Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

30. april 2016.

Da li smo jedni drugima prestali da ih pišemo onda kada je i nade da će svet svakog dana biti sve bolji - počelo da biva sve manje?

 

Dođu praznici i ovde, u London. Ovog vikenda je u Engleskoj Bank Holiday, pa mnogi neće raditi, sve do utorka. Mnogi odlaze van, neki ostaju u svojim domovima, a većina će, uglavnom, ovog vikenda čistiti svoje kuće. Neki odlučuju da kreče, nekako je to tradicionalno u ovo doba godine,  jer "British Summer" je ispred nas.

Eto i ja, vredno se latih usisivača i drugih pomagala. Pauziram ubrzo, jer otvaram jedan crni kofer ispod kreveta. Prašnjav je i pun pisama, onih u plavim kovertama od tate i mame i mnogih sa Air Mail nalepnicom od mojih drugova i drugarica. Kako sam volela da pisem, a i da primam pisma! Svasta smo pisali, lepo i ružno… Ovde i tamo vremena su bila teška. Meni lična, a nekima tranziciona. Zastanem za trenutak i vidim da je poslednje pismo stiglo 1998. godine. Od tada, da li zbog email-ova, sms-ova, ili sada društvenih mreža, meni vise niko ne pise. Ne pišem ni ja. Ne zaboravljam svoj jezik, ma daleko od toga. ali - nekako ne umem da sastavim misao, rečenicu, nemam vremena, život je brz, ma koga ja uostalom zanimam.

Zaboravljam na spremanje kuće, a moj najbolji prijatelj Jovica predlaže da odemo u šetnju, jer – šetnja je dobra za godine, kile i um.

Posle četiri milje dođosmo i do Bethlem Museum of Mind (Muzej uma). Ironično, ali kao da su se neke kockice sklopile. Ovaj muzej mi je bio ispred nosa, ali vreme, lenjost ili nedostatak uma, nikada me nisu doveli ovde.

Eh, kako bih volela da napišem pismo i pošaljem, da sva ova osećanja podelim sa nekim ko će se pismu radovati. Jer, danas sam posetila i zgradu u krugu bolnice, izuzetnog zdanja. Eksponati su dela ljudi koji su se, u ovoj bolnici lecili od bolesnog uma

Bolnica je osnovana 1247. godine i od tada ima svoje psihijatrijsko odeljenje. Muzej danas poseduje kolekciju umetničkih dela ljudi koji su se ovde lečili vekovima. Najpoznatiji pacijent je Richard Daad, koji se ovde lečio nakon ubistva svoga oca. Njegovo vizionarstvo i umetnost su dosta psihotični, ali moćni i vredno je videti ih. Sa malo strpljenja i većom umnom lupom, njegov rad i na vas može da utiče. Shvatate da su oni koji najvise doprinose umetnosti, oni koji se kroz nju leče. Muzej i bolnica imaju dnevne radionice, ovde se bolesnici kroz terapiju i izraz opustaju i leče, ali poneki ostavljaju i dela za za buduće generacije koje će umetnost poštovati.

U tišini i lepoti muzeja mogli smo samo kratko da uživamo. Prostorije ovog zdanja danas se otvaraju za privatnu zabavu, uz alkohol i hranu, jer, kažu da oboje leče um.

Odlazimo, opet pešice. Povratak nam je nekako lakši. Težina uma i svakodnevnice kao da su ostali daleko iza nas. Jovica svraća u jednu radnju da kupi cigarete. To imaju, ali koverat i parče papira u običnim radnjama više niko ne prodaje.

Dok se borim sa prisećanjima na prošlost koja je bila lepa, valjda najviše zbog naše mladosti, čvrsto osećam i znam da je nada najveći stepen mudrosti u ljudskom životu i da smo baš nadu pakovali u ta naša mladalačka pisma. Ono što me muči je – da li smo prestali da ih pišemo onda kada je i nade da će svet svakog dana biti sve bolji - počelo da biva sve manje ?

                                                Snežana Medić

 

Autorka teksta je Kraljevčanka, koja od 1989. godine živi i radi u Londonu, ali sa velikom zainteresovanošću svakodnevno prati zbivanja u Srbiji… 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments