Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

3. maj 2019.

U selu Kamenica, 15-ak kilometara od Kraljeva, nalazi se javnosti malo poznati Muzej Gočke pruge koji, zahvaljujući volonterskom radu Žika Milašinovića, čuva i uspomenu na priču o industrijalcu Miljku Petroviću Riži iz prošlog veka

U novoj zgradi mesne zajednice, u selu Kamenica, na mestu nekadašnje stanice železničke stanice Gočke pruge, već pet godina postoji Spomen soba sa brojnim eksponatima, alatima i uređajima koji su nekada korišćeni na pruzi koju je gradila Austro-Ugarska vojska od 1915. do 1917. godine za prevoz drvene građe od Goča do strugare u Kraljevu, ali je dobrim delom svog postojanja bila vezana za ime kraljevačkog industrijalca Miljka Petrovića Riže.

Da sačuva priču o delu istorije kraja u kojem je rođen,volonterski istrajava Živomir Žiko Milašinović, rođen u Kamenici susednom selu – Brezna, a celog svog profesionalnog veka vezan za železnicu.

Pogledajte reportažu o Gočkoj pruzi:

Na panoima u Spomen sobi izloženo je više od 90 fotografija, originalnih i kopija, o radu Gočke pruge, kao i komadi priginalnog alata i inventara koji su korišćeni na nekadašnjoj pruzi.

- Pruga je puštena u saobraćaj sa, na nekim deonicama, rizičnim kolosekom, ali su vremenom počeli da je koriste i za prevoz putnika, a koloseci su doterivani – podseća za portal Krug Žiko Milašinović.

Podsećamo i mi da je, završetku Prvog svetskog rata, Gočka pruga 1918. godine „potpala“ pod nadležnost Ministarstva saobraćaja, zato što je građa sa Goča bila prevashodno namenjena za izradu materijala za obnovu i izgradnju železničkih pruga kao i za pragove. Saobraćaj na njoj su vršile državne železnice, ali nije bila otvorena za javni saobraćaj. Zato je nećete naći ni u jednom redu vožnje, iako su na njoj voženi i putnici. Tridesetih godina XX veka, zbog ekonomske krize znatno se smanjuje potreba železnice za ovom građom, pa ona postaje nerentabilna za nju. Tada se čak predlagalo da se ona demontira.

Srećom, umesto toga prelazi u nadležnost Ministarstva šuma i ruda, koje prugu daje pod zakup kraljevačkom industrijalcu Miljku Petroviću Riži, koji je imao veliku pilanu u Kraljevu. On je prugu temeljno popravio, proširio vozni park i dogradio neke krakove pruge. Zato se ova železnica u Kraljevu i danas pamti kao "Rižina" pruga.

Industrijsko preduzeće “Miljko Petrović” Kraljevo prestalo je da postoji 1945. godine, kada je, zbog zabrane da privatna predzeća eksploattišu šum, osnovano novo Državno šumsko preduzeće “Goč”, a Gočka pruga potpala je pod upravu Jugoslovenske državne železnice. Pet godina kasnije, dotadašnje preduzeće “Goč” postaje drvni kombinat “Goč” sa sedištem u tadašnjem Rankovićevu (današnje Kraljevo). Ostalo je zabeleženo da je prilikom predaje u upotrebi bilo 57 vagona i osam lokomotiva na parni pogon i ložionica sa radionicom. Na pruzi je te godine bilo zaposleno 16 mašinovođa, 16 ložača I 114 kočničara!

- Vagona je nekada bilo i više, ali mnogi su nestali u ratnom vihoru, neki su polomljeni i uništeni. Saobraćaj na Gočkoj pruzi zauvek je stao 1959. godine  - ističe naš sagovornik.

Naime, više puta pre nego što se to dogodilo, inspekcija Ministarstva saobraćaja nalagala je Drvnom kombinatu “Goč” da, zbog dotrajalosti, izvrši rekonstrukciju drvenog mosta na Ibru, preko kojeg je prelazila Gočka pruga. Kako u DK « Goč » ništa nisu preduzimali u vezi sa ovim zahtevima zato što nisu imali novca, inspekcija je 1958. godine zabranila upotrebu tog mosta za saobraćaj. U međuvremenu su vršeni proračuni, pa su u DK «Goč» zaključili da im se ulaganje u rekonstrukciju i ne isplati i da je jeftinije prugu koja je radila 42 godine zatvoriti, a drvnu građu sa Goča do Kraljeva transportovati kamionima.

- U ovoj Spomen – sobi radim dobrovoljno, niko me ne plaća. Sam plaćam čak i autobusku kartu od Kraljeva do Kamenice i nazad ili molim vozače autobusa Dečjeg odmarališta “Goč” da me povezu. Sam sam sebi odredio kao terapiju da Spomen soba nedeljom mora da bude otvorena, kako bi ljudi mogli da vide kako ovde čuvamo uspomene svih nas – kaže Milašinović.

Osnovano je, kaže on, i udruženje «Gočka pruga». Ideja je bila da u udruženje privuku što više članova, kako bi aktivnosti mogli da finansiraju od članarine, ali ni trenutno 16 aktuelnh članova – članarinu ne plaćaju.

- U oko 14 kilometara dugu «rižu» kojom je išla voda, ulazila je voda iz svih okolnih potoka, iz Prerovske, Bele reke, Gajovače i iz Ćelavuše. Sve su stapale u jedno prema Sokolji. Miiljko Petrović Riža je prokopao i tunel od 320 metara isključivo svojim sredstvima. Sada je sve to zarušeno, zapušteno. Ostale su samo uspomene, a upropaščeno je ono što je decenijama stvarano – setno kaže Milašinović.

O ideji da se Spomen soba Gočke pruge uvrsti u turističku ponudu Kraljeva on je, kako navodi, više puta razgovarao sa nadležnima u Turističkoj organizaciji, ali – sve se, tvrdi Milašinović, završilo na obećanjima da će doći da vide kako to izgleda.

- Napravio sam i kolosek ispred stanice zbog obećanja da će nam ustupiti jednu od lokomotiva sa Mokre Gore, koja, video sam, tamo nije u upotrebi, samo stoji pored puta. Da je prebacimo u Kamenicu gde bismo je postavili kao eksponat, potrebna nam je podrška lokalnih funkcionera, taj posao ja ne mogu da iznesem – kaže naš sagovornik.

Interesovanja da posete ovaj muzej Rižine pruge u kamenici ima, kaže, on i navodi organizovane posete kojima, autobusima, dolaze, turisti iz okolnih gradova.

- Nedeljom ima bar po dvoje, troje, četvoro, zainteresovanih. Svima ponudimo da se upišu u Knjigu utisaka, čitajte kako ljudi pozitivno reaguju na sve ovo. Kad bi ta pruga proradila, makar do Šlusa (oko šest kilometara do mesta Sokolja, gde je bilo podnožje uspinjače ka Goču) živnuo bi čitav kraj. Mada, sve je to uzalud kada više nema ni te žičare koju smo pokušali da spasimo, ali nam je tada jedan lokalni funkcioner rekao da “grad nije bogat toliko da može da kupuje staro gvožđe” – priseća se Milašinović.

Problem je što već devet godina ne saobraća ni autobus do Goča, pa nema ni onih koji su upućeni na autobus (zato što nemaju sopstveni automobil), a svratili bi na putu do planine i do Kamenice da pogledaju Spomen sobu. Ali, oni koje zanima – naći će vremena i načina. Takve, zainteresovane i uporne, Žiko Milašinović i dalje će nedeljom čekati da im ispriča sve što je još kao dete pamtio i gledao dok je još radila Rižina pruga. Već 26 godina je u penziji, ali se trudi da sve te lepe uspomene podeli sa sugrađanima i turistima.

KO JE BIO MILJKO PETROVIĆ RIŽA?

Zanimljiva je priča kako je Miljko Petrović Riža iz Metikoša, bez obrazovanja i škole, postao poštovan graditelj i uvažen konstruktor i kako je uopšte došao do tolikog kapitala, da je, kao što se govorilo – „pola Kraljeva bilo njegovo“? Podaci o njegovom životu i radu prilično su oskudni, a na osnovu sećanja njegove kćerke Zorice M. Petrović (opisanih u knjizi “Čovek zvani Riža”, Miljko je bio ličnost koja je objedinjavala sve najvažnije osobine neophodne za uspon u svetu srpskog preduzetništva između dva svetska rata.

O ovoj priči više čitajte u našem tekstu STRADANJE MILJKA PETROVIĆA RIŽE

Miljko Petrović Riža imao je samo 19 godina kada se oženio dve godine mlađom Stevkom Kamidžorac (rođenom u obližnjem selu Jovac), a kada su sujeverni otac i braća, zbog poslova koji nikako nisu išli, optužili snaju za „baksuzluk“, napustio je porodičnu zajednicu i započeo samostalan posao. Kao radnik-rabadžija u prilično zapuštenoj strugari tadašnjeg kraljevačkog bogataša, kasnije i senatora Petra Bogavca, odlučuje da strugaru otkupi na rate, a sam Bogavac je Miljku još i pozajmio nešto novca kako bi mogao da počne da radi.

Radio je Miljko, kažu, i po 20 sati dnevno, vraćao pozajmice i kredite u roku, a onda se ponovo zaduživao šireći posao obrade sirovog drveta, a prelomni trenutak u njegovom poslovanju na putu do bogatog i uglednog čoveka bio je uspostavljanje poslovnih veza sa izvesnim grčkim trgovcem Dimom, koji je otkupljivao svu građu proizvedenu na pomenutoj strugari. Miljko je posao proširio gradnjom novih strugara na ogromnim šumskim kompleksima Goča i Čemerna. Uspeo je da reši i glavni problem kod eksploatacije šuma: transport građe i drveta iz nepristupačnih predela. Originalno rešenje, po kome je postao poznat i koje mu je obezbedilo nadimak, sastojalo se u izgradnji tzv. vodene riže, kojom je, koristeći snagu vode, prebacivao drvo i građu do železničke stanice. Bila je to riskantna i skupa investicija, ali je omogućavala lak, brz i jeftin transport drva, pa je i cena građe bila znatno niža, što je Petroviću davalo monopolski položaj na tržištu.

Širio je posao, kupovao placeve i zgrade, šumske komplekse i njive. Rasla je  i njegova porodica, ali je Miljko Petrović, i pored velikog bogatstva, živeo relativno skromno, zahtevajući to i od svoje četvoro dece (dve kćerke i dva sina). Na jednom, ipak, nije štedeo: smatrajući da to što nije obrazovan (imao je svega dva razreda osnovne škole) predstavlja veliki hendikep, zahtevao je da njegova deca dobiju dobro obrazovanje, pa su pohađali privatne časove nemačkog i francuskog jezika, kao i časove klavira.

Miljko Petrović Riža, tašta Milunka, svastika Stanimirka i deca Dragutin, Verica i Milomir

Posedovao je Riža mnoge bankarske akkcije, imao u svom vlasništvu, osim preduzeća i 15-ak kuća, dva hotela („Nacional“ i „Jugoslavija“), tri lokala u glavnoj ulici i plac od dva hektara u strogom centru Kraljeva. Pred samo izbijanje rata podigao je i modernu strugaru na parni pogon. Po svedočenju samih radnika, Riža je rad bogato nagrađivao, a nadnice kod njega bile su i do tri puta veće nego kod drugih gazda, tako da se to pročulo širom Kraljevine, pa su posao u Velikoj industriji građe i drveta za gorivo Miljko Petrović Riža, našli čak i mladići iz Like. Na vrhuncu moći Riža je, kažu, imao oko 3.000 radnika. Koliko je posao sa građom bio unosan dovoljno govori podatak, po svedočenju njegove kćerke Zorice, da je tada bilo moguće da se u jednom danu preveze oko hiljadu kubika drva, čija je vrednost oko 200.000 dinara. Čista dnevna dobit za ,,gazda Rižu” iznosila je 22.000 dinara. Ako se, u to vreme, za te pare mogla kupiti kuća od 90 kvadrata ili dobra kola, lako je shvatiti kakav je to kapital bio.

Poslovni uspeh, Miljku Petroviću je otvorio i vrata politike. Na opštinskim izborima 1936. godine izabran je za predsednika opštine Kameničke, a 1938. je, kao kandidat Jugoslovenske radikalne zajednice, izabran za poslanika. U to vreme, čak polovinu prihoda od poreza na promet kraljevačkom budžetu donosila je - Rižina firma...

U aprilu 1941. godine, Nemci su ga proglasili masonom i jednim od organizatora napada na Kraljevo, kao taoca držali njegovu suprugu, konfiskovali mu celokupnu nepokretnu imovinu. Zahvaljujući delom srećnim okolnostima, ali i predratnim političkim vezama, Riža je oslobođen, a imovina mu je vraćena. Posle odmazde Nemaca zbog napada na Kraljevo, mnoge porodice ostale su bez hranitelja. Za sve veće praznike - Uskrs, Božić, Riža je za siromašne građane svih opština sreza Žičkog davao besplatno po vagon žita, kao i najneophodnije namirnice - brašno, šećer, mast, a najugroženijima i novčanu pomoć. Odvajao je, naravno, i drva za ogrev i delio narodu, pa ga  je narod  prozvao sirotinjskom majkom.

U jesen 1944. godine, posle oslobođenja Kraljeva nova revolucionarna vlast je Miljka Petrovića proglasila za ratnog zločinca i neprijatelja, pa je on prve mesece nakon oslobođenja proveo skrivajući se po selima oko Kraljeva, a odlučio da se sam preda tek kada je čuo da su obrazovani narodni sudovi. Prema nekim podacima, Miljko Petrović Riža je, navodno, 1941. godine spasao iz zatvora u Kraljevu Slobodana Penezića Krcuna, koji mu to nije zaboravio,  pa je Petroviću, 1945. godine, umesto Vojnog prekog suda, koji je izricao znatno teže kazne, sudio Sud časti. Petrović nikada nije negirao da je imao kontakte s Nemcima, niti je sporno da je preduzeće, iako s minimalnim kapacitetom, radilo pod okupacijom. Insistirao je, međutim, da je dobar deo zarade odlazio kao pomoć brojnim siromašnim stanovnicima Kraljeva i okoline, što su svojim pisanim uverenjima i izjavama (bilo ih je na desetine) posvedočili, kako lokalni organi vlasti, tako i pojedinci i grupe ljudi na suđenju 2. juna 1945. godine. Osuđen je na trajan gubitak srpske nacionalne časti (uključujući i gubitak građanske časti) na sedam godina teškog prisilnog rada i na konfiskaciju celokupne imovine. Ostavili su mu: „nekoliko viljušaka i kašika,  tri plehana tanjira u vrednosti 20 dinara, jedan astal prost kuhinjski u vrednosti 50 dinara i jedan gvozdeni krevet sa madracem”...Kada je odrobijao deo kazne, Riža je, verujući u svoju snagu i sposobnost, pokušao da obnovi nešto od poslova, ali vlast mu nije dozvoljavala da zaradi.  Preuzimali su sve što bi započeo. Preminuo je 1968. godine, a njegovu rehabilitaciju 2006. godine dočekala su tek njegova deca (ne i sin koji je preminuo godinu dana ranije).

                              M. M. D.

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Milan

    Gost - Milan

    Kako su drugovi bili alavi...pljačkali , otimali, osuđivali bez sudaubijali,slali u ludnice  ..pa onda kad nisu znali šta da rade počeli uništavati dok ne dokusuriše i Jugoslaviju....
    • Ime: Milan