Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

19. decembar 2018.

Krajnje je vreme da se ispravi istorijska nepravda prema ženi rođenoj na današnji dan 1875. godine koja je, nesumnjivo, bila pokretački um Albertovog genija, a ostala u zapećku, nepriznata kao naučnica, zapostavljena i odbačena kao žena

            On je bio ekscentrični genije, sin jevrejskog fabrikanta, nosilac Nobelove nagrade. Ona, povučena, skromna devojka izuzetne intelektualne radoznalosti, onda i njegov sabesednik i saveznik, prva životna saputnica, žena-naučnik koja je zauvek ostala u senci njihovih zajedničkih otkrića, a onda ostavljena i zaboravljena, još za života. Srbija se svojoj najvećoj naučnici odužila tek posle više od šest decenija podizanjem spomen-ploče na groblju Nordhajm u Cirihu. Sahranjena je 1948. godine, ali je njen grob prekopan 1973. godine, jer 25 godina ni sinovi, ni unuci nisu platili održavanje grobnog mesta!           

Ali, priča o Milevi Marić počinje u Titelu gde je 19. decembra 1875. godine rođena u bogatoj porodici, kao najstarija od troje dece u braku Miloša Marića, starešine u austro-ugarskoj vojsci, a potom sudskog službenika i Marije Ružić iz dobrostojeće podgoričke porodice. Nije poznato da li je imala urođeno iščašenje kuka ili je bila osuđena da kroz život ide s povredom koja joj je naneta na rođenju, tek – izrasla je u tihu, povučenu devojčicu, koja je utehu zbog hendikepa tražila u knjizi. Bilo je to vreme kada su devojčice morale da dobiju posebno odobrenje školskih vlasti da bi uopšte polagale ispite, jer je u tom delu Evrope bilo nezamislivo da predavanja slušaju zajedno sa dečacima. Školovala se u Ženskoj gimnaziji u Novom Sadu, zatim u Gimnaziji u Sremskoj Mitrovici u kojoj je maturirala kao najbolji đak iz matematike i fizike. Kada je u Zagrebu krenula u Mušku kraljevsku gimnaziju bila je prva devojka u Austrougarskoj monarhiji kojoj je dozvoljeno da u muškom društvu sluša predavanja iz fizike. Postoji priča da su je drugarice, zbog fanatične posvećenosti nauci i muzičke nadarenosti, ironično zvale „svetica“, ali je nesumnjivo da je za to imala veliku podršku oca Miloša.

            U Zagrebu nije maturirala, već u Švajcarskoj, zato što je tamo devojkama bilo dozvoljeno da redovno studiraju na visokim školama. Na Višoj politehničkoj školi u Cirihu, na studijama fizike i matematike, upoznala je tri i po godine mlađeg Alberta Ajnštajna, nemačkog Jevrejina. NJeni biografi navode da su na početku studija i profesori i kolege, imali predrasude o Milevi kao Srpkinji. Ali, kad je pokazala izvanrednu darovitost i druželjubivost, kolege su tu mladu ženu koja je hramala ubrzo prihvatile kao ravnopravnu, u mnogo čemu i daleko boljom, pa su počeli da se otimaju za druženje sa njom. To je doba u kojem je sa Albertom Ajnštajnom delila knjige, radila zadatke, razmenjivala ideje. Zajedno su i svirali, ona klavir, a on violinu. Pričajući mu o svicima na Titelskom bregu, podelila je sa njim i ideju o pretvaranju materije u energiju. Nepovratno je zagolicala njegovu maštu, osetio je njenu genijalnost. Nije se libio da o njoj govori kao o slobodnoj, nezavisnoj, sebi jednakoj...

„Mi smo ajn-štajn (jedna stena)...“

            Da je ljubav bila obostrana i iskrena dokazuju i pisma iz tog perioda. NJeni roditelji nisu bili protiv te ljubavi, njegovi jesu. Zajednički rad na matematičkom definisanju elektromagnetne teorije svetlosti započeli su 1897. godine. To je verovatno bila i godina kada su počeli da se zabavljaju. Četiri godine kasnije započeli su zajednički rad na teoriji relativiteta. Ali, postoje navodi da Mileva, mada je bila odličan student, nije položila završne ispite na Politehnikumu. Kada je 1900. godine Ajnštajn diplomirao otišao je u Nemačku na raspust, a Mileva je ostala u Cirihu, pripremajući se da ponovo izađe na ispite. Jednog vikenda sastali su se na jezeru Komo, a Mileva je nekoliko nedelja kasnije otkrila da je u drugom stanju. Ajnštajn nije bio voljan za ženidbu. Imao je za izgovor slabo plaćeni posao nastavnika, a nije krio ni da njegovim roditeljima smetaju Milevina vera i južnoslovensko poreklo. Zato se Mileva vraća u Novi Sad gde na Savindan 1902. godine rađa vanbračnu kćerku Lizerl koju je bila prinuđena da da na usvajanje i o čijoj sudbini ni danas ne postoje pouzdani podaci. Pretpostavlja se da ju je usvojila jedna nemačka porodica u Kaću, ali da je još kao beba umrla od difterije. Mileva je teško podnela odvajanje od deteta, ali je Albert koji, izvesno je, kćerku nikada nije ni video, hrabrio pišući joj kako je čitav život pred njima i da će imati mnogo dece.

            Mileva je kasnije završila Politehnikum i kao odličan student dobila mesto na katedri profesora Fridriha Vebera, kao kandidat za izradu doktorske disertacije.

            Venčali su se na Badnji dan 1903. godine, kad je Albert dobio posao u Zavodu za patente u Bernu.  Neki od biografa tvrde da je za Alberta taj brak bio samo intetektualno partnerstvo, a za Milevu način da čoveku svog života pomogne u karijeri. Kada su je jednom zapitali zašto je teoriju relativiteta poklonila mužu, kažu da je odgovorila:

- Nas dvoje smo ein-stein (ajn-štajn): jedna stena – na nemačkom!

U braku su dobili dva sina, 1905. godine Hajnca Alberta, a pet godina kasnije i Eduarda. Ajnštajn je u tom periodu objavio svoja najveća svetska dostignuća. Najpre je 1905. godine objasnio fotoelektrični efekat, 1908. godine je dobio licencu za rad na Univerzitetu u Bernu. Godinu dana kasnije postavljen je za vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu. Dok je on postajao ličnost za koju je znao ceo svet, Mileva je svesno ostajala u njegovoj senci. Tokom godina plodne saradnje Mileva i Albert Ajnštajn dolazili su u Beograd i Novi Sad (Kisačka ulica 20), gde su i živeli od 1905. do 1907. godine. Oba sina krstio je dr Laza Marković, čuveni lekar i novosadski dobrotvor u pravoslavnoj Nikolajevskoj crkvi 1913. godine

Hroničari tog vremena tvrde da je njen doprinos teoriji relativiteta nesumnjivo veliki, ali i kad bi se u tadašnjoj štampi pojavilo takvo mišljenje, Mileva bi tražila da se tekst povuče. Ipak, svoje radove jeste lično potpisivala. Albert je, kažu hroničari, taj koji ju je sa svih eliminisao i na istima publikovao samo svoje ime. Zato je njemu pošlo za rukom da bude proglašen za najvećeg naučnika dvadesetog veka, a Mileva je, kao idejni tvorac teorije relativiteta zemaljski život napustila gotovo anonimna. Možda je nipodaštavanje njenog rada rezultat generalnog nepoštovanja i potcenjivanja žena u to vreme.

Da život prolazi pored nje shvatila je kad je Albert Ajnštajn, uporedo sa svetskom slavom, u kući počeo da se ponaša kao nedodirljivi genije. Bračni odnosi kvarili su se iz godine u godinu. Mlađi sin Edvard je od rođenja bio bolešljiv (sa 20 godina oboleo je i od šizofrenije), a Albertu je porodica sa takvim problemima postajala sve teže breme. Od „desne ruke“, Mileva se Albertu pretvorila u „odvratnu ženu“ kojoj je zabranio čak i da mu se obraća ako je on nešto ne pita. U bezbroj navoda potvrđeno je da je Ajnštajnova supruga bila njegov jedini, do kraja odani i istinski saradnik u svim radovima za koje je stekao svetsku slavu, počev od foto-električnog efekta, preko četvorodimenzionalne geometrije prostor-vreme, do matematičkih definicija u osnovama teorije relativiteta. Da li je slučajnost što je njena doktorska disertacija iz oblasti teorije relativiteta, koju je radila kod profesora Vebera na ciriškom Politehnikumu nestala, a možda i uništena? Bila je svesna značaja projekta na kome su radili, jer je u pismu roditeljima 1905. godine navela: „Mi smo završili jedno značajno delo po kome će moj muž biti poznat u čitavom svetu!“

Relativnost relativiteta

U svakom slučaju, sa danas poznatim detaljima iz života porodice slavnog naučnika, malo je onih koji bi osporili da je Mileva Ajnštajn bila bar ravnopravni koautor teorije relativiteta. Jer, pravo je pitanje koje je neko već postavio: zašto posle odlaska iz Milevinog života i za sve  godine tokom kojih je bio profesor fizike, Albert Ajnštajn nije ostvario još bilo koji vredniji izum? Možda zato što se njegova „genijalnost“ ugasila kad su prestali zajedno da tragaju za naučnim odgovorima? Albert je 1912. godine pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana i novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental.  Dve godine kasnije Ajnštajnovi su se preselili u Berlin, ali je tek tamo nastao pakao od života. Razvod je tražio 1916. godine posle čega se Mileva vratila u Cirih, razbolela i jedva oporavila. Zvanično su se razveli jednog od poslednjih dana 1918. godine uz jedan uslov koji potvrđuje da je Mileva bila svesna značaja teorije relativiteta: da joj, ako je ikada dobije, ustupi novac od Nobelove nagrade što je on 1922. godine i uradio, plativši tako, kako neki od hroničara tvrde, Milevi da ćuti. Nobelovu nagradu dobio je za 1921. godinu i to ne za teoriju relativiteta, nego za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Novac od Nobelove nagrade Mileva je uložila u kupovinu tri stana u Cirihu, kao i za lečenje mlađeg sina Edvarda

- Ako neko važnu nagradu tek tako da iz ruku, onda je jasno da zna nešto što drugi ne slute. Albert Ajnštajn jeste dobio Nobelovu nagradu, ali ju je dao Milevi i to dugo prikrivao čak i od najboljih prijatelja. U vreme kada ju je Albert napustio, Mileva je ostala u veoma teškoj situaciji. Bila je bez prihoda, na granici gladovanja, preživljavala od davanja privatnih časova, školovala starijeg i lečila mlađeg sina. Mnogo puta morala je da pozajmljuje novac. Kada sam o tom periodu Milevinog života mnogo kasnije pitao njihovog sina Hansa Alberta, on je počeo da plače! Albert otac se, jednostavno, nije pridržavao dogovora da će iz Berlina slati novac Milevi u Cirih za izdržavanje sinova. Popustio je tek kada je Mileva jednostavno poručila: „U redu, onda ću da napišem autobiografiju. Moram da živim od nečeg!“ Albert se toliko uplašio te mogućnosti da joj je odmah poslao pare! Prema svedočenjima bliskih saradnika, kasnije je govorio da „neće imati mira sve dok je ta žena živa“ – kaže fizičar Đorđe Krstić, koji se istraživanjem zajedničkog života i rada Mileve i Alberta Ajnštajna bavi više od pola veka.

Đorđe Krstić tvrdi da je o veličini Milevine i Alfredove saradnje mogao da zaključi ne samo iz razgovora sa njihovim sinom Hansom Albertom, nego i iz svedočenja onih koji su dolazili u njihovu kuću. Radili su zajedno, za istim stolom, udubljeni, zaneseni, sasvim partnerski, kažu svedoci. Sin Hans Albert i njegova prva žena Frida utvrdili su da je Albert Ajnštajn odmah posle vesti o njenoj smrti poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su pročešljali papire i potpuno neovlašćeno uzeli razne njene lične stvari, između ostalog i deo njihove korespodencije.

- Ovde u Sloveniji, izašle su neke knjige o Ajnštajnu u kojima, između ostalog, piše da neki misle da je teoriju relativiteta smislila i napisala Mileva. Odgovor na tu zagonetku za sada je samo implicitan. Neću da se bavim špekulacijama, posebno što neki čak i danas tvrde kako „srpski nacionalisti“ pokušavaju da izdignu ulogu Mileve. Za mene koji se time bavim 50 godina, to je velika uvreda. Jer, ako u istraživanjima o tome šta je značila Mileva ima nacionalizma, onda je taj neko na drugoj strani – kaže penzionisani fizičar Đorđe Krstić koji živi u Kranju, a koji se za studije fizike opredelio upravo zainteresovavši se za priču o zajedničkom radu i ljubavi Mileve i Alberta koja, pored romantičnih, ima i svoju mračnu, tešku stranu.

                                    Biser i ljuštura

Građu o životu Mileve i Alberta Ajnštajna, Đorđe Krstić je počeo da skuplja još kao školarac. Kao rođeni Novosađanin, često je odlazio u tzv. Ajnštajnovu kuću u Kisačkoj 20 koju je, početkom 20. veka podigao Milevin otac Miloš Marić. Pre Drugog svetskog rata u tu kuću uselili su se Milevini kumovi, supružnici Gajin koji su Krstiću, zbog njegovog velikog zanimanja za Milevinu sudbinu, često pokazivali njene i Albertove lične stvari, pisma i fotografije. Na tome nije stao, pa je posle završenih studija fizike na LJubljanskom univerzitetu, putovao obilazeći mesta gde su Mileva i Albert zajedno živeli: od Ciriha, preko Berna, do Vojvodine. Vremenom ga je sve manje interesovao mit o Albertu, već se usredsredio na tajnovitost pitome Mileve koja jeste prihvatila usud žene i pomirila se sa ulogom senke svog genijalnog muža, ali nas „njena skromnost i tadašnje društvene prilike ne obavezuju da joj ne damo mesto koje joj u istoriji fizike pripada“.

Njena rečenica da „život od nekoga stvori biser, a od nekoga ljušturu, koju odbace kada biser sazri“, možda najbolje opisuje tragiku života koji je živela. Umrla je u Cirihu 4. avgusta 1948. godine i sahranjena je o trošku švajcarske države. Iza nje su, zvanično, ostala samo dva naučna spisa. Kažu da je jedan međunarodni kongres fizičara devedesetih godina prošlog veka bio skandalizovan izjavom Evana Hansa Vokera: „Ajnštajn nije otkrio teoriju relativiteta koja mu je donela svetsku slavu. Njegova prva supruga, Mileva Marić, dala mu je mnoge genijalne ideje koje su mu otvorile put do uspeha. Ona je ta koja je napisala članke o teoriji relativiteta, koje je on objavio pod svojim imenom!“ Fizičar Abram Jofe je, čak, tvrdio da je imao u rukama originalne spise teorije relativiteta koji su potpisani sa Marić-Ajnštajn. U svakom slučaju, u borbi za Ajnštajna, Mileva je izgubila sebe...

Život je završila gotovo anonimno, čak joj se ni za grobno mesto nije znalo do pre desetak godina. Svoju spomen-ploču na groblju Nordhajm u Cirihu, na kojem je sahranjena i u gradu u kojem je provela najveći deo života dobila je 2009. godine. Grob je pronađen zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra „Nikola Tesla“ iz Sent Galena. Tadašnje Ministarstvo za dijasporu je finansiralo i u saradnji sa srpskom dijasporom realizovalo projekat podizanja spomen-ploče srpskoj naučnici. Početkom januara 2010. godine, mediji su objavili da bi ogranak Muzeja grada u Novom Sadu posvećen Milevi i Albertu Ajnštajnu trebalo da bude otvoren u nekadašnjoj porodičnoj kući Marića u Kisačkoj 20, na Nikoljdan te godine, u znak obeležavanja 135 godina od rođenja Mileve Marić. Naslednik Ajnštajnovih Bernard Cezar Ajnštajn izrazio je želju da gradu Novom Sadu pokloni deo kuće u Kisačkoj 20 kako bi se sačuvala uspomena na period kada su Mileva i Albert ovde živeli i radili. Osam godina kasnije – to i dalje nije realizovano! I bez spomen-table, kuća u Kisačkoj 20 i danas je često odredište turista iz sveta koji dolaze da vide gde su Ajnštajnovi živeli. Sadašnji stanari kuće, članovi porodice Kecman kažu da turisti žele da obiđu prostor u kojem su Mileva i Albert živeli, alii da, uglavnom, odlaze razočarani stanjem u kojem se kuća trenutno nalazi. Iz perioda kada su Ajnštajnovi živeli u Novom Sadu sačuvani su samo kaljeva peć, ornamenti na stubovima i Milevin monogram na ulaznim vratima. Ukoliko grad Novi Sad jednom ispuni dato obećanje, u Kisačkoj 20 bi mogla da se nađu dokumenta, fotografije, kao i lični predmeti slavne porodice koje je gradu još pre desetak godina poklonio hroničar života Ajnštajnovih Đorđe Krstić.

Država Srbija bar toliko duguje sećanju na Milevu Marić koja je, po svemu, sudeći žrtvovala slavu naučnika za brak koji je, ipak propao. Kažu da je vredan samo onaj život koji je proživljen za druge. Strašna je istina, neko je već primetio, da u životu jedne žene teško mogu da se sjedine dve sreće, lična i opšteljudska. Gotovo po pravilu, jedna mora da se žrtvuje...

                                                                                                M. M. Dabić

foto: commons.wikimedia.org

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments