Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

9. oktobar 2019.

Priča o Mihajlu Pupinu govori da se snovi ostvaruju: veliki naučnik, rođen na današnji dan pre 165 godina, po dolasku u Ameriku imao je svega pet centi, fizikalisao, bio kočijaš i čuvar mazgi, a uspeo da postane jedan od 400 tada najuticajnijih ljudi

Kapija rodne kuće (danas Muzeja) Mihajla Pupina i vrata doma jednog od najznačajnijih svetskih naučnika i pronalazača s kraja 19. veka, svakog dana u godini su širom otvorena za dobronamerne posetioce. Kuća odiše starovremenskim mirom, a Stevan Kapunac, rukovodilac Zavičajnog kompleksa posvećenog Mihajlu Pupinu uvek je voljan da pokaže naučnikovu rodnu kuću (na autentičnom mestu), ali i Narodni dom, koji je Pupin sagradio u Idvoru o svom trošku sa samo jednom željom: da njegovo rodno mesto postane centar znanja i mesto gde bi se mladi obrazovali u oblasti poljoprivrede. U okviru kompleksa je još i muzej škola - nekadašnja zgrada stare osnovne škole u kojoj je Pupin provodio svoje prve školske dane.

Na električnom stubu ispred Pupinovog rodnog doma gnezdo iz kojeg su nas sa visine, u jednom prolećnom danu naše posete, merkale dve rode. Stevan Kapunac kaže da one nepogrešivo pamte gde su svijale svoja gnezda i svake godine se vraćaju na isto mesto. U Idvor, saznajemo, dolaze uvek oko Mladenaca (22. marta), a onda ih ujutro, kao po komandi, na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Veliku Gospojinu 28. avgusta više nema, odlaze na dalek put u toplije krajeve. Gostoljubivi meštani u Idvoru, koji u Pupinovo vreme nije bio upisan ni na jednoj zemljopisnoj karti, znaju da će se s prolećem vratiti i rode. I uvek im se raduju, jer rode donose sa sobom novi dah života i onog verovanja da je, kad su tu, sve dobro i da može da bude samo bolje.

Prema raspoloživim podacima Idvor je početkom XX veka imao 403 naseljene kuće sa oko 2.200 žitelja. Danas u ovom banatskom selu živi manje od polovine tog broja, ali imate osećaj da vas sa svakog prozora gledaju poneke oči pune ponosa što je njihov davni meštanin u to davno vreme umeo da „preleti beskonačnost, da pobedi vreme i maštu, ali nikada nije zaboravio kako se korača po zemlji“.

Ispred Pupinove rodne kuće starinski bunar sa đermom, a u kući u kojoj je Mihajlo živeo sa ocem Konstantinom, majkom Olimpijadom i dve sestre – hladovina i neopisiv mir.

Vidite da kod nas kao da je i vreme stalo, nema žive duše. Stanovnici Idvora su u kućama, na ulicama nema dečje graje, samo ptice remete tišinu“, kaže domaćin Stevan Kapunac.

Rodna kuća Mihajla Pupina restaurirana je u stilu banatske kuće najpribližnije onome kako je takva građevina mogla da izgleda sredinom XIX veka. U kući koja se proteže dužinom imanja sa karakterističnom fasadom, Pupin je rođen na današnji dan - 9. oktobra 1854. godine.

Moja majka izgubila je svu decu koju je rodila u ranijim godinama i mnoge godine je bila bez dece. Zatim je, kada je već ušla u tridesete, rodila dve kćeri. Ja sam se rodio kada je ona već prešla četrdesetu godinu i ona je čvrsto verovala da joj je taj dar došao, jer je Bog uslišio njene mnoge tople molitve da joj podari muško čedo. Po narodnom verovanju u Idvoru, kada se u kasnijim godinama rodi muško dete, pa se želi da ono dugo živi, mora se dati kroz prozor na kući prvoj osobi koja naiđe da ga odnese u crkvu i tamo odmah krsti. Tako je bilo da me krsti jedan vrlo siromašan, običan ratar iz Idvora“, pisao je Pupin u svojoj autobiografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka“, za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu za najbolje književno ostvarenje.

                                                Zlatne lestvice znanja

Starinski nameštaj, pokućstvo, posuđe, razboj za tkanje, kaljeve peći koje su ložište imale u hodniku, kako zbog gareži ne bi tamneli zidovi u sobama, drveni podovi, na belo okrečenim zidovima porodične fotografije. Pogled ostaje prikovan za portret Pupinove majke Olimpijade iz 1880. godine. Stevan Kapunac kaže da svi stariji posetioci reaguju na svetlost koja dopire njenih očiju, toplina pogleda kao da bljesne sa portreta na zidu.

Majka Olimpijada ispričala je učitelju kako je sanjala da je Sveti Sava stavio ruke na glavu njenog sina, rekao joj da će dečaku škola u Idvoru biti tesna i da Mihajla treba da pusti da ode u beli svet. Učinila je to, a on joj se odužio ostvarivši „američki san“.

Kada je prvi put posle odlaska u Ameriku Pupin ponovo došao u Idvor bio je začuđen činjenicom da je u njegovom rodnom mestu sve ostalo isto:

Samo se mnogo promenila moja majka. Izgledala je mnogo starija, mnogo lepša. Neki svetiteljski sjaj odbljeskivao je sa njenih očiju. A meni se činilo da je to ono vedro nebo nad duhovnim svetom u kome je ona živela. Zurio sam u nju, divio joj se, nikad se nisam osećao tako malim, tako nejakim:“

Olimpijada Pupin nije znala ni da čita, ni da piše, pa je zato sinu govorila kako se zbog toga uvek oseća kao da je slepa kod očiju:

Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo toga o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave“.

U osnovnoj školi u Idvoru, u kojoj se danas nalazi muzej posvećen ovom naučniku koji je svojim otkrićima zadužio čovečanstvo, Pupin je sticao svoje osnovno obrazovanje, ali je kako je sam priznao u autobiografiji, više naučio od staraca koji bi, tokom dugih zimskih noći sedeli oko tople peći i učili mlađe „kao da je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u selu“. Oni su mu, pisao je, ličili na senatore, a na svako njihovo pominjanje imena Abrahama Linkolna, predsednika Amerike u kojoj je tek bio završen građanski rat, bio je ubeđen da je reč o američkom Marku Kraljeviću. Učitelj, pisao je, nikada nije bio u stanju da učini tako dubok utisak na njega:

Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje koje je moj učitelj izmislio samo zato da bi što više uskratio moju slobodu... Jednoga dana, u mome prisustvu, majka je pričala učitelju da je u snu videla kako je Sveti Sava položio svoje ruke na moju glavu i obrnuvši se njoj rekao: „Kćeri Pijada, uskoro će škola u Idvoru biti tesna za tvoga sina. Kada to bude, pusti ga da pođe u svet gde može naći više duhovne hrane za dušu svoju, tako željnu znanja i nauke.“

Tako je mladi Pupin školovanje nastavio u Pančevu. Prepoznavši Pupinovu inteligenciju neki od profesora predložiše mu da razgovara sa roditeljima o mogućnosti da nastavi školovanje u Pragu, ali otac nije hteo ni da čuje za to, iako je postojala mogućnost da se za njegovo školovanje obezbedi stipendija. Slučaj je hteo da u proleće 1872. godine u Pančevo dođe Svetozar Miletić, veliki vođa Srba u Austrougarskoj. Srpski dečaci u školi nosili su u povorci srpsku zastavu, a ostali, većinom Nemci, Rumuni i Mađari – austrijsku, crno žutu:

Nacionalisti napadoše nosioca crno-žute zastave i u tom sukobu uhvatiše mene baš kada sam nogom stao na oboreni austrijski barjak. Čekalo me je samo izbacivanje iz škole, ali prota Živković priteče u pomoć zahvaljujući svom visokom položaju u školi, pozva u Pančevo moga oca i mater na razgovor, koji se završi pobedom moje majke i odlukom da pođem za Prag. Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći da se olakšaju troškovi skopčani sa školovanjem u Pragu, ako oni budu mnogo veći no što ih mogu podneti moji roditelji.“

                                              Pet centi za obećanu zemlju

U Pragu je bio razočaran hladnim germanskim odnosom prema Slovenima, pa se ni školi nije posvetio školi onako kako su od njega očekivali roditelji i prota Živković. Nakon očeve naprasne smrti Mihajlo je ponudio majci da se vrati u Idvor, zašta ona nije htela ni da čuje. Tada on odlučuje da prekine svoje školovanje i svoju sreću okuša u Americi, a da bi platio 28 forinti za put od Hamburga do Amerike u trećoj klasi broda „Vestfalija“, prodaje sve što je imao: knjige, sat, odelo, svoj žuti kožuh i šubaru. Majci je napisao da škola i učitelji u Pragu nisu više za njega i da je odlučio da pođe u zemlju Franklina i Linkolna, „gde ljudi znaju mnogo više nego što je znao i sam Sveti Sava“.

U obećanu zemlju 1874. godine došao je bez svedočanstva, a u džepu je imao svega pet centi:

Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo. A ja sam svojih pet centi odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, koja ustvari nije bila prava, jer su u njoj bile sve same koštice. Da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“

Po dolasku u Ameriku Pupin je radio razne fizičke poslove, bio kočijaš i čuvar mazgi na farmi u Delaveru, obrađivao polja zasejana duvanom. Vratio se u Njujork, zaposlio na mestu činovnika u fabrici biskvita i, pohađajući večernje kurseve u Biblioteci Kuperove unije učio engleski za prijemni ispit na koledžu Kolumbija u Njujorku. Nemački doseljenik Bilharca podučavao ga je grčkom i latinskom jeziku. Kada je 1879. godine pokazao odlične rezultate na prijemnom ispitu za Kolumbiju i zbog njih oslobođen plaćanja školarine, u Sjedinjenim Državama nije bilo čoveka koji je bio srećniji, pisao je Pupin u svojoj autobiografiji. Teške fizičke poslove koje je morao da radi polako je počeo da zamenjuje davanjem časova:

Od pripremanja đaka nisam imao samo materijalne koristi, nego i kulturne. Dolazio sam u dodir sa nekim od najboljih predstavnika društva u Njujorku i naučio mnogo toga što sam posle smatrao kao najdragoceniji dobitak u svom školovanju na koledžu“.

Sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike Pupin je studije završio 1883. godine, zaradivši diplomu prvog akademskog stepena. To nije bio kraj njegovog akademskog obrazovanja, pa odlučuje da školovanje nastavi na Univerzitetu Kembridž (Engleska). Pre početka semestra otputovaće u svoj Idvor u kojem nije bio 11 godina. Dva meseca odmora u sanjalačkoj atmosferi, sezona seoskih svadbenih svečanosti i boravak u rodnoj kući, gde je ponovo bio okružen majčinom pažnjom, doprineli su da Pupin shvati kako „ima sveta čija sreća ne zavisi toliko od toga da li znaju ili ne znaju za savremena učenja o fizici“ i da počne da se preispituje da li je cilj koji ima pred sobom vredan borbe. Pokušavao je da uveri majku Olimpijadu da su ga njena nežna ljubav i želja da mu udovolji, od očvrslog mladića pretvorile u mekušca i mlakonju, ali ona je opet bila mudra:

Obuzeli su te pusti mladalački snovi, ali kada se budeš vratio u Kembridž, opet ćeš se probuditi i videti da je sve to bio samo mio san koji si usnio za vreme odmornih časova u začmalom Idvoru. One prave velike stvari čekaju tebe u Kembridžu. I kovač omekša svoj čelik pre no što će od njega skovati lanac, a ti si sad taman dovoljno mekan da te kuju oni kovači u Kembridžu.“

                                Svi Pupinovi izumi

Želja da konačno spozna šta je svetlost i da savlada Maksvelovu teoriju svetlosti Pupina je sa Kembridža, po preporuci velikog fizičara Džona Tindala, odvela na Berlinski univerzitet, gde se posvetio izučavanju fizičke hemije i 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju. Nekako u isto vreme oženio se Sarom Katarinom Džekson sa kojom je dobio kćerku Varvaru, ali je Sara posle osam godina braka preminula od teškog zapaljenja pluća:

 Dok je negovala mene, nemilosrdno seme te boljetice uleglo se u njena prsa. Nikada mi život nije bio tako lišen svake nade kao tog strašnog proleća 1896. Ali sam hteo da živim, da odnegujem ćerčicu. I samo radi toga sam želeo da živim, sve drugo izgubilo je svoju draž.“

Svoju akademsku karijeru profesora Mihajlo Pupin je započeo 1889. godine na Odseku za elektrotehniku Rudarske škole pri Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Najpre je bio vanredni, a tri godine kasnije postao je redovni profesor. Ukupno četiri decenije trajala je njegova profesorska karijera. Osim elektromehanike predavao je i matematičku fiziku, nauku o toploti, hidrauliku i dinamiku. U laboratoriji za fiziku, zahvaljujući njemu osnovanaj 1927. godine, patentirao je 34 svoja izuma, a laboratorija i danas nosi njegovo ime. Patent koji je nazvao električno saglašavanje asocirao ga je na idvorskog gajdaša, pronašao je i električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, pa je taj patent kasnije prodao kompaniji Markoni, konstruisao je aparat-rezonator, koji je iz proizvedene struje mogao da izdvoji svaku pojedinačnu harmoničnu struju, uz pomoć novootkrivenih X-zraka napravio prvu fotografiju u Americi. Brojni Pupinovi patenti i danas imaju svoju primenu u oblasti elektrotehnike i telekomunikacija, a najveći njegov izum je čuveni kalem zahvaljujući kojem je omogućen telefonski prenos glasa na daljinu. Ovaj patent doneo mu je najveće američko priznanje za pronalazače – Edisonovu zlatnu medalju, svetsku slavu i bogatstvo, jer su pravo korišćenja kupile kompanije „Bel“, „Simens“ i „Halske“.

Istorija kaže da je Pupin bio jedan od 400 najuticajnijih građana Amerike tog vremena, ali je sve vreme ostao srpski patriota. Početkom XX veka podigao je glas protiv aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, a ove godine, na Vidovdan, vek postojanja obeležiće Srpska narodna odbrana, najstarija organizacija Srba u rasejanju koja je, na američkom kontinentu formirana 1914. godine na inicijativu Mihajla Pupina.

U Americi je, u to vreme, živelo negde oko 100.000 Srba, koji su slobodu tražili u tuđem svetu. Na vapaj majke Srbije koja je bila napadnuta od strane Austrougarske, oformljena je Srpska narodna odbrana u Americi, poput Narodne odbrane koja je u Srbiji osnovana 1908. godine, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu i čiji prvi predsednik je bio đeneral Boža Janković. Srpska narodna odbrana (SNO) u Americi poslala je na Solunski front oko 17.000 dobrovoljaca. Kada se u Americi radilo za dolar dnevnice, SNO je prikupila pomoć od oko pola miliona dolara.

Počasni konzul Kraljevine Srbije Mihajlo Pupin bio je od 1912. do 1920. godine, a na Mirovnoj konferenciji u Parizu svoj autoritet upotrebio je u rešavanju teritorijalnog pitanja Banata, Dalmacije i Slovenije. Poslednje godine života proveo je u svom letnjikovcu u mestu Norfolk koje ga je podsećalo na rodni Idvor. Umro je 12. marta 1935. godine, na isti dan kada je u Ameriku stigao brodom „Vestfalija“ 1874. godine. Sahranjen je pored supruge na groblju Vudlon u Bronksu, a kćerka Varvara nije imala potomaka. Kažu da je do poslednjeg dana svog života Mihajlo Pupin verovao u ono što je napisao na početku svoje autobiografije: da „ima prilika koje padaju u oči iseljeniku, dok izmiču pogledu sinova neke zemlje“:

Ko vidi, taj i veruje. Neka govori onaj koji ima vere, samo ako ima neku isporuku.“

Svojim primerom Mihajlo Pupin pokazao je da niko nikada ne treba da odustane od svog sna samo zbog vremena koje je potrebno za njegovo ostvarenje. Možda se, baš sa rodama, svakog proleća u Idvor vraća deo te Pupinove naučničke i ljudske „svetlosti“ koju je davnih dana, kad ga je mati pustila da raširi svoja krila, iz malog banatskog sela sa sobom poneo u veliki svet.

                                              M. M. D.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments