Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

6. jul 2019.

Novinar „Blica“ Darko Nikolić objavio je uz pomoć dobrih ljudi roman o hrabrosti i ljubavi posvećen Gvozdenom puku - najslavnijoj jedinici srpske vojske, ali od svih drugih Darko se razlikuje po tome što svoju knjigu – DELI BESPLATNO!

Postoji jedna, naizgled obeshrabrujuća izreka, kako se „za dobro treba boriti kao vojnik“, jer se ona završava pitanjem „ali koji vojnik može sam da dobije rat?“ Darko Nikolić, sportski novinar beogradskog lista „Blic“, zna da mnogo takvih vojnika sigurno dobijajju rat i poručuje da je sreća „što je ovaj svet i dalje pun dobrih ljudi“. Darko već godinama, nama koji volimo da čitamo njegove oplemenjujuće tekstove, pokazuje ličnim primerom kako ta borba za dobro treba da izgleda i kako su, baš zbog ljudi poput njega, veliki izgledi da dobro i pobedi, „iako zlo ima samo bolji marketing“.

I Darko ima mnogo posla kao svi ostali, ali jednom cilju, već više od tri i po godine posvećuje svoje slobodno vreme. Posle obimnog istraživanja napisao je, a onda uz pomoć mnogo dobrih ljudi koji su finansijski pomogli, objavio knjigu o hrabrosti i ljubavi. Roman je posvećen Gvozdenom puku, jedinici mobilisanoj u Topličkom kraju, a u pitanju je priča o najčuvenijoj i najodlikovanijoj jedinici srpske vojske. Gvozdeni puk je ostvario nestvarne podvige, koji  su počeli 1912. godine u Prvom balkanskom ratu, nastavili se 1913. u Drugom balkanskom, a naročito su se videli od 1914. do 1918. u Prvom svetskom ratu. Puk je, današnjim žargonom rečeno „ekipa iz kraja“, a njihov puk imao je oko 4.000 mladića sličnih godina (imali su od 21. do 31. godinu). NJih 255 je, zbog junačkog držanja, dobilo najveće odlikovanje tog doba – Karađorđevu zvezdu sa mačem. U puku je bilo i 566 vojnika odlikovanih zlatom, kao i 426 koji su bili nosioci srebrne medalje za hrabrost. Prošli su kroz mnoge slavne bitke tog vremena, a zanimljivo je da tokom Albanske golgote nisu imali nijednog preminulog od hladnoće. Oni su se sve vreme povlačili „pod borbom“, kao odstupnica, sprečavajući neprijatelja da dođe do onih koji se povlače, ali „Gvozdeni puk“ nije samo priča o hrabrosti, već i o ljubavi.

Autor svoj roman o slavnom puku ne želi da prodaje. I dalje ga deli besplatno. Prvih hiljadu primeraka je podeljeno bibliotekama u Srbiji  i Republici Srpskoj, onima koji su pomogli objavljivanje knjige, a nedavno je odštampano još 1.300. Ti primerci idu bibliotekama (uključujući i biblioteke u rasejanju) koje još nisu dobile svoj primerak, divnim osobama čiji su prilozi pomogli štampanje, a Darko knjigu, o svom trošku (!) šalje i onima koji, javivši se, mejlom ili na Fejsbuku, još od 2017. godine čekaju "u redu" svoj primerak.

                                                            Dobro i dalje postoji

Darko pojašnjava da je knjigu počeo da deli bibliotekama i zato da bi se narod malo vratio čitanje, jer „nije sve u znanju“. Zašto tako misli, ilustrovao je jednom prilikom, kada je gostujući u jutarnjem programu Radio Televizije Srbije prepričao svoj susret sa patrijarhom Pavlom. Bio je, prilikom tog susreta, tek osnovac i patrijarhu se dečački hvalio šta sve zna. Saslušao ga je divni patrijarh Pavle i blago mu rekao: „Divno ti je to, ali za život nije toliko važno znanje, koliko ponašanje“. Zapamtio je te mudre reči Darko Nikolić.

- Tada sam počeo da se ponašam, pa je i knjiga „Gvozdeni puk“ samo mali podsetnik koji su to putokazi u našem životu. Prošlo je samo 100 godina od tih slavnih dana naše istorije, ali putokazi koje su nam ostavili hrabri preci – i danas važe. Oni su kroz život koračali obema nogama. Istražujući o Gvozdenom puku saznao sam mnogo toga o onome što su naši preci bili, a što bismo i mi mogli da budemo. Za njih je komšija bio brat, gajili su ljubav za sve sunarodnike i braću koja žive van granica Srbije, a po vertikali su imali ljubav prema Bogu. Nismo mi danas lošiji, samo smo neke stvari zaboravili. Ova knjiga čije su objavljivanje svojim prilozima pomogle stotine nepoznatih ljudi, jedan je od dokaza da dobro i dalje postoji. Naši preci su, imajući u vidu vrline koje su ih vodile kriz život, ostavljali nešto svom rodu, to su čuvene zadužbine. Značenje te reči je divno „za dušu svoju dati nešto, da bi ga drugi spominjali kada njega više ne bude bilo“. Zato danas imamo Zadužbinu Ilije Kolarca ili Kapetan Mišino zdanje. Neki su za svoj narod ostavljali živote, neki zgrade, a ja sam želeo da ostavim ovu knjigu, kao i mnogi drugi koji su se u nju svojim delom ugradili. Nismo mi toliko loš narod kao što nekada pomislimo da jesmo, jer zaista ima puno fenomenalnih ljudi – kaže Darko.

 On ume da vidi priču i tamo gde drugi ne umeju. Zato u emotivnim pričama o sportistima, ali i u svim ostalim tekstovima, Darko uvek vidi pravu želju, ljubav, veru i nadu da će jednom svi umeti da prepoznaju mudre pouke. Kako kaže, njega je znatiželja povela da sam sazna nešto o slavnim i čuvenim vremenima, o kojima nismo puno učili u školi, a kroz to istraživanje javila se ideja o nastanku knjige.

- Svi ljudi koje sam na tom putu sretao pitali su me šta sam novo saznao, ima li tu negde njihovog pradede, čukundede. Tada sam shvatio da svi imamo poriv da budemo spona između tih veličanstvenih predaka i nekih koji dolaze za nama. Tako se javila ideja o knjizi koja će se deliti besplatno – otkriva Darko, kojem su se, tokom rada na knjizi, mnoga vrata sama otvarala.

Bilo je tako i u Ministarstvu odbrane koje mu je omogućilo da koristi Vojni arhiv u kojem je, ističe, pronašao – neverovatne podatke.

- Umemo kao narod da mislimo loše o našim institucijama, ali tamo ima fantastičnih, stručnjaka potpuno posvećenih poslu, kojima sam od srca zahvalan što su se, ne samo uključili u ovu priču, već su postali i njen sastavni deo. Ovo je naše zajedničko svedočanstvo o tom vremenu, naš pokušaj da ne zaboravimo one koji su nam omogućili da budemo ovde gde smo sada. Nisam koristio puno privatnih arhiva, jer mnogo toga nije ni sačuvano, ali sam i do tih potomaka stizao zahvaljujući stručnjacima Vojnog arhiva i Vojnog muzeja u Beogradu, Muzeja Toplice u Prokuplju. Pisao sam o našim pradedama, ne o nekim izmišljenim junacima, pa su se svi koji su čuli za ideju javljali, a nadam se da će se javljati i dalje – očekuje autor.

                                               Vreme kada je svaka reč bila važna

Gvozdeni puk, u kojem su se borile Milunka Savić, jedina žena nosilac Karađorđeve zvezde i najviših svetskih vojnih odlikovanja tog vremena, i Flora Sends, bolničarka koja je sa srpskom vojskom prošla svu dramu Velikog rata, bio je samo jedan od pukova srpske vojske, a legenda kaže da su mu takvo ime dali neprijatelji zbog gvozdenog držanja njegovih vojnika, ali u ovoj knjizi može da se nađe i deo koji opisuje kako je izgledalo kada su vojnici Gvozdenog puka – bežali. Darko Nikolić je pronašao njihove dnevnike, pa u knjizi ima autentičnih razgovora vojnika, delova koji svedoče o tome kako su razmišljali:

- Njihova veličanstvenost je u tome što se oni nisu odricali onoga što jesu, nijednog trenutka nisu zaboravljali na Boga, pomole se, prekrste i krenu napred. Oslovljavali su jedni druge sa „sokole“, služili su rodu svome, svojoj porodici i državi. Zato je knjiga mali pokušaj nas današnjih, ne samo moj, da sledimo to što su nam ostavili. Zato bi bilo lepo da se knjiga „Gvozdeni puk“ raširi što više, da dođe do svakog ko je želi. Nije ovo priča samo o megdandžijama, niti o ljudima koji nisu znali da razlikuju hrabrost i ludost, daleko od toga. Ovo je priča o ljudima koji su negovali tradicionalne vrednosti.

Knjiga na kojoj je Darko radio posle radnog vremena, ili tokom slobodnih dana, ima 420 strana, ali to je samo prva trećina njegovog istraživanja, jer autor želi da istraživanje nastavi i da ga objavljuje. Na sajtu www.gvozdenipuk.rs prvih 160 strana knjige dostupno je u elektronskom obliku. On ističe i kako ne bi voleo da se ova knjiga svede na priču o jednoj vojnoj jedinici:

- Ne bi bilo lepo sa naše strane da epopeju čitavog jednog naroda svedemo na priču o jednom puku, a bilo je 40 pešadijskih. A gde su sva ona artiljerija, konjica, fantastični ljudi iz saniteta, koji su spasili mnoge živote, gde je komora bez čije podrške ni vojske ne bi bilo? Moramo da naučimo da spoznamo celinu našeg postojanja da bismo lakše mogli da vrednujemo veličinu svakog pojedinačnog podviga. Mi smo kroz istoriju bili narod usmenog predanja, ali nije bilo „gluvih telefona“ da, kao danas, do nekog stigne potpuno izmenjena istina. Tada je svaka reč koja se izgovori bila važna, nisu se reči uzalud trošile. Možda mi je zato najlepša pohvala došla iz sela Igrište, jedinog mesta u Srbiji u kojem su ljudi sami skupili novac da podignu spomenik Gvozdenom puku. U tom puku su stradali gotovo svi koji su iz sela otišli da se bore za kraljevinu Srbiju. Jedan od organizatora podizanja tog spomenika rekao je, pošto je pročitao knjigu, da je u njoj tačno opisano kakvi su naši preci bili.

Knjiga je nastala na osnovu dnevničke građe vojnika i njihovih starešina, vojnih dokumenata i zapisa, dnevne i periodične štampe iz tog doba, pa je njena najveća veličina baš u tome što je ona jedna istinita priča i „satkana od hiljada istinitih detalja“. Autor kaže da ima jako zanimljivih pisama vojnika i smatra da bii  današnje devojke mogle da budu raspamećene zbog rečenica koje je pre 100 godina pisao neki običan vojnik – seljak iz Gvozdenog puka, ali i da bi današnji momci imali itekakao šta da nauče o odnosu prema devojkama.

                                              Pomozomo svi „da ne zaboravimo ko smo“

Ljudi koji žele knjigu se stalno javljaju, sredinom maja ih je već bilo više od 8.500, a Darko ne da da išta bude „preko reda, jer, red mora da se zna":

- Novog izdanja besplatne knjige "Gvozdeni puk" ne bi bilo, bar ne u skorije vreme, i da nije bilo čudesnih, meni uglavnom nepoznatih ljudi (a i onih meni baš dragih) koji su svojim prilozima pomogli da se skupi novac (ogroman za naše poimanje ogromnog novca, iz ugla prosečnog pojedinca iz Srbije). Ali, kad se skupilo, trebalo je te knjige poslati. Pa, računajte, oko dva evra pošiljka, a 1.300 knjiga... Nemam predstavu kako će to sve da se izvede, ali, pomolim se, onako obično, po naški, "'Ajd sad, Bože pomozi", prionem na slanje, pa... stići će plata, slaću to narednih meseci, a možda još neko priloži. Hoće, verovao sam da hoće. Spisak postoji, i tako ja to, lepo, "sve po spisku" - sednem kad dođem s posla, napišem posvetu, popunim sve što treba za poštu, spakujem, odložim, pa nova knjiga, pa još jedna, pa još, pa nosi, pa čekanje u pošti u redu... I tako iz dana u dan. Već znam sve radnike pošte...  – napisao je Darko na društvenoj mreži Fejsbuk, ali ne da bi se požalio, već da bi pisao o ljudima koji su knjigu poželeli i zalužuju da je dobiju: o ženi koja je došla u Beograd da čuva jako bolesnog mladića i napisala: "Pa, ako bude bilo knjige jednog dana, bude".

Pisao je Darko i o želji nastavnika jedne gimnazije, koji bi knjigu, "ako može, jednog dana", za školsku biblioteku, voleo bi da decu podučava iz nje.

- ’Ej, on moje istraživanje doživeo kao da je nešto dostojno lektire... Nestvaran osećaj. "Ali, čekaj... red...", kažem sebi i pogledam ko se sledeći javio. A javio se i momak iz porodice koja ima sedmoro dece, pa onda neki dečko koji je sa sajta knjige skinuo onih 150-ak uvodnih strana i čitao u bolnici. Kaže da je uživao (zamislite, neko uživao tokom bolničkih dana! Pa, knjigo jedna, divno je šta umeš...), pa se javio jedan od potomaka čoveka koji je nosilac najvećih odlikovanja, stečenih baš u Gvozdenom puku, a onda i jedan vatrogasac. Skroman, sve onako najpristojnije pita, gotovo izvinjavajući se, ali sve završava sa "hoću da pomognem". Svi oni, ali i oni drugi, poput čoveka koga nikad nisam sreo, a koji je čini mi se vojno lice, koji treći put od svoje skromne plate pošalje mali prilog i kaže "važno je to što radiš". I divna žena iz Izraela koja učini to isto. I oni "naši stranci", a i domaći, koji odu na www.gvozdenipuk.rs  i pronađu kako da se uključe u ovu priču, ili na www.patreon.com/gvozdenipuk i tamo reše da malim mesečnim prilozima - pomognu da ne zaboravimo ko smo. Samo, rečenica "važno je to što radiš" nije baš napotpunija, jer - važno je šta SVI mi radimo. A ima toliko divnog sveta oko nas. Samo ga od dima usled ovih ludih požara još luđe svakodnevice, baš i ne vidimo. Ali, razići će se taj dim, a kada se raziđe zbog onog što svako od nas radi, onako već ogaravljeni - bićemo u šoku. Koliko nas ima.

Ako vam se priča o knjizi, koja je toliko vredna da jednostavno nema cenu, dopala, pokušajte da pomognete i sami. Svaka skromna donacija doprineće da jednom usreći još nekog čoveka, onako kako Darko romanom „Gvozdeni puk“ pokušava da usreći sve njene potencijalne čitaoce i vlasnike. To možda jeste jedan od najlepših načina da svako od nas pokaže kako je ljubav bolji učitelj nego dužnost i da pokazujući ljubav mnogo dobijamo, a prikrivajući je – uvek budemo na gubitku.

                          M. M. D.

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments