Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

9. april 2016.

Uoči godišnjice osnivanja NDH - priča o Austrijanki koja je iz ustaških logora spasila 12.000 mališana, čvrsto uverena da je sve prolazno, osim dobra koje smo učinili

 

„Ne znam, ne znam, ne znam...“, jedine su dve reči koje na početku dokumentarca „Sto pedeset osma“, režisera Dominika Zena iz 1980. godine izgovara Brigita Knežević, tada četrdesetogodišnjakinja, koja samo pretpostavlja da je  rođena u nekom potkozaračkom selu uoči Drugog svetskog rata. (

) U filmu, pitanja Brigiti koja, kako će se ispostaviti, i nije Brigita, nego Mika Bundalo, rođena 25. aprila 1940. godine u selu Grbavci (Međuvođe) kod Kozarske Dubice, postavlja Marin Curl, novinar zagrebačkog lista „Arena“. Pitanja upućena Brigiti su obična: „Znaš li svoje pravo ime, devojačko prezime, imaš li oca, brata, majku...?“, ali Brigita nema drugi odgovor osim tužnog „ne znam“. Nije slavila rođendane, jer nije znala dan rođenja, a da potraži svoju pravu porodicu odlučila se kada se reško razboleo njen sin Igor, pa su se lekari zainteresovali za genetske predispozicije. Revija „Arena“ osam godina je vodila akciju „Arena traži vaše najmilije“, tokom koje je od 1963. do 1971. godine sto pedeset sedmoro, tada već odraslih ljudi vraćeno u dvorište svog detinjstva. Brigita Knežević je bila 158. osoba, tokom rata kao dvogodišnjakinja iščupana iz porodičnog gnezda, kojoj je pošlo za rukom da nađe najbliže. Koliko je onih koji to nikada nisu uspeli? Kolike će biti razmere nesreće koju su tokom Drugog svetskog rata ostavili ustaški logori u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH), možda je najbolje znala Diana Budiavljević, koja je iz logora smrti izbavila oko 12.000 bespomoćne dece, uglavnom srpske. Brigita Knežević, predsednica beogradskog Udruženja zatočenika logora NDH bila je samo jedno od njih. Nažalost, nikada nije upoznala u ratu streljnog oca, ali ni majku Milicu, koja je umrla dvadesetak godina po završetku rata.

Čak ni najveći broj onih koji Diani duguju život, nije znao ili još uvek ne zna njeno ime. Nemaju fotografije, nemaju dokumentaciju o svom životu pre odvođenja u ustaške logore, nemaju sećanja, samo ožiljke. Jednog dana će, možda, potomci sve Dianine dece tačno znati zbog čega je njen humanitarni podvig, najveći takav tokom Drugog svetskog rata, decenijama ostao nepoznat široj javnosti.

 „Sve će proći, osim dobra koje si učinio“. Nevolja je što ponekad, prođu životi čitavih generacija dok se ne otkrije veličina dobra kojom su neki ljudi uspeli da obeleže svoje trajanje na zemlji, a umrli zaboravljeni, s namerno odabranim ćutanjem o svom delu. Priča o Diani Budisavljević je podsećanje na stravičan genocid u ustaškim logorima smrti, ali i na potresno svedočanstvo i bitku jedne plemenite žene koja je rizikovala svoj život spasavajući decu iz logora NDH. O njenom herojskom delu govorili su dokumenti i fotografije, spiskovi mališana i kartoteka, koju je sa svojim saradnicima pedantno vodila kako bi 12.000 srpske, romske i jevrejske dece imalo sačuvane identitete po završetku Drugog svetskog rata.

 

                                    Ćutnja duga sedam decenija

 

Diana Budisavljević, ipak, nikada nije bila proglašena za narodnog heroja, a ni najveći deo dece koje je spasila sigurne smrti nije znao za veličinu njenog dela. Do pre nekoliko godina njen lik i delo bili su potpuno prekriveni prašinom istorijskog zaborava, a pre dve godine – njeno dobro delo dočekalo je priznanje koje je ulepšalo život njenom praunuku Leonardu Rašici. On živi u Brazilu, gde je i rođen i gde namerava da izda knjigu o životu svoje prabake. Knjiga mu, kaže, nedostaje, kao kockica za mozaik o Dianinom životu koji sklapa tragajući za odgovorom na pitanje zašto se o dobročinstvu njegove bake toliko dugo ćutalo, u bivšoj Jugoslaviji, ali i u Dianinoj porodici? Iako se danas u mnogim publikacijama, koje su se bavile stradanjem dece sa Kozare i Korduna u NDH, činjenično i nedvosmisleno navodi njena akcija spasavanja tolikog broja dece iz logora smrti, Diana nije dobila svoje mesto ni u jednom udžbeniku istorije. Govoreći o Dianinom podvigu, istoričar Milan Koljanin iz beogradskog Instituta za savremenu istoriju, isticao je da za to ima više razloga: po završetku Drugog svetskog rata, kada se iz ideoloških razloga insistiralo da je akciju spasavanja dece organizovala Komunistička partija Jugoslavije, priča o hrabroj Diani koja nije bila komunista, nije se uklapala u načine kojima su nove vlasti sebi pripisivale svako iole dobro delo. A Dianino je bilo ogromno. Uz sve to, Diana Budisavljević bila je iz buržoaske porodice, poreklom Austrijanka, koja je pre rata imala svoje mesto u zagrebačkoj društvenoj eliti. Još i to što je sarađivala sa Nemcima da bi decu izbavila smrti, izdvojilo ju je kao komunistima nepodobnu ličnost kojoj je, izgleda, zaprećeno da i sama zauvek zaćuti i zatre uspomenu  na mučne, ali herojske dane.

Diana, devojačko Obekser, rođena je 15. januara 1891. godine u Insbruku u Austriji. Dvadesetih godina prošlog veka udala se za hirurga Julija Budisavljevića, šefa Hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, proterivanja ili pljačke imovine za vreme NDH. Diana je bila pedesetogodišnjakinja kada je počeo Drugi svetski rat, a prema nekim svedočenjima sasvim slučajno je od svojih rođaka saznala da u NDH postoje koncentracioni logori za pravoslavne žene i njihovu decu. U svom „Dnevniku“koji je na nemačkom jeziku vodila od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine, u prvom od ukupno 388 zapisa, zabeležila je šta ju je pokrenulo na akciju:

„Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima, ali za progonjene pripadnike pravoslavne vere ne postoji nikakva akcija pomoći“.

Bolna svedočenja iz ratnih dana kroz Dianine dnevničke zapise ostala su da podsećaju na transporte, spasavanja, ali i umiranje malih mučenika koji su zauvek ostali nepoznata, bezimena deca:

„Bila sam sama sa šezdeset dvoje dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih majke, očevi, bake, deke. Jedno jadno detence stalno je molilo: „Dedo, pokrij me, hladno mi je!“ Tokom vožnje nisam mogla da se pomeram, kako ne bih nekoga nagazila. Starija deca su stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista.“

Jedinstven humanitarni podvig Diane Budisavljević naveo je i pokojun srpsku književnicu Svetlanu Velmar Janković da se dotakne njenog lika i dela u svom romanu „Lagum“:

„Logor u Loborgradu, u kojem su zatvorenice Jevrejke, prema svedočenju zatvorenica Srpkinja, imale gotovo povlašćen položaj, iako su logorom upravljali Nemci i delatnost gospođe Diane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima, naočigled celog Zagreba i ustaških vlasti tokom 1941. i 1942. godine, spadaju u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna!“

Dnevnički zapis od 10. jula 1942. godine, koji je Diana zabeležila po povratku iz logora Stara Gradiška, donosi potresnu sliku o deci koja su umrla pre transporta za Zagreb:

„A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu. Kakva neizmerna tuga, kakav bol...“

 

                                                Hod po ivici smrti

 

U svojim dnevničkim zapisima Diana je skoro četiri godine pisala o preprekama na koje je nailazila, o šikaniranju koje je doživljavala posle molbi da joj se omogući da bar decu poštedi smrti koja im je, kao i njihovim majkama, visila nad glavama. Majke su osećale da im se bliži kraj i zato su teška srca odlučivale da se, uz neizmernu tugu i osećaj da će to biti večni rastanak, odvoje od dece, kako bi bar njih spasle. Ustaški zapovednici Eugen Dido Kvaternik, Alojzije Stepinac, Maks Luburić i Andrija Artuković, pisala je Diana, bili su mnogo manje raspoloženi za saradnju nego nemački generali.

„Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora“, piše u dnevniku.

Iz njenih zapisa jasno je koliko je bila svesna da je svaki susret sa ustaškim zapovednicima hod po ivici smrti. Koliko je ta opasnost bila velika svedoči i činjenica da je, tokom četvrogodišnje akcije, stradalo 11 Dianinih saradnika.

U rubrici „Spasavanje dece“, na sajtu Spomen područja Jasenovac danas stoji da je „akcija koju je organizovala Dijana Budisavljević po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece, bila jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom Drugog svetskog rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi“.

Diana je, osim o protivljenju ustaških vlasti, pisala i o neodobravanju Nemaca, o stalnom strahu od Gestapoa i domobrana, o pretresima kuća i stanova. Tokom četiri ratne godine oduzimani su im mleko i vitamini, čarape i pelene, a Diana, koja je na svoju ruku ulazila u logore, čak i u one iz kojih se nikada nije izlazilo, pisala je:

„Pozivala sam se na usmeno odobrenje ministra Artukovića koje nije postojalo u pisanom obliku. Od početka sam bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo, nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih“.

U logorima Mlaka, Jasenovac, Stara Gradiška, Sisak, Gornja Rijeka, Loborgrad, Diana je pregovarala sa majkama da joj daju decu:

„Žene koje već tri dana ni za sebe, ni za svoju decu  dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan, njih sedam, jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. Iako vlastito srce krvari, motiv je – spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: „Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi!“

Deca sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela lečena su u Zagrebu, a Diana je sa svojim saradnicima pokušavala da nađe familije koje bi podizale mališane. Decu koju su uspeli da sačuvaju slali su hrvatskim porodicama, jer je srpskih bilo vrlo malo na slobodi. Često se dešavalo da bude u situaciji da ne može da spasi svu decu, najčešće onu koja nisu mogla da stanu na svoje noge. Posle druge potresne posete logoru Stara Gradiška 13. jula 1942. godine Diana piše:

„Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su one, očajne, govorile svojim najdražima: „Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe.“ I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se brinuti za njih dok se one ne vrate iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdušne ustaše nasilno odvajale majke od dece.“

Hrvatski državni arhiv je 2003. godine objavio knjigu „Dnevnik Diane Budisavljević“ u svega 700 primeraka. Posle gotovo šest decenija dugom zaboravu velikog dela ove žene, ova knjiga koja predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, objavljena je zahvaljujući Dianinoj unuci Silviji Sabo. Prosto je neobjašnjivo da je priča o ovoj izuzetnoj ženi i tada ostala van interesovanja javnosti, posebno u Srbiji, gde se o Diani i tada pričalo i pisalo manje, nego u Hrvatskoj. Doduše, hrvatski mediji su se više bavili raspravljanjem o ulozi Ajojzija Stepinca u Dianioj akciji, nego što ih je zanimalo njeno humano delo.

 

                                                Anđeoski posao

 

Tokom ratnih godina Diana je, uz pomoć saradnika Kamila Breslera iz Ministarstva socijalnog rada NDH i sestre Crvenog krsta Dragice Habazin, posebno pedantno zavodila podatke o mališanima, među kojima su bila deca uzrasta od novorođenčeta do četrnaestogodišnjaka. Smatrala je da će precizna kartoteka pomoći da roditelji posle rata pronađu svoju decu. Ali, čitav njen svet se srušio kada je 1945. godine, po naređenju OZNE, morala da preda svu prikupljenu dokumentaciju i fotografije. Komunističke vlasti učinile su to najverovatnije sa namerom da zataškaju razmere stradanja najmlađih:

„Dolaze neke žene i pitaju za decu koju su predale u logoru u Sisku. Imam još nekoliko fotografija. Misle da su prepoznale jedno dete. Dolazi gospodin Mađer da preuzme moju kartoteku. Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu s popisom posebnih oznaka na deci. Bila je to sada velika bol, da nam se tako naglo naš rad na kartoteci oduzeo i da nam je na taj način bilo onemogućeno da otvarimo vraćanje što više male dece roditeljima. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže“, zabeleženo je pod datumom 28. maj 1945.

Samo dva i po meseca kasnije, 13. avgusta, Diana rezignirano piše da „na kartoteci rade novi ljudi, koji o sudbini tražene dece ništa ne znaju“:

„Već smo ustanovili da kartoteka više nije u redu, što je bilo neizbežno kada neupućene ruke njome barataju“.

„Ta konfiskacija predstavljala je za nju „smak sveta“, jer je to značilo da neće uspeti da neku decu vrati njihovim pravim roditeljima. Posle rata Diana nikome, pa ni porodici, nije mnogo govorila o onome što se događalo tokom postojanja NDH. Čak i kasnije, kada se vratila u svoj Insbruk, ostala je ćutljiva. Znala je da kaže: „Uradila sam šta sam mogla i što je trebalo, i to je to“, ispričao je za srpske medije Dianin unuk Leonardo Rašica, prilikom uručenja Zlatne medalje za hrabrost „Milo Obilić“, koja je posthumno dodeljena njegovoj prabaki. Bilo je to prvi put da država Srbija, posle više od 70 godina, odaje počast ženi koja je ne samo spasila sigurne smrti 12.000 mališana, nego je sa svojim saradnicima učinila sve da ta deca sačuvaju imena, veru, identitet i poreklo.

„Neko ko je u tom najgorem od svih vremena, kada je zločin bio vrlina u NDH, spasao jedno dete, zaslužio je orden, a spasiti 12.000 dece – tu prestaje svaka priča i svaka reč. To je anđeoski posao“, prve su, od strane srpskih zvaničnika izgovorene rečenice počasti za ženu koja, kako je rečeno, ne samo da je tu počast zaslužila, već je i svet zaslužio da čuje za njen rad i zasluge. Usledila su i brojna druga priznanja inicirana serijom tekstova, koje su o Diani Budisavljević objavile „Večernje novosti“: Srpska pravoslavna crkva Dianu je posthumno odlikovala Ordenom carice Milice, vlasti Republike Srpske uručile su njenom praunuku Plaketu vlade, a Grad Beograd je Dianinim imenom nazvao ulicu na Dedinju.

Dianin praunuk Leonardo Rašica otkrio je medijima da se ni u porodici nije govorilo o Dianinom dobročinstvu:

„Meni je baka Jelka, Dianina kćerka, tek usput jednom pomenula da je njena majka spasla neku decu tokom Drugog svetskog rata. Nisam tada mogao ni da zamislim da to nije bilo tek nekoliko mališana, već čak 12.000. U nekoj kutiji sa papirima pronašao sam isečak vesti o Dianinom dnevniku iz nekih hrvatskih novina. Tada sam odlučio da njen poduhvat predstavim javnosti, da ispričam priču o velikom zlu i još većoj hrabrosti, ali i da saznam zašto se o tome ćutalo. Ni sama Diana posle rata gotovo nikada nije pričala o tome. Verujem da je razočaranje zbog oduzimanja kartoteke bilo preveliko, a sećanja suviše bolna“.

Leonardo Rašica smatra da tadašnjim vlastima nije bilo u interesu da se priča o tome da je srpsku decu iz logora spasavala jedna Austrijanka, a ne komunisti. Svoju hrabrost Diana je platila preležanim tifusom i drugim bolestima kojima se zarazila spasavajući mališane. Imala je tokom rata tri nervna sloma, gubila kosu, kilograme. „Ako činite dobro, činite ga za sebe, ako činite zlo – činite ga sebi“, možda je najveća pouka iz njenog dnevnika. O dobru, tih zlih godina, Diana u dnevniku nije pisala. Ona je po slovu dobrote živela, sve do 1978. godine kada je umrla u rodnom Insbruku čvrsto uverena da će sve proći osim dobra koje smo učinili. Ono što smo napravili za sebe umire zajedno sa nama, a ono što smo učinili za druge - ostaje besmrtno.

 

                                                                                                M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments