Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Nemanja Dević

Stiskajući mi ruku, taksista Dževdet rekao je: "Dolazi ovde uvek I obilazi vaše crkve i groblja. Dok obilazite vaše i mi vas cenimo”; dobri Dževdo, kazao je ono što nam ne kažu ni oni koji nas vode... da predaje nema i poraza nema

Prigradska sela oko Peći gotovo da su se u potpunosti spojila sa gradom. Jedino kad se pođe prema Dečanima kuće postaju ređe, a više je i neiskorišćene zemlje. Ta zemlja je uglavnom srpska, a vlasnici nisu pristali ni po koju cenu da je prodaju Albancima, iako tu više ne žive bezmalo 20 godina. Nekadašnje srpske kuće prepoznaju se jer su uglavnom ostale u ruševinama - i to je znak da ni one nisu prodate. One koje kupe, Albanci prvo ruše, pa na tom imanju iznova zidaju; od nekih od njih čuh da je to zato jer su srpske kuće pri gradnji osveštavane, a to bi za njih značilo kao da u svom novom domu ostavljaju neku vrstu prokletstva...

Tim pravcem vozi me taksista Dževdet, ne mnogo govorljivi i pomalo jugonostalgični Albanac. Jugonostalgični, ali ne i srbonostalgični, čini se, ponajviše iz ličnih razloga, budući da su mu srpski policajci, kako kaže, "brojali rebra" u jednoj istrazi 1999. Veli da je tad umalo i izgubio glavu, iako nikakve veze sa UČK nije imao. O retrovizoru mu visi neki muslimanski verski simbol poput mini-kurana na brojanici. Zagledan sam u snežne vrhove Prokletija, koji me opčine u svako doba godine. Malo izvan Peći, na levoj strani, ostaje skretanje za prkosno srpsko selo Goraždevac, jedino opstalo kao kompaktno u ovom delu Metohije. Nešto dalje, udesno i uzbrdo, išlo bi se u stradalno Belo Polje, povratničko naselje u kome je potekao sada već legendarni Miloš Ćirković koji je, pošto su i naša vojska i institucije i narod napustili ove predele izgovorio čuvene reči kojima se i posvetio: "Vi idite, ja neću". Ja ostajem. I na strašnom mestu postojati, kao da je najrečitije svedočio staru srpsku zakonitost. I ostao je, čuvajući svoj prag i boreći se protiv terorista do porlednjeg daha. Telo mu nikada nije nađeno. Meštani kažu da je on još dugo posle 1999, kao kakav mitski junak, hodio po Prokletijama i uznemiravao Arnaute. Ali, pre nego što bi se našli na raskršćima na kojima bi skrenuli u pomenuta sela, moramo da prođemo i još jedno sveto mesto za Srbe-Pećance. To je pravoslavno groblje, smešteno u neposrednoj blizini grada. Obično krstareći Metohijom autobusom, više puta sam prolazio pored ovog mesta i, nažalost, nikada nisam bio u prilici da ga obiđem. Moji su preci u Šumadiju došli iz ovih krajeva pre skoro 300 godina, u Drugoj seobi. Pa opet, na ovoj zemlji kao da osećam neki iskonski zov, kao da me vezuje za sebe i zove da joj se vraćam, iznova i iznova. Sada sam, eto, na pećkom groblju u kojem nema nikog mog. A opet, kao da su svi moji. Sećam se jednog teksta etnologa Tatomira Vukanovića, kada je sreo staru Prizrenku u crnini, koja tuži nad humkama streljanih đaka u Šumaricama o nekom pomenu odmah posle 1944/45. Pitao je, uplakanu, koga je izgubila i ko joj je tu streljan... a ona, brišući rukavom suze, razoružala ga rečima: "Streljani su mi Srbi!" Tako sam se i ja osetio, tog snežnog ali blagog februarskog dana u Peći: Srbi su mi sahranjeni. Srbi su mi ostavljeni. Spomenici su mi oskrnavljeni...Na fotografiji je spomenik Marice Mirić iz Belog Polja kraj Peći, koju su, iako bolesnu, šiptarski teroristi pred majkom obeščastili i zaklali; na groblju Pećke patrijaršije sahranio je mitropolit Amfilohije Radović

 

U Pećkoj patrijaršiji snabdeo sam se svećama, ne bih li svakome od davno usnulih i napuštenih upalio po jednu, za dušu. Prosto, nisam ni pomislio, a ni mogao znati da groblje obuhvata površinu od osam hektara. I da je na njemu preko 2300 spomenika! Ali, otprilike je svaki treći uništen ili oštećen. Na groblju nema kapije, nema ni dela ograde, sve što je moglo da se skine i proda - prodato je. Kapela Svetog Nikole, moje krsne slave, teško oskrnavljena: paljena, rušena, ali ipak ne i srušena. Ikonostas je uništen, zidovi sa spomen-pločama nekadašnjih dobrotvora izgrebani i polupani, vrata izvaljena, a iznad njih... zloglasni potpis počinilaca: "UČK". A okolo stotine i stotine oborenih i oštećenih spomenika i izlupanih krstova. Čak i nekoliko otvorenih grobnica, kod kojih nije jasno jesu li i na njih udarali isti ti zverovi, ili su to sami nevoljni srpski izgnanici, bežeći dublje u Srbiju, u brzini iskopavali i sobom nosili i kosti svojih roditelja i dedova... Na takvom mestu i sam sam izgubio vezu sa ma kakvom realnošću - kao da sam u slobodi i u regularnim uslovima i kao da izbliza ne vreba nikakva opasnost, počeo sam da se krstim i palim sveće kraj svih tih uništenih spomenika: Milanu, Veselinki, Nikoli, Mileni, Ranku, Zorki, Dimitriju, Voju... a kad mi je, posle nekog vremena, počelo da ponestaje sveća, a kraj porušenih spomenika nije se ni nazirao, načinio sam od njih jedan snop, zapalio približene fitilje i u sebi pominjao sva srpska imena koja su mi padala na pamet: Jovana, Radoja, Mihaila, Milovana, Tomislava, Đorđa, Gavrila, Boška, Marka, Pavla, Blagoja, Lazara... pa Milice, Marije, Stane, Ljubice, Danice, Kate.... plamičak spojenih 50 sveća dugo se nije gasio. Čak ni onda kada sam se vratio u Dževdetov auto i lagano kretao put Dečana.

Sa taksistom više nisam govorio. Na ulazu u varoš Dečane, progovorio je on. "Pratio sam šta radiš", započeo je razgovor, nastavljajući sa pitanjem imam li tu koga od predaka. Nisam siguran da li je verovao mojim odgovorima i da li sam za njega zaista bio samo istoričar koji obilazi srpska groblja i hramove.

Na kraju, Dževdet mi je rekao nešto što ni mnogi od nas ne znaju. Zna on, veli, da je ovo bila SFRJ i Kosmet, ali zna i da je ova zemlja za nas Stara Srbija. A, stiskajući mi ruku, dodao je i nešto poput zaveta: "Dolazi ovde uvek i uvek obilazi vaše crkve i vaša groblja. Dok obilazite vaše i mi vas cenimo. Kad prodate krst, ko će da vas ceni?!"

Dobri Dževdo, kazao je ono što nam ne kažu ni oni koji nas vode... da predaje nema i poraza nema. I da naše kosovske bitke traju u svima nama, od 1389... do u večnost.

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments