Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

25. avgust 2019.

Heroj iz senke sprema doktorat na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu; novac zarađen od konobarisanja ulaže u besplatne radionice veronauke za decu širom Boke Kotorske, a priča o njemu vraća veru u ljude i prave vrednosti

 Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.

 Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, organizujući besplatne radionice veronauke uz pomoć Mitropolije crnogorsko primorske širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

 

 Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.

Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.

Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

- Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.

Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:

- Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom  društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 

Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

- Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.

Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.

Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.

                           Jovana Ristić

 

                

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Kristina Sobajic

    Gost - Kristina Sobajic

    Bravo, svaka cast na tekstu o Jovici koga licno poznajem i koji je jos kao dete znao kako treba dati i primiti ljubav 
    • Ime: Kristina Sobajic