Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

23. mart 2019.

Knjiga novinara Ivana Rajovića i Marka Slavkovića nastala je na osnovu serije reportaža objavljivanih tokom ratnog proleća i u leto 1999. u listu "Ibarske novosti", kroz ispovesti i sećanja porodica i rodbine na njihove tragično stradale

(*Ovaj tekst Bojane Milosavljević objavljen je u „Ibarskim novostima“ posle promocije knjige u junu 2001. godine)

Knjiga „Četrdeset jedna priča“ bila je prvi pisani spomenik posvećen kraljevačkim rezervistima i vojnicima poginulim u ratu 1999. godine. Ova knjiga bila je svojevrsna opomena za budućnost, tim više što sve ostavlja bez odgovora na pitanje: zašto se to njima i svima nama događalo.

Izdavač "Četrdeset jedne priče" bilo je JP "Ibarske novosti" (štampana je u AD "Slovo", u tiražu od 1.000 primeraka). Osim izdavača i štampara, koji su se odrekli bilo kakvog prihoda od prodaje knjige, pod istim uslovima njeno objavljivanje su pomogli i Skupština opštine Kraljevo i Atelje "Pešić".

Knjiga je  nastajala od suza, očaja, gneva i jada. Pisana u grču, čitana u dahu. Pokazala se kao dalekosežna urednikova zamisao i samoubilački ljudsko - novinarski zadatak izvršen samo gvozdenom snagom i voljom dvojice kolega, Ivana Rajovića i Marka Slavkovića. Nalog da obidju sve do poslednje porodice nad čijim su se domovima, tog proleća 1999. godine, zacrnili barjaci, primili su skamenjenih lica i stegnutih srca, ali možda već tada sa ubeđenjem da će iz tog njihovog strašnog i mučnog pohoda vremenom nastati jedan autentičan pisani spomenik o našim sunarodnicima i sugrađanima koji su, kako je na predstavljanju knjige kazala Radmila Vesković, (tadašnja) v.d. direktorka "Ibarskih novosti", "tada, tog proleća imali najmanje sreće."

Pravo iz štamparije prvi primerci knjige "Četrdeset jedna priča" poklonjeni su porodicama poginulih rezervista i vojnika Vojske Jugoslavije sa područja naše opštine. Bio je to neponovljivo tužan skup ljudi i zena u crnini, "promocija" kakva se, valjda, nikada i nigde u svetu nije dogodila. Jecaje i suze, koji nisu prestajali nijednog trenutka tokom jednosatnog događaja, već na početku izazvao je kratki dokumentarni film o onome što smo prozivljavali u proleće 1999. godine, a fotografije poginulih boraca, sa kojima su se na platnu ponovo "suočili" majke i očevi, atmosferu u sali pretvorile su u nepodnošljivu. Radmila Vesković, kao predstavnik izdavača ove knjige, prva se obratila zvanicama:

Od početka svih ratova u poslednjoj deceniji poginulo je 78 Kraljevčana, a ova knjiga govori o 41 borcu iz poslednjeg. Ako tako mogu da kažem, trebalo nam je vremena i iskustva da shvatimo da njihove tragične sudbine moramo trajno da zabeležimo."

U ime lokalne vlasti, Mile Korićanac, predsednik Izvršnog saveta Skupštine opštine Kraljevo, takodje vidno potresen susretom sa porodicama poginulih, rekao je:

Dolazeći ovamo shvatio sam da nemam reči kojima bih mogao da vam se obratim. I danas je najteže vama - članovima porodica palih boraca. Činićemo za vas sve što možemo, trudićemo se da izađemo u susret svim vašim potrebama, koje su važne i koje nisu male. Ovo vreme je teško za sve naše gradjane i ja vas i ovoga puta molim da budete strpljivi..."

Tople i mudre reči s pijetetom, gostima ovog skupa uputio je i Miroslav Jakovljević, protojerej eparhije žičke, kao i recenzent knjige Dragan Hamović. Između ovih obraćanja, kraljevački glumci Biljana Hamović i Mile Nedeljković, pročitali su po nekoliko odlomaka iz "Četrdeset jedne priče." Možda je neumesno zbornik autentično-tragičnih junaka, koji ima vrednost dokumenta ili jedne male istorijske čitanke, posmatrati kao delo stilskih karakteristika, jer niko od onih koji je u stvaranju te knjige učestvovao, nije imao takvih pretenzija i nauma, ali iz mnogo slojeva bogate naracije onih koji u "Četrdeset jednoj priči" neponovljivo svedoče o svojoj nesreći, mestimično izbijaju fini pasaži tragično lirskog tona. Krajnje spontano, kako samo i može da bude u jednom zapisu koji nastaje u neprekidnom grču i suzama i koji se, uostalom, tako i čita.

Sasvim kratko i prikladno, kao što priliči događaju, porodicama palih boraca, čije je nedovršene živote ukoričila ova knjiga, obratili su se na kraju i njeni autori - novinari Marko Slavković i Ivan Rajović. Fluid topline i uzajamne naklonosti izmedju njih, porodica, i te dvojice, učinio je atmosferu podnošljivijom, kao kada se sretnu dragi prijatelji i poznanici koji su se već jedni drugima u nevolji dokazali (ne jednom, nažalost, unesrećene porodice poginulih ispratile su naše kolege rečima "vi ste jedini koji su nam došli da vide kako smo").

Posle dvogodišnje distance, na najteži profesionalni zadatak u svojoj dugoj karijeri - koautorstvo u knjizi "Četrdeset jedna priča"- novinar Marko Slavković danas gleda ovako:

Pošto smo na početku te serije reportaža razjasnili neke žanrovske i stilske dileme, odnosno da to treba da budu priče sa faktografijom, krenuli smo da obilazimo te nesrećne porodice. Prvi put sam mislio da će sve biti jednostavnije - da ću otići i kao novinar obaviti "posao". To je bilo nemoguće. Svuda su nas dočekivali jecaji, suze, proklinjanja krivaca. Kako sam to izdržao? Pa, zaplakao sam toliko puta, nisam mogao drugačije. Jednom, iz jednog sela, čak nisam mogao da nađem put za povratak: stao sam, okretao se, lutao - toliko sam bio užasnut razgovorom koji sam upravo bio obavio u jednoj od takvih porodica. Ali, najteže od svega mi je bilo kada su mi ti ljudi prepričavali svoje zloslutne snove, ta strašna predskazanja nesreće, koja im se i dogodila."

Novinar Ivan Rajović je svoj radni zadatak hodočasnika među nevoljnike, koji su bespotrebno ostali bez najrođenijih, tada, u proleće i leto pre dve godine, izvršio sa, naizgled, vise samokontrole. Naravno, to je i tada bio samo privid, a emocije sada naviru:

To nije bio klasičan radni zadatak, nego, jednostavno, dogovor. Mi smo imali u datom trenutku obavezu da to uradimo, u ime svih sugrađana i naše medijske kuće. Dakle, ništa spektakularno. Još na početku se videlo da sve to dobija mnogo značajniju, sudbinsku crtu i počeli smo da razmišljamo o knjizi. Zato smo sve vreme čuvali taj materijal i fotografije. Postojala je stalna dilema - kako će ta knjiga da izgleda sa distance od dve godine i ostali smo pri tome da priče budu autentične, kao u vreme pisanja, mada je bilo teško ponovo sagledati četrdeset jednu smrt i stotine tragedija koje iz njih izviru, a sve to staviti medju korice jedne kljige. Teško mi je da objasnim, ali - nisam ovu knjigu shvatio kao svoju, mada imam i autorske knjige."

Kamo te sreće da ova "Četrdeset jedna priča" i nijedna njoj slična nikada nije bila napisana, nasim jezikom i njegovim pismom. Sklopljena je jedna velika stranica lokalne istorije. To nije knjiga koja može da se čita svakodnevno, čak ni često, ali svako od nas morao bi da je stavi na vidno mesto i da je, najmanje nekoliko puta u toku jednog dana, pogleda. Radi opomene. I dužan je, ma koliko je sam te 1999. imao srece u paklu, iz koga smo izasli, da se zapita - zasto?

foto: Milisav Radovanović (naslovna strana „Ibarskih novosti“ od 22. juna 2001. godine)

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Pohvala portalu na razumu

    Gost - Pohvala portalu na razumu

    Hvala urednici  portala što je, objavljivanjem ovog dirljivog i autentičnog teksta, ošamutila usijane glave, poput Sretena Jovanovića i mudraca iz Muzeja Kraljeva, koje se neljudski trude da dokažu kako o poginulim borcima niko pre njih nije ništa progovorio niti napisao. Sećanje na ovaj tekst, i tekst kao sećanje na jednu hrabrost, ali i tragediju, zaslužuje samo pohvalu. Što neko reče u komentarima ovoga portala, zar nije sramota predstavnike ove vlasti, a Sreten Jovanović i Muzej Kraljeva jesu to,  da se kite tuđim perjem,  bestidno, čak ne spomenuvši postojanje ove knjige!
    • Ime: Pohvala portalu na razumu