Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Jelica Greganović / 25. januar 2019.

„Kaputići“ su se uhvatili za ruke i grčevito stezali kifle, sneg je prekrivao pod pekare, čika Savin osmeh je istrajno dodirivao uši njegove bose glave, a gospođa majka je komandovala deci: „Još jednom recite »hvala« čika Savi i napolje!“

Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim i cmoktavim snegom, koji se u gradu,prebrzo ugaravi, postane musav i tužan, nego ona koja je upravo u toku. Dakle, nije potrebno puno snega, dovoljno ga je i za prst, ali mora pod koracima da škripi kao kristal šećer pod zubima, da šušti od mraza, da se njegova belina plavkasto presijava. Tada je ova priča zimi taman.

Ispod velikog hrama srpskog princa-prosvetitelja i još većeg progonitelja ubogih bogumila, u strmo nizbrdačkoj ulici Koštaninog oca, stisla se stara kuća. Sa jedne strane joj je nekoliko puta veća, mnogo kasnije sazidana koleginica, dvorišta sakrivenog iza stare, podivljale puzavice. S drugog boka je s visine bahato gleda stakleni džin, jedan od onih u kojima žive bordeli koji se predstavljaju kao kafići ili kafići koji se prave da nisu kupleraji.

Njen krov je na četiri vode, crepom pokriven, prozori opervaženi širokim, cifrastim, zelenim ramovima, vrata su joj još zelenija. Po njenoj kapiji pokušava da se penje bršljan, po zidovima su joj detinje naivno nacrtane kifle i kiflice. Ta kuća, pretekla iz vremena kada je ceo kraj bio zanatlijama naseljen, izgleda kao magične prodavnice Terija Pračeta koje se pojavljuju i nestaju, putujući vremenima i prostorima. Ona je pekara, tako tesna da više od dve mušterije u nju ne mogu da udju. Njen vlasnik i stalni prodavac u njoj je čika Sava. Tako ga od milja zove ceo kraj, čak i oni koji su od njega mladji. Za razliku od ostalih pekara, naokolo gusto naseljenih, ova pekara ima malo proizvoda, ali se njima jako ponosi, jer su sigurno baš onakvi kakve je pravila još čika Savina majka, gospodja Ruža Prodanović, čija slika ponosno stoji na hrapavom zidu.

Kada dodje zima, sneg pritisne krovove, led okuje trotoarsku strminu, mala pekara obaška dobije bajkovit izgled, i tada u njoj mogu da se dese stvari koje kao da su zalutale iz nekih davno prošlih vremena.

Čika Sava me je gledao širokog osmeha, punog razumevanja za moje trileme.  Ono po šta sam došla je nestalo, peče se, biće, ali ko da se ponovo kliza do pekare. Ovo drugo je sve lepo, toliko da čovek prosto ne može da se odluči, iako ljubazni čika Sava drži šake galantno ispružene, kao da poziva na valcer, a ne kifle. I dok sam ja tonula u miomirise peciva, a pekar demonstrirao beskrajno strpljenje, vrata su se otvorila i u pekaru je banuo oblak sitnog snega, tako finog kao da je neko od spolja dunuo na krofnu. Za prah šećernim snegom je u pekaru utrčala devojčica, stisla se na ono malo mesta što je pored mene bilo, otresla rukama tegetni kaputić i rekla:

- Dobar dan, čika Savo!

Pekar se još šire osmehnuo, i preko tezge pružio devojčici kiflu. Da li sam pomenula da je bila plavokosa? Loknasta? Sa pahuljama zakačenim u kosu.

-  Hvala, čika Savo – otcvrkutala je, tako srećno uzevši kiflu kao da joj je uručen svetski pehar za ljupkost.

Čika Sava je klimnuo glavom i taman zaustio da nešto kaže, kada su se vrata ponovo otvorila, propustila snežnu prethodnicu i za njom dečaka. Plavokosog. U plavom kaputu. Devojčici do ramena sežućeg. Ja sam se pomerila sasvim do zida, devojčica sa kiflom korak ka meni, a dečkić se ugurao u to malo kusura prostora preteklog za njega, zatrupkao nogama da otrese sneg i rekao:

-  Dobar dan, čika Savo!

Čika Sava je odgovorio, pružajući i njemu kiflu:

-  Dobar dan.

Dečak se propeo na prste i taman uzeo kiflu, smejući se kao zvonce, kada su se vrata po treći put otvorila. Ovaj put je u pekaru ušao sneg, ali za osobu koja je za njim stigla više mesta bilo nije. Zato je ona samo gurnula glavu unutra. Ja sam se, nagonski, stisla ka zidu, deca su stisla kifle, a glava je viknula:

- Sram vas bilo! Gospodine Savo, što ste im dali kifle? Sto puta sam im rekla da ne prosjače...

-  Ali gospodjo, kakvo prosjačenje, molim vas, ništa oni meni nisu tražili, samo su me pozdravili – pokušao je da odbrani dva teget kaputića čika Sava.

-  Čika Savo, mislim, gospodine Savo, ne može to tako, ja ću da platim te kifle...

-   Gospodjo, ne dolazi u obzir...

-   Ma, ne mogu oni svaki dan da dobijaju kifle!

-   Zašto ne kad tako lepo kažu »dobar dan«, moje kifle nisu toliko skupe – srdačno se smeškao pekar.

Kaputići su se uhvatili za ruke i grčevito stezali kifle, sneg je prekrivao pod pekare, čika Savin osmeh je istrajno dodirivao uši njegove bose glave. Gospodja majka je paćenički uzdahnula i komandovala:

- Napolje! Oboje! Još jednom recite »hvala« čika Savi i napolje!

- Hvala, čika Savo – poslušno je rekao duet i izašao za majkom na sneg.

Čika Sava im je mahnuo rukom, okrenuo se prema meni i rekao, uz istrajni osmeh:

- Imaju oni para, mislim i više no što im treba, ali priznaćete da pare nisu sve, ima sreće koju pare ne mogu da kupe. Svakog dana dolaze i govore mi »dobar dan« i ja im dam kifle, jer su onda tako srećni. I ja sam srećan. Imam dovoljno kifli, dovoljno da svakom detetu koje udje i kaže mi »dobar dan« dam kiflu. Znate, moja mama je govorila da nema deteta koje se ne obraduje kifli. Hoćete i vi kiflu, gospodjo?

- Ali, gospodine Savo...

-  Uzmite kiflu, molim vas, još su tople – pružao mi je čika Sava kiflu praćenu najtoplijim osmehom.

Sa zida mi se dodatno smeškala mama Ruža Prodanović, frizure natapirane za slikanje, u kockastoj haljini sa bubi kragnom, ponosna na svog sina.

Napolju me je sačekao onaj zimski dan s početka priče. Na trotoaru se caklio led, vejao je sitan, pravi sneg, pretvarajući se u kapljice na toploj kifli. Od sreće.

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments