Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Biljana Kostantinović

Ovo je istinita priča o Picmalcima Žiku i Miru iz Ulice Jovana Sarića, koji su jednog oktobarskog dana 1941. godine, umesto da odu po platu u fabriku u kojoj su radili, završili u kafani  da popiju „po čašicu“ na veresiju i tako - sačuvali glave

U kraljevačkoj Picmali, pored tzv. Francuske kolonije, postoji i splet ulica među kojima je, za mene, glavna Prote Nenadovića. Kuća u kojoj sam rođena i u kojoj sam provela deo svog detinjstva i mladosti, nalazi se na uglu Prote Nenadovića i kratke uličice Đure Jakšića. E, ta kratka uličica sa druge strane izlazi na ulicu Jovana Sarića u kojoj su živeli glavni likovi ove crtice iz života običnih ljudi.

Pre Drugog svetskog rata, u Picmali su živeli obični ljudi, mahom radnici Fabrike vagona, aviona i železničari. Našao se tu i poneki ‘’bogataš’’, vlasnik njiva i bašte u Sijaćem polju. Uglavnom, to su bili ljudi srednjeg i siromašnog društvenog sloja. U vreme rata svi su bili jednaki – siromašni.

Tu počinje moja priča:

U ulici Jovana Sarića živela su dva železničara: Žiko i Miro. Ljudine! Obojica su imali dobre žene, domaćice, i mnogo dece, muške i ženske. Njihove kuće su bile kao jedna. Domaćice su jedna drugu zvale KONO i obavezno ispijale prvu jutarnju kafu kad isprate muževe na posao. Zajmile su jedna od druge kad šta zatreba, bez obaveze vraćanja.

U letnje večeri, Miro i Žiko sa ženama, sedeli su na šamlicama, u jednom od dvorišta, a na hoklici ispred njih - meze i ohlađena rakijca u čokanjčićima. Kad se muškarci zarakijaju, počne pesma koja traje duboko u letnju, toplu noć.

Dođe i taj dan u oktobru ’41.

Tog dana Miro i Žiko nisu radili, al’ pođoše zajedno na posao, jer su ih zvali da dođu da prime platu. Kako izađoše iz svoje ulice, sačeka ih sa desne strane kafana ORJENT (potonja Zelengora). Žiko pozva komšiju da svrate na po jednu, no Miro se nećkao. Nema ni dinara u džepu, pa veli:

’D’ idemo d’ uzmemo platu, pa onda da svratimo na po dve-tri’’.

No, Žiko ne odustaje:

’Ajde komšo, nemo’ da si baksuz! Popićemo po jednu na crtu (veresiju), pa kad zemamo platu, vratimo se da nastavimo i platimo.’’

Žiko je bio toliko uporan da Miro posustade, te odoše u Orjent na jutarnju rakiju.

Ali, nije tu bila jedna, ni dve, ni tri, već mnogoooo, mnogooo više. I sve na veresiju. Platiće, sigurno!

Uglavnom, kad su se toliko ponapijali, ne odoše po plate, već ih doneše kući, mrtve pijane!

Kad ih videše, žene pobesneše! Padoše tu grdnje, prebacivanja, poneka psovka, a obojica u glas rekoše:

’Šta besnite, plata neće pobeći! Sutra, Bože zdravlja!’’

Sutradan, obojica sa kolutovima krompira vezanih krpom na čelu, samo promrmljaše: ‘’Kako je, komšo?’’

Ovaj drugi:

’Isto k’o tebi, komšo! Ubi me ona brlja!’’

U toku dana celim gradom se proširi vest da su Nemci zatvorili mnogo radnika u krug fabrike i da to ne sluti na dobro.

I bi šta bi! Nemci streljaše ljude!

Od tada Miro i Žiko nisu više sedeli, mezetili, pili i pevali u tople letnje večeri.

Često su sedeli u dvorištima, pušili i ćutali! A porodice su i dalje bile k’o jedna. Živelo se teško, često gladovalo, snalazilo se, a deca… rasla.

Prođe i rat!

U Žikovoj i Mirovoj porodici svi na broju. Život se polako vraća u svoju kolotečinu. Komšije idu jutrom na posao, kone piju jutarnju kafu, sinovi se zamomčili, ćerke skoro zadevojčile. A para nema… I opet teško, al’ ipak su svi živi i zdravi.

Jedan od Mirovih sinova, čini mi se najstariji, bio prznica, voleo da se šaketa (u to vreme su se muškarci pošteno tukli šakama, a ne oružjem). Dešavalo se da se zakaže masovna tuča između Picmalaca i Ženevaca, momaka iz dva gradska kvarta. Problem je obično bio vezan za devojke. I u tim šaketanjima i pesničenjima među prvima je bio taj Mirov sin.

A Miro je bio sekirljiv čovek i svaka mala sekiracija za njega je bila tragedija!

Dešavalo se da preko ograde viče Žiki:

’Ovaj moj magarac se opet tuk’o sa Ženevcima! Dušu mi pojede! I kud te poslušah za onu rakištinu u Orjentu. Da te nisam poslušao, lepo bi me ubili k’o čoveka! A ne da se ovako mučim i crkavam k’o pas! J…la te rakiština!’’

Žiko samo ćuti, puši i smeška se!

I tako… Kad god se nešto sekirljivo desi, Miro mrndža:

’Da te nisam posluš’o za onu rakištinu, lepo bi me ubili k’o čoveka! ‘Bem ti rakištinu!’’

I tako… vreme prolazilo, živelo se malo bolje, u letnje noći se opet mezetilo, rakijalo i zapevalo. A sinovi i ćerke - stasali za ženidbu i udaju.

Prvi je Miro oženio sina. Svadba u dvorištu, rođaci i komšije veseli, pevaju, kolo se igra čak na ulici Jovana Sarića! Žene trče, iznose posluženje, piće, kolače… Svirci sviraju, a Miru, onako podnapitom, puno srce!

U jednom trenutku zagrli Žika i prošaputa mu:

’Komšo, do neba ti hvala za onu rakištinu u Orjentu! Da ne bi tebe ovu sreću ne bih dočekao! Nek ti Bog da sve najbolje u životu!’’

A, Žiko, dobro podnapit, poče grohotom da se smeje i izgrli i izljubi Mira uz reči:

’Da smo mi nama živi i zdravi’’.

Za godinu dana od tada, Miro dobi unuka! Tek je tu bilo veselja. A kad dođe vreme, dete, krišom krstiše u crkvi, i nadenuše mu ime ŽIVORAD, po kumu - komšiji Žiki, koji je sa Mirom do kraja života voleo da ode na po jednu u kafanu Orjent.

I tako…

*napomena: fotografije u ovoj priči su samo ilustracija i sve tri su preuzete iz knjige "Kraljevo od varoši do grada" Dragana Draškovića u izdanju kraljevačkog Narodnog muzeja

naslovna fotografija: razglednica NMKV I - 2114

prva fotografija u tekstu:"Ispraćaj u vojsku" 1937. fotografija NMKV I - 1877

prva fotografija u tekstu: "U vorištu kue Milana Jovičića" 1931, fotografija NMKV I - 1137

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - Snez

    Gost - Snez

    odlicno
    • Ime: Snez
  • Gost - Ivans

    Gost - Ivans

    Diiiivna prica, odlicno je napisana!
    • Ime: Ivans