Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

2. septembar 2017.

Najpoznatiji francuski humanitarac, Arno Gujon, koji već 13 godina pomaže Srbima u enklavama, svedoči o patnji naroda i svojim primerom pokazuje koliko je lepo vraćati osmeh na nečije tužno lice

Da se dobro dobrim vraća uverio se i najpoznatiji francuski humanitarac, Arno Gujon, koji već 13 godina pomaže Srbima u enklavama, kada mu je beogradski taksista, umesto na naplati vožnju, dao još i 20 evra, “za braću sa Kosova”

Prijatno sam se iznenadio kada sam ušao u taksi. Taksista me je prepoznao i onda smo razgovarali o KiM. Rekao mi je da je poreklom iz Prijepolja, ali da je već bio par puta na Kosovu gde je obišao srpske svetinje i sela. Na kraju vožnje kada sam izvadio novčanicu da mu platim, on mi kaže: Ne, ne, ne dolazi u obzir i onda je izvadio 20 evra i dao mi ih je rekavši „za našu braću dole”, prepričava Gujon nesvakidašnji gest.

Nešto slično se, kaže, dogodilo i kada je vodio decu iz enklava na KiM na more kada mu je prišla jedna Srpkinja iz Kanade i dala 100 evra da mališanima kupi sladoled.

Ima mnogo humanih ljudi i drago mi je što sam to ilustrovao i pokazao da humanost i dalje postoji i da je ona mnogo prisutna u Srbiji”, kaže Gujon složivši se sa konstatacijom da se lanac humanosti i dobrote može pokrenuti ličnim primerom.

Skromno kaže da nije bogataš koji svojim novcem pomaže, već samo organizator humanitarne pomoći koji okuplja ljude i realizuje akcije. Kako kaže, ima mnogo ljudi koji zbog obaveza ne mogu lično da idu na Kosovo i pomažu na licu mesta, ali žele da učestvuju kroz humanitarni rad i donacije. „To je jedna lepa poruka, a svaka pomoć je dobrodošla”, kaže on.

Iz sigurnosti roditeljskog doma u Francuskoj došao je u Srbiju, a kada se krene iz zone komfora u nepoznato, nije uvek lako i možda se u nekom trenutku čini da onaj ko se odluči na takav korak može više da izgubi nego dobije, međutim, Gujon kaže da ga je taj put odveo do najboljeg izbora u životu jer danas radi no što voli i što je oduvek želeo.

            Niko ne može pouzdano da zna da li se ponekad svesno u našim životima izmešaju osećanja i sećanja? Ne zna, verujem, odgovor na to pitanje ni junak ove priče Arno Gujon, humanitarac iz Francuske, ali su se kod njega, nekako, izmešala osećanja i sećanja na događaje koje nije lično proživeo. U svojoj ljubavi prema Srbima i Srbiji on je otišao i korak dalje. Ovo je priča o tome kako je Arno još kao dete shvatio poruku da način da stekneš prijatelja jeste da i sam budeš prijatelj. A on je Srbima, kao unuk čoveka koji je bio učesnik Prvog svetskog rata i često pričao o herojstvu srpskih vojnika – i više od toga.

            Arno Gujon, osnivač i direktor humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo“, rođen je 1985. godine u francuskom Grenoblu. Imao je samo 13 godina kada se 1999. godine, na jednoj debati u školi koju je pohađao, usprotivio tvrdnji profesora da je Srbiju trebalo bombardovati. Bilo je to samo nekoliko dana posle pogibije 16-oro uglavnom mladih ljudi u zgradi RTS-a u Beogradu. Profesor je đacima objašnjavao da je zgrada srpske državne televizije bila legitiman vojni cilj, jer je „emitovala propagandu“. Um trinaestogodišnjaka koji je rastao u porodici koja je uvek težila istini, znao je više o Srbima, Srbiji i o stvarnim dešavanjima na Kosmetu i Metohiji, pa se usprotivio, dečački, iskreno.

- Javio sam se za reč i rekao profesoru kako nema pravo da tako govori, jer smo i mi u Francuskoj žrtve propagande, kao i da medijska kuća, kakva god da je bila, ne može da bude vojni cilj. Smatrao sam da time što smo ubili 16 radnika RTS-a nismo učinili neko dobro delo, kao što su nam govorili. Tih godina u Francuskoj, propaganda usmerena ne samo protiv Srbije i tadašnjeg režima, već protiv Srba kao naroda, bila je strašna. Pričali su nam da su Srbi zveri, da su kao narod kolektivno odgovorni za sve loše što se dešavalo na Balkanu. Moj otac, kao pravi intelektualac na stvari ne gleda na način na koji nam ih serviraju mediji i političari, već uvek pokušava da ih sagleda iz nekog drugog ugla, brzo je razumeo i meni kao dečaku objasnio šta se zapravo dešava i da Srbi nisu toliko loši kao što se govori, kao i da ovi drugi nisu dobri kao što su francuski mediji tvrdili. Profesor je pukao od besa, rekao mi da ništa ne znam i ne razumem i hteo je da me izbaci sa časa. Bio sam vrlo mlad, ali učtiv u iznošenju argumenata. Bilo mi je jasno da je ta antisrpska histerija dostigla vrhunac i da ljudi ne razmišljaju razumom, već emocijama i da je tome teško suprotstaviti se. Što je još važnije, video sam tada da istina može da bude na strani manjine i da tu istinu treba da branimo sa još većim ubeđenjem.

Iz dedinih i očevih priča Arno je znao puno lepog o Srbima i Srbiji, o savezništvu dve zemlje u Prvom svetskom ratu i o zajedničkim poduhvatima, pa je u porodici Gujon bilo prirodno, ne da se trude da Srbiju brane po svaku cenu, već da pre svega razlikuju istinu od laži. Kada su istinu ogolili, shvatili su, kažu, da je Srbima i Srbiji učinjena velika nepravda i da, kao u svakom ratu, ima i dobrih, i loših sa obe strane.

                        „Svi moji putevi vode ka Srbiji“

Kako je moguće da jedan mladi Francuz, bez srpskih korena odluči da pomogne Srbima na Kosovu i Metohiji, da uči njihov jezik i da poveže svoju sudbinu sa sudbinom Srba, sasvim je logično pitanje za Arnoa, koji od kraja 2012. godine u i živi u našoj zemlji?

- Jednostavno, osećao sam bliskost sa narodom koji pati, o kojem niko ne brine. Kada se na Kosovu dogodio martovski pogrom 2004. godine, kada sam na televiziji video kadar crkve u plamenu, poželeo sam da učinim nešto konkretno, pa sam sa bratom osnovao humanitarnu organizaciju „Solidarnost za Kosovo“. Imao sam samo 19 godina i ogromnu podršku svoje porodice, a bez svih njih, u tome ne bih uspeo. Te godine je, srećom, antisrpska propaganda bila znatno manja, nego pet godina ranije. Naravno da sam prikupljajući pomoć, nailazio i na ljude koji su loše reagovali, one što su mislili da „idemo da pomažemo lošim momcima“, ali mi smo strpljivo objašnjavali da pomažemo napaćenom narodu koji je bio žrtva terora i agresije, da su ekstremisti tom narodu zapalili 150 crkava tokom poslednje decenije, da je 250.000  ljudi moralo da napusti svoj zavičaj i da ne možemo da kažemo da su ti ljudi za bilo šta krivi – priseća se Arno.

Po povratku u Francusku oni su svojim sunarodnicima prepričavali šta su na Kosovu i Metohiji videli i doživeli na putovanjima u mala kosovska sela u kojima ljudi žive od danas do sutra, bez mogućnosti da im to sutra bude bolje, a osuđeni na neslobodu kretanja i govora.

- Naše reči imale su veću težinu, nego da ih izgovara jedan Srbin, jer – znalo se da, ako se mi kao Francuzi borimo za Srbiju, mora da postoji razlog! Za ovih više od 12 godina, na predavanjima smo uspeli oko sebe da okupimo više od 10.000 donatora, a to znači porodica koje finansijski podržavaju Srbe na Kosovu i Metohiji – kaže Arno, napominjući da nisu u pitanju nikakvi bogataši, već sasvim obični ljudi koji žele da pomognu i koji se izvinjavaju kad ne mogu da pomognu više.

Humanitana orgganizacija „Solidarnost za Kosovo“ uložila je nedavno 110.000 evra za fabriku za pasterizaciju voća i povrća u selu Mogila na istoku Kosova.

- Nekima izgleda kao da smo za to dobili sredstva iz jedne budžetske linije, ili iz donacije EU, ali iza te investicije stoji na hiljade penzionera i drugih dobrih ljudi koji su poklanjali onoliko koliko su mogli, po 30 ili 50 evra – pojašnjava Arno i navodi da im stalno stižu poruke ljudi koji žele da pomognu, onih koji kako kaže, predstavljaju „narodnu diplomatiju“. Oni ta pisma običnih ljudi objavljuju i u časopisu, a Arno ih je objavio i u svojoj knjizi „Svi moji putevi vode ka Srbiji“ objavljenoj 2014. godine. Jedna od najvažnijih poruka autora ove knjige je da veze koje je uspostavila istorija, kad je u pitanju prijateljstvo srpskog i naroda Francuske, nisu stvar prošlosti, već sadašnjosti i budućnosti i da ne mogu tek tako da se raskidaju Jer, upravo je u Francuskoj pre više od sto godina formirana prva humanitarna organizacija za pomoć Srbima koju nisu osnovali Srbi.

Kad ga pitaju kako je to biti Francuz po rođenju, a Srbin po opredeljenju, Arno odgovara da mu je to što je Franuz – rođenjem dato, da diše francuskom kulturom zahvaljujući roditeljima, mestu gde je rođen, okruženju u kojem je odrastao i da je sve to lako i prirodno.

- Mnogo je zahtevnije biti Srbin po opredeljenju, zato što je to dobrovoljan proces, ali ipak proces. On podrazumeva učenje jezika, istorije, kulture. Više od učenja, tu drugu kulturu, srpsku, trebalo je da osetim, da je doživim kao da nisam stranac. Sa mnom tako i jeste. Ja se u Srbiji osećam kao domaćin – kaže Arno.

Činjenicu da se u Srbiji ne oseća kao stranac on vidi i u činjenici da francuski i srpski identitet nisu suprotstavljeni, već se dopunjavaju. Njemu je, kaže, sasvim prirodno da slavi Badnje veče 24. decembra u krugu svoje porodice, sa najbližima, ali i da Vaskrs slavi u manstiru Gračanica i da se i tamo oseća kao među svojima. Još je važnije, kaže, što ga i ti ljudi tamo doživljavaju kao svog i – zato je moguće da bude Francuz po rođenju, a Srbin po izboru, iako nema ni kap srpske krvi.

Profesor je priznao grešku

Arno, utisak je svih onih koji su sa njim imali prilike da razgovaraju, srpski jezik govori gotovo bez akcenta. Ima veliki fond reči, misli su mu zaokružene, način izražavanja – književni. Zavoleo je prijatelj Srba naš jezik za koji kaže da je lep, ali i – izuzetno težak i tako različit od njegovog maternjeg. Prvi put je Arno na Kosovu i Metohiji boravio 2005. godine, sporazumevajući se sa ljudima uz pomoć prevodioca.

- Želeo sam da razumem ne samo one koji znaju francuski ili engleski jezik, već i obične ljude, bake i deke, decu. Kad sam u jednoj kosovskoj enklavi upoznao mladića koji je savršeno govorio francuski, rekao sam sebi: „Ako je on u svom srpskom selu mogao da nauči francuski, moraš i ti, Arno, u svom francuskom selu da naučiš srpski!“ Nije išlo lako, nisam imao koga da pitam kad nešto nisam znao, a i sedam padeža me je pošteno namučilo! – priznaje Arno.

Zanimljivo je da je onog istog profesora, koji ga je kao trinaestogodišnjaka zamalo izbacio sa debate na kojoj je Arno digao glas usprotivivši se onima koji su odobravali bombardovanje Srbije, sreo nekoliko godina kasnije u jednoj franscuskoj knjižari u Grenoblu:

- Podsetio sam ga na taj dan. Izvinio mi se i rekao da je i on od tada promenio mišljenje i da ne može da shvati kako se u toj situaciji poneo. Bilo mi je drago zbog toga, jer to jeste dokaz da istina kad-tad izbije na površinu – zadovoljan je Arno.

Arno ne može rečima da oiše svoj prvi susret sa manastirom Visoki Dečani u kojem je, kaže, prvi put osetio duhovnost u stomaku i srcu. Ima samo reči hvale za monahe koji doprinose da se gosti manastira tako osećaju. Zato je tamo želeo i da se venča i da krsti svoju kćerku.

- Visoki Dečani spajaju me sa Srbima sa Kosova, oni su moja veza sa duhovnošću, sa prošlošću i budućnošću. Jer, takav isti čin obavljali su naši preci, radiće ga i naši potomci, a to što i mi radimo isto – učvršćuje taj lanac koji potiče iz davnih vremena i koji će se nastaviti kroz one koji dođu posle nas – kaže Arno.

Oženjen je Ivanom, koja je rođena u gradiću pored Grenobla u kojem je Arno živeo, ali se njih dvoje u Francuskoj nisu nikada sreli. Sve do sudbinskog susreta 2010. godine u Zvorniku, gde je Ivana, koja je srpskog porekla, bila u poseti svojoj rodbini.

- Šetajući gradom sreo sam Ivanu, obratio sam joj se na srpskom, misleći da je Srpkinja. Ona me je, međutim, pitala jesam li Francuz i nastavila na tečnom francuskom. Od tada, gotovo da se više nismo razdvojili. Zaprosio sam je u manastiru Gračanica 2012. godine, građansko venčanje imali smo u Francuskoj 2013.  a crkveno u Viskoim Dečanima 2015. godine.

            Na početku su komunicirali na francuskom, ali sada sve više koriste srpski jezik, međusobno dopunjujući fondove reči koje koriste. Danas Arno, sa osmehom kaže, sve više i sanja na srpskom.

            - Drago mi je zbog toga jer kad počnete da sanjate na tuđem jeziku – kaže Arno, a onda se ispravlja – kad počnete da sanjate na stranom jeziku (jer srpski za njega nije tuđ), to je znak da ste taj jezik kompletno prihvatili i da postajete deo tog naroda.

            Priča o dobrotvoru iz Francuske, čijim venama ne teče srpska krv, ali je našoj zemlji posvećen onako kako nisu mnogi kojima je Srbija otadžbina, donela je u moje srce misao za kraj ove priče: kad prigrlite neke ljude i neke trenutke, shvatite da su oni u vašem srcu stanovali oduvek. Zato su takva srca radosna i velika, dodajem. I zato srce Arnoa Gujona nije veliko kao kuća. Ono je veliko kao Srbija i Francuska zajedno. A i moje srce, verujte, poraslo je od ove divne priče.

                                 M. M. D.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 11 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:24 am   |   Sunset: 6:36 pm
75%     4.9 m/s     33.051 bar
Forecast
ČET Low: 9 °C High: 13 °C
PET Low: 9 °C High: 13 °C
SUB Low: 8 °C High: 18 °C
NED Low: 8 °C High: 20 °C
PON Low: 10 °C High: 16 °C
UTO Low: 8 °C High: 22 °C
SRE Low: 10 °C High: 21 °C
ČET Low: 8 °C High: 21 °C
PET Low: 8 °C High: 18 °C
SUB Low: 6 °C High: 17 °C