Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

5. oktobar 2018.

Na današnji dan umrla je srpska Jovanka Orleanka, najodlikovananija žena na svetu, o koju se država ogrešila i koja je pred smrt poručila novinarima da ni slučajno ne napišu da gladuje, zato što se to „samo ponekad desi“

Dok se u zabačenom potkopaoničkom selu opraštala od roditelja i sestara pred svoj prvi odlazak u rat neuka čobanica Milunka Savić je, kaže legenda, umesto poslednjeg pozdrava izabrala da kaže kako „Bog daje hranu svim pticama, ali je ne baca u gnezdo“. I odlepršala je. U bitke i ratove, iz njih u legendu, iz legende u zaborav, a tek 2013. godine, 45 posle smrti „srpske Jovanke Orleanke“, Srbija je njene posmrtne ostatke prebacila u Aleju velikana na beogradskom Novom groblju. Za vreme njenog života, ali i decenijama kasnije, primer koji je svojim nacionalnim herojstvom ostavila, nije bio po volji onima koji su smatrali da bi „ta priča mogla da poremeti dobre međunacionalne odnose u multietničkoj Jugoslaviji“.

Kuća Milunke Savić u selu Koprivnica, sedam kilometara od Jošaničke Banje, decenijama je bila urušena, obrasla korovom, ali je obnovljena pre tri godine, a Vojska Srbije obnovila je put do Milunkinog rodnog doma. U Jošaničkoj Banji, Milunka ima i spomenik u prirodnoj veličini, podignut 1995. godine. To je jedini spomenik u Srbiji podignut u znak sećanja na ovu hrabru ženu, rođenu na Vidovdan 1892. godine. Bila ja žena-ratnik koja je svojim herojstvom zadivila Evropu svog vremena, dobila Karađorđevu zvezdu s mačevima, ordenje Francuske legije časti četvrtog i petog stepena, Obilićevu medalju za hrabrost, ruski Krst svetog Đorđa pobedonosca... Sa dvanaest najviših domaćih i stranih odlikovanja Milunka je, prema podacima Vojnog muzeja u Beogradu, u istoriji ratovanja, bila najodlikovanija žena na svetu, ali je i devet puta ranjavana. Umrla je na današnji dan 1972. godine u tošnom kućerku u Beogradu u svojoj 82. godini, ponosna i – zaboravljena, tvrdeći da ne gladuje, ali da se, ponekad, i to desi.

            Slike siromaštva Milunka je nosila i u sećanjima na detinjstvo. Ni hleba nije bilo napretek. Otac Radenko bio je polupismeni zemljoradnik, majka Danica – domaćica, ali su najstarijoj Milunki, još dvema kćerkama Mioni u Slavki i sinu Milunu usadili u glavu koliko su u životu važni čestitost i poštenje. Pričala je Milunka mnogo godina kasnije, kad su je novinari pitali ko joj je usadio toliku dozu rodoljblja da kao devojka od 19 godina okači pušku o rame i krene u rat, kako se u kući uvek govorilo da nije dobar čovek onaj koji ne voli svoj narod i svoju zemlju. Milunka je bila vredna i okretna čobanica, vična i svakom drugom poslu i zato su, kad se zadevojčila, na vrata Savića dolazili mnogi prosci, ali krupna i naočita devojka nije htela ni da čuje za udaju. Kada je već bilo izvesno da je Prvi balkanski rat na pomolu i nakon što je poslednjeg dana septembra 1912. godine kralj Petar Prvi naredio mobilizaciju prvog, drugog i trećeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane, Milunka je saopštila roditeljima da će se prijaviti kao dobrovoljac:

            Brat Milun je mlad i bolešljiv, otac ostario, nijedan od njih dvojice ne može u rat, a ja sam jaka i snažna, mogu i hoću: idem u rat da branim Srbiju!“

Kako je Milunka postala Milun

Čitavog tog meseca, zapisali su hroničari tog doba, po srpskim selima se umesto o letini razgovaralo o pripremama za rat. U svojim „Uspomenama“ Sotir Aranđelović piše da se „sve dalo na spremu, vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordžije konje i kola, svi misle na rat, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamišljen, turoban ili zlovoljan“.

            Takva atmosfera umnogome je doprinela da Milunki „prođe“ priča o tome kako će u rat i to, pod muškim imenom, brata da zameni.

            Nije to bilo samo: Milunka, obuci uske haljine, ošišaj kosu, utegni grudi i – muško si. Morala sam ja da vežbam i govor, i držanje, da budem stidljiv „momak“ Milun Savić, koji je stalno na oprezu, da se ne odam kad me za ime pitaju!“, prisećala se svojih vojničkih početaka Milunka Savić.

U opštem metežu, dok su na mobilizacijska zborišta stizali i zvani i nepozvani, Milunka se obrela na mestu prikupljanja dobrovoljaca i ubrzo, pod imenom Milun Savić upisana u registar odreda u sastavu Treće srpske armije pod komandom generala Božidara Terzića, čiji ratni zadatak je bilo oslobođenje Kosova i Metohije. U oba balkanska rata Milunka Savić u muškom vojničkom odelu pročula se kao neustrašivi strelac i bombaš bez mane. Unutrašnja zebnju da saborci ne otkriju da je žensko smirivala je molitvama:

            Same da me ne rane, mislila sam. A ako me već rane, neka to bude u nogu, ili u ruku. Može, mislim, i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi!“

            Od tog 30. juna 1913. godine, dva dana posle svog 20-tog rođendana, kada je ranjena u napadu Bugara na srpske položaje u dolini Bregalničke i Zletovske reke, Milunka Savić više nije mogla da krije svoj identitet. Osvestila se u previjalištu nakon što joj je ranu na grudima sanirao doktor zaprepašćen činjenicom da se pred njim nalazi vojnik-žena.

            Pričala je Milunka da su, čim se oporavila, hteli da je vrate kući, ali da im je „pripretila“ kako će onda morati da ode u hajduke. Zbog smelosti  i hrabrosti koju je u dotadašnjim borbama pokazala, saborci su je voleli i poštovali, pa je Milunka vraćena u svoj odred. Iz balkanskih ratova Milunka se u svoju Koprivnicu vratila kao prekaljeni kaplar srpske vojske i sa medaljom za hrabrost.

Mir nakon pobeda Srbije u oba balkanska rata nije dugo potrajao, jer je 1914. godine počeo svetski rat do tada neviđenih razmera. Milunka je ratna zvona čula u svojoj Koprivnici i opet požurila po svoj dobrovoljački ratni raspored u najbližoj komandi. Godinama kasnije nije mogla da se seti kako je došla do generala Stepe Stepanovića, ali on nije želeo ni da je sasluša odbrusivši samo jedno kratko: „Kući!“ Nije imala prilike ništa da uzvrati, ali nije se dala pokolebati, pa je otišla u Kragujevac, kod načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika:

Gospodine vojvodo, ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored!“, bila je odlučna.

Vojvoda Putnik mislio je da će devojka biti zadovoljna ponudom da bude bolničarka. Probao je da bude blag govoreći joj i kako je šteta da pogine tako mlada:

Mislio je“, govorila je Milunka, „da sam u rat krenula za nekim momkom, a mene je vodio čist patriotizam!“

Neću da budem bolničarka, hoću pušku!“, bila je još odlučnija ova u ranijim borbama prekaljena gorštakinja.

Neustrašivi bombaš u tri rata

Kad je video da devojka nema nameru da odustane rekao joj je da dođe sutra, a ona njemu da će ostati da sačeka odluku. Istog popodneva, na ratnom savetovanju, vojvoda Putnik izneo je pred saborce problem sa devojkom koja mu se, kako je rekao, „navrzla“ zbog želje da ratuje. Nije im rekao njeno ime, pa je ta priča izazval smeh  starijih komandanata, ali je major Vojislav Tankosić pitao nije li reč  o Milunki Savić koja se proslavila u ratu sa Bugarima.

Ta devojka je okretna, hrabra, brza, snalažljiva, pronicljiva i treba je primiti u neku našu jedinicu“, izneo je svoje mišljenje.

Kad joj je sutradan vojvoda Putnik saopštio da će se naći puška i za nju i da treba da se javi majoru Tankosiću, kaplar Milunka Savić želela je da ga poljubi u ruku, ali vojvoda nije dozvolio.

A samo sam želela da mu izrazim neizmernu zahvalost“, prisećala se žena-ratnik.

Tek u Prvom svetskom ratu njeno junaštvo došlo je do izražaja. Saborci su prepričavali Kolubarsku bitku u kojoj je Milunka, izdvojivši se iz svoje grupe, sa brežuljka bacila dve bombe. Kad se posle eksplozije razišao dim, kaplar Milunka Savić zaurlala je na grupu Austrijanaca: „Predajte se!“ Bez reči su, kažu, bacili puške i podigli ruke uvis. Sve ih je Milunka sprovela do komandanta puka, zastala koliko da kaže: „Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!“ i odjurila nazad na položaj. Prošla je Milunka Savić u sastavu Topličkog gvozdenog puka do kraja Prvog svetskog rata mnoge bitke, bila ranjavana, oporavljala se. Tremu je, kazivala je kasnije Milunka, imala samo kad bi je pozivali da pred puk izađe da primi nagradu.

Pred postrojeni Drugi toplički puk stiže komandant Dimitrije Milić. Pukovnik pozdravi borce uobičajenim vojničkim pozdravom i upita: „Vojnici, ko je zaslužio da ponese Karađorđevu zvezdu sa mačevima?“, a oni uglas zagrmeše: „Kaplar Milunka Savić!“ Čuje se komanda: „Milunka Savić, tri koraka napred!“

Pričala je Milunka kako je tada, pre nego što će joj na grudi staviti prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima, prvi put u životu osetila neki čudan strah. Nije tog straha bilo u borbama, pa su njeni podvizi prepričavani među vojnicima kao neverovatni. Jednostavno je, kažu, umela da izabere pravi trenutak za napad. Dopuzala bu neprimetno do neprijateljskih zemunica ili rovova i sa nekoliko precizno bačenih bombi ubrzo bi neprijateljske vojnike prisilila na predaju. U ratnim knjigama sa Solunskog fronta postoje podaci da je u jednom prepadu „kaplar Milunka Savić zarobila 43, a u drugom 60 bugarskih vojnika“. Zarobljavala ih je, razoružavala i sprovodila do štaba – sama. Ne treba opisivati iznenađenost zarobljenika kad bi saznali da ih je pokorila jedna žena, a neki bugarski poručnik je, kažu, plakao kao malo dete, govoreći da mu kao  aktivnom oficiru neće više biti mesta u vojsci ako se pročuje da ga je zarobio vojnik – ženskog roda!

Milunka, bombaš u tri rata, objašnjavala je kasnije svoju „tajnu“ koja se svodila na dobro osmatranje terena i faktor iznenađenja neprijatelja:

Imala sam urođen osećaj da bacim bombu daleko i to baš tamo gde sam naumila i svi su se tome čudili, a ja, ustvari, nisam ni učila kako se bombe bacaju. Kao čobani igrali smo se raznih igara, a jedna od meni omiljenih bila je gađanje u „biljegu“. Uzeli bismo bilo kakav predmet, običan kamen ili štap i sa određene daljine gađali ga kamenjem. Voleli smo da gađamo i predmete koje je nosio Ibar, a ja sam uvek pobeđivala vršnjake i odatle možda moja veština u bacanju bombi“.

Milunka je uz sebe uvek imala  četiru srpske bombe, tzv. Vasićeve:

Ona najbolje leži u ruci, četvrtasta je i gde je baciš – tu se ukopa u mestu i eksplodira. Na Solunskom frontu namučila sam se sa francuskim bombama. One su jajaste, baciš je, a ona se otkotrlja levo ili desno. Jednom, nalože mi da se hitno javim komadantu puka, a ja zebem pitajući se da nisam nešto pogrešila. Dođem, tamo sedi general Mihajlo Rašić sa povećom grupom francuskih i naših oficira. Zvali me da pokažem francuskim oficirima kako se bacaju bombe i još mi poručili da pazim da ih ne obrukam!“, setno je opisivala novinarima taj događaj Milunka.

Htela je, kaže, u zemlju da propadne. Postavili su joj ukoso flašu konjaka kao metu na 40 metara udaljenosti.

Uzeh bombu, a znoj lije sa mene, plašila sam se da ne omanem. Bacim bombu, a ona flaša rasprsnu se u paramparčad. Posle su merili i rekli da je bomba pala osam centimetara od flaše!“, ponosno je kazivala u svojim poznim danima i prisećala se kako su je francuski vojnici grlili i poklonili joj sanduk sa 20 boca vina, koje je odnela svojim saborcima.

Ceo svet je pisao o hrabrosti Srpkinje u vojničkom odelu

             Tako se priča o srpskoj heroini raširila daleko, van granica ondašnje Srbije. Evropska štampa, čak i najpoznatiji francuski ilustrovani časopis tog doba „Ilustrasion“, objavio je reportažu o srpskoj Jovanki Orleanki.

Kada sredinom novembra 1915. godine proboj preko Kačanika radi spajanja sa savezničkim snagama u južnoj Makedoniji i bazom u Solunu nije uspeo, srpska vlada je izdala naredbu o povlačenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde je očekivano da će je prihvatiti saveznici. U borbama u Makedoniji, pred povlačenje preko Albanije, Milunka Savić je teško ranjena u glavu i grudi. Kad je povlačenje počelo, sa nezaraslim ranama, Milunka je bila u koloni, promrzla i gladna, kao i ostali vojnici. Preživevši albansku golgotu, ranjena Milunka stigla je na ostrvo Krf, a odatle u Bizertu, na oporavak.

Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, koje su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i sedi francuski general admiral Geprat. Bilo mi je stalo i do života, i do bojišta. Bojala sam se da će naši probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima. Uzimala sam lekove, tražila da mi stalno previjaju ranu, a hranu gutala kako bih što pre stala na noge“, prepričavala je Milunka svoje bolesničke dane.

Bila je ponosna što su srpski vojnici pevali i kad je bilo najteže: na Solunskom frontu, na samrtnim posteljama na Krfi i ostrvu Vido, u rovovima:

 - Kada bismo u rovovima zapevali Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada neće da propadne. Voleli su me srpski vojnici, poštovali, ali su me se i bojali. Možda me zbog toga niko od ratnih drugova nije zaprosio. Mislili su, verovatno, da bi Milunka onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku.

Za ispoljeno junaštvo,  bombaš u tri rata – Milunka Savić, na  Jovandan 1917. godine, drugi put je odlikovana zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde. Odličje joj je na grudi zakačio komandant srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević koji je, pričali su vojnici, sa njom i dugo razgovarao. Ova žena je jedina pripadnica lepšeg pola koja je pored ordena francuske Legije časti, dobila i francuski Ratni krst sa zlatnom palmom,  a sredinom 1918. godine Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se „pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić“ pročita pred strojem u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru ili generalu.

Zaboravljena heroina

Posle sedam godina iscrpljujućeg bojovanja i nošenja muškog vojničkog odela, Milunka Savić je demobilisana  u Sarajevu 1919. godine. Pet godina kasnije udala se za osam godina mlađeg Veljka Gligorevića iz Mostara, činovnika Hipotekarne banke, sa kojim je 1924. godine dobila kćerku Milenu, ali im je brak bio kratkog veka. Jedno vreme živela je na zemlji koja joj je kao zaslužnom ratniku dodeljena u okolini Novog Sada (današnjem Stepanovićevu). Odatle se odselila za Beograd u kojem je, pored rođene kćerke Milene odgajila još tri devojčice: Višnju, Zorku i Milku. I pored slave koju je u svetu stekla svojim junaštvom u Srbiji nije imala povlašćen status. Borila se da preživi radeći kao švalja u fabrici vojnih uniformi, kao kuvarica i čistačica. Dočekala je penziju u zakupljenoj trošnoj kući sa spoljnim klozetom na Voždovcu, a doživela je i da joj, zbog neplaćanja na koje je, zbog male penzije bila primorana, „iseku struju“. I tada se tešila da je „važniji hleb, nego svetlost“.

            Nikada za jelo nisam mnogo marila. Nekad pretekne, a nekad ne dostigne. Imamo za krompir i pasulj, ali moja usvojena kćerka Zorka i ja jedemo uglavnom suvu hranu, jabuke i hleb, jednog dana, a onda drugog promenimo, pa to budu – šljive i hleb. Ali, nemojte napisati da gladujem, to se samo ponekad desi. Slučajno je tako baš danas i zato oprostite što nemam čime da vas poslužim“, govorila je Milunka za jedne beogradske novine krajem šezdesetih godina prošlog veka. Gradske vlasti su posle novinarskog apela da se hrabroj ženi-ratniku pomogne, odlučile da Milunku Savić proglase za zaslužnog građanina prestonice i dodele joj jednosoban stančić u naselju Braće Jerković. Bilo je to 1970. a Milunka je poživela još tri godine. Bez državnih ili vojnih počasti sahranjena je u porodičnoj grobnici da bi, tek posle 40 godina, na inicijativu Istorijskog muzeja Srbije, a uz pomoć potomaka i pod inicijativom tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, njeni posmrtni ostaci bili prebačeni u Aleju velikana na Novom groblju. Ponovnom sahranom Millunke Savić kao da je oživela izreka koju je, navodno, knez Lazar izgovorio pred boj na Kosovu: „Bolje da nas unuci mrtve pamte, nego da nas sinovi žive zaborave“...   

foto: Wikipedia                                                                                                                           

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 5 °C
Current Conditions
Sunrise: 7:0 am   |   Sunset: 4:0 pm
96%     3.6 m/s     32.848 bar
Forecast
PON Low: 2 °C High: 7 °C
UTO Low: -1 °C High: 4 °C
SRE Low: -1 °C High: 6 °C
ČET Low: -5 °C High: 2 °C
PET Low: -2 °C High: 3 °C
SUB Low: -1 °C High: 3 °C
NED Low: -2 °C High: 3 °C
PON Low: -2 °C High: 4 °C
UTO Low: -3 °C High: 7 °C
SRE Low: -2 °C High: 7 °C