 °C High: 22 °C
SRE Low: 10 °C High: 21 °C
ČET Low: 8 °C High: 21 °C
PET Low: 8 °C High: 18 °C
SUB Low: 6 °C High: 17 °C