Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

11. januar 2020.

„Sramota me je kada sretnem bivše kolege dok prosim, pa okrenem glavu, ali pomislim da je veća sramota da kradem, pa stisnem zube i „guram" dalje“, setno kaže Milorad Arsenović iz Kraljeva, težak invalid, koji je maštao o mirnoj starosti

Nisi siromašan ako nemaš novac, siromašan si ako nemaš snove... A snove je imao Kraljevčanin Milorad Arsenović- Miša, koji je spletom životnih okolnosti, nakon trideset godina radnog iskustva, postao beskućnik i već deset godina živi od prosjačenja. Najveći deo  radnog veka proveo je u ,,Magnohromu" da bi, kao tehnološki višak, ostao bez posla. Da nesreća nikada ne dolazi sama, shvatio je nedugo posle toga, kada se razboleo i izgubio nogu, porodicu i, kako sam kaže, sve ono što ga je činilo dostojanstvenim građaninom. Danas, kao težak insulinski zavisnik, sa  primanjima od  4.000 dinara, uspeva da pokrije samo kupovinu lekova.

- Dvadeset godina sam radio u „Magnohromu", u pogonu, kao majstor i fizički radnik. Uređivao sam pogon, šta mi se reklo, to sam i radio. Radilo se i prekovremeno, ali me za taj period vežu najlepša sećanja. Imalo se vremena i da se posle radnog vremena popije, pojede, druži i zapeva sa kolegama - započinje svoju životnu priču Milorad.

Osim bivših kolega iz „Magnohroma", čika Mišu pamte mnoge generacije grada na Ibru, kao velikog „džeka", koji  je voleo kafanu i druženje, ali i muzičara prepoznatljivog glasa, koji je nastupao sa najpoznatijim muzičarima tadašnje Jugoslavije.

Kao mladić obavljao je i posao „spoljnog momka" u kraljevačkim hotelima i restoranima, u sklopu ugostiteljskog preduzeća „Srbija". Ipak, muzika je ostala njegova najveća ljubav, a posebnu radost osetio je jedne večeri kada mu se ukazala prilika da „ukrsti mikrofon" sa legendarnim Mišom Kovačem.

- Sedamdesete godine su bile mnogo lep period za nas „muzikante“. Tada nismo mogli ni da zamislimo da će uslediti one nesrećne devedesete, ratovi i beda. U srećno vreme pevao sam u hotelima i na romskim veseljima u Beogradu vikendom, a radnim  danima sam radio u „Magnohromu“. Kao muzičari proputovali smo pola sveta za vreme našeg predsednika, jednog jedinog - maršala Tita. Ne podnosim  političare, ali on je bio nešto što majka jednom rodi. Imali smo toliku platu i bakšiše, da smo imali da častimo celu kafanu i da opet ne znamo kako da potrošimo taj novac. Pevao sam sa Šabanom Barjanovićem i Vidom Pavlović, Usnijom Redžepovom, Silvanom Armenulić, samo par večeri pre nego što je poginula. Ipak, najsrećniji sam bio kada sam zapevao sa Mišom Kovačem. Kada sam ga video, kao da sam Boga ugledao. To su bile ljudine, koji su davali drugima i šakom i kapom - priseća se Miša.

Devedesetih godina, za ovog boema dolaze crni dani - bolest i nemaština, koji ga, nažalost, ne napuštaju do današnjeg dana. Trenutno živi u improvizovanoj baraci u Dositejevoj ulici, bez struje, vode, ogreva i osnovnih uslova za dostojanstven život. Miša je bio oženjen i imao potpuno uobičajen život, redovna primanja i prijatelje i, kako kaže, nije ni slutio da će se „život ovako poigrati sa njim". O članovima svoje porodice ne želi da priča, ali ih ne krivi za stanje u kojem se nalazi.

- Stariji brat ima svoj stan, ali i porodicu i nije u redu da me on izdržava. Stekao je uslov za „pravu" penziju pre nego što je „Magnohrom" propao. Ja, eto, nisam bio te sreće... Živim kao pas u baraci u Dositejevoj ulici. Tražio sam od nadležnih da mi dodele neku sobicu, ali nisam dobio, jer nisam osiguran. Imao  sam porodicu, ženu i decu, kao sav normalan svet, ali ne želim o tome... To je duga priča, jedan veliki splet nesrećnih okolnosti i ne bih o bilo kome da pričam loše - otkriva Milorad, skrečući pažnju na drugu temu.

Prosjačenjem se izdržava punih deset godina, a na taj potez se odlučio onog dana  kada je ostao bez jednog ekstremiteta i postao doživotno vezan za kateter. Ipak, kako kaže, i dalje mu teško pada trenutak kada treba da ispruži ruku, ne bi li mu neko dodelio milostinju. Mnogi ga prepoznaju, zastanu, popričaju sa njim i ne žale da daju stotinu ili dve stotine dinara nekadašnjem prijatelju, kolegi ili poznaniku. Od takvih, priznaje, najteže mu pada da uzme novac.

- Ceo život sam vredno radio, želeo da budem uvažen i poštovan u društvu, a evo šta sam doživeo. Imao sam lepo detinjstvo i mladost, ne mogu da se žalim. Valjda ne može kroz ceo život sve da ti bude potaman. Danas od, nazovi penzije od četiri ,,hiljadarke" ne mogu ništa, pa sam primoran da prosim, jer kao bogalj ne mogu da zaradim drugačije za hleb i lekove, iako sam čitav svoj život pomagao drugima. Neke ljude u ,,Magnohromu" sam i zaposlio, uz pomoć svojih tadašnjih prijatelja. U to vreme poznavao sam puno ljudi. Često me je sramota kada sretnem svoje bivše kolege dok prosim, pa okrenem glavu, šta ću... Onda pomislim da je veća sramota da kradem, pa stisnem zube i „guram" dalje.  Ujutru prosim ispred Hrama Svetog Save, a preko dana uglavnom u Omladinskoj ulici, bez obzira na vremenske uslove. Vremenom navikneš. Komunalna policija nas tera, a dolaze i razni prevranti iz drugih gradova da prose. Za ovih deset godina svega sam se nagledao - priznaje ovaj Kraljevčanin.

Priča o čika Miši, nije uobičajena priča o beskućniku koji, putem medija, traži milostinju dobrih ljudi.  Ovo je priča o tome kako se sudbina može poigrati sa svakim od nas i da u toj "igri", nažalost, ne postoje zaštićeni.  Sa druge strane, Miša Arsenović, i pored svih nedaća, sa neverovatnim žarom priča o svojoj mladosti, boemskom životu i srećnim vremenima, a svoj, kako sam kaže, prepoznatljiv „čaršijanerski" stav u sedmoj deceniji - mangupski nosi sa sobom, pa je tako, u restoranu u kojem smo vodili razgovor, više puta pokušao da iskoristi trenutak moje nepažnje - i da plati račun.

Miša trenutno nema žiro račun na koji građani koji žele, mogu da mu uplate novac, kao ni mobilni telefon, ali ima u planu da otvori račun, ukoliko neko „sa strane", od njegovih starih prijatelja, poželi da mu pomogne, da „pregura" tešku svakodnevnicu.

Do tada, svaki put kada ovog gospodina sretnemo u gradu, možemo bar da ga pozdravimo, da prozborimo koju reč sa njim... Svakako, i ako mu na hladan dlan spustimo novčanicu, treba da budemo svesni da, dok drugi ljudi prave planove i za sutra, Miša ima plan samo kako da preživi dan. To je sve što je ostalo od njegovih nekadašnjih snova sa početka ove priče.

                 Jovana Ristić

****************************************************************************************************

O BESKUĆNICIMA

Podaci izvedeni iz popisa stanovništva 2011. govore da u Srbiji postoji 18.287 ljudi bez adrese, a najveći broj beskućnika u Srbiji živi u beogradskom regionu. Oni uglavnom žive u šupama, barakama, prikolicama, vagonima, podrumima odnosno u kartonskim i nehigijenskim naseljima, a brojke govore da 445 beskućnika živi na ulici, u parkovima i pod mostovima. Dr Mirjana Bobić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu na Katedri za sociologiju u svojoj studiji pod nazivom „Beskućnici”, istakla je da ove cifre treba uzeti s velikom rezervom, jer su popisivači Republičkog zavoda za statistiku do njih došli na posredan način – preko ustanova socijalne zaštite koje su u kontaktu sa beskućnicima. Drugim rečima, stvaran broj ljudi koji nemaju krov nad glavom izmiče svim statistikama.

Profil beskućnika je muškarac starosti od 55 do 59 godina, niskog obrazovanja, nezaposlen ili angažovan na nekvalifikovanom i slabo plaćenim poslovima, koji je često zavisnik od alkohola, droge ili kocke. Beskućnici su to postali iz različitih razloga – mnogi od njih postali su žrtve razvoda, hipoteke, migracija, bolesti, nasilja u porodici, starenja i pada društvene solidarnosti. Međutim, beskućništvo je i metafora kraha države socijalnog blagostanja, koja je vodila računa o svojim najugroženijim građanima i gradila socijalne stanove. Zbog toga danas, više nego ikada, svako može postati beskućnik – banke su preuzele naše sudbine i mnoge osobe su postale žrtve hipotekarnih kredita nakon što su proglašene za tehnološki višak u svom preduzeću.

Ako se beskućništvo kao pojam šire shvati i pod ljudima koje zovemo "beskućnici" obuhvatimo sve one ljude koji se nalaze u situaciji takozvanog nesigurnog stanovanja - lica koja su u postupku razvoda, koja koriste socijalnu pomoć, koja su u procesu starateljstva ili slično, u našoj zemlji okvirno živi oko 800.000 beskućnika...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

6 Comments

  • Gost - Dragan Blagojević

    Gost - Dragan Blagojević

    Bravo za priču!
    • Ime: Dragan Blagojević
  • Gost - Gost

    Gost - Gost

    Porodicu je izgubio zbog života kojeg je vodio alkohola i kafana.... . Sumnjiv mi je i njegov kateter. A pesmq gde si zivot potrošio prijatelju moj odnele ga zene i kafane ne zna im se broj.. - pricalo se da je autor... Sam je kriv za ovo stoga zadesio.. Kada mu je majka umrla pevao je po Makedoniji na ciganskokom veselju nije se setio da dodje toliko o miloradu
    • Ime: Gost
    • Gost - Mary

      Gost - Mary

      Kateter nema razloga da vam bude sumnjiv, jer sam jednom prilikom sa ocem bila na prijemnom kada je Miša u bolovima došao da mu zamene kateter jer je bio začepljen.
      • Ime: Mary
    • Gost - Maja

      Gost - Maja

      Bez obzira, kako se rastao od porodice, smatram da deca, i stariji brat ne smeju da ga ostave, i zaborave. Ali, svakako.. ne znamo drugu stranu price..vidjam ga svakog dana, jer zivim u Omladinskoj. Jeste tuzno.
      • Ime: Maja
  • Gost - Блејд

    Gost - Блејд

    Не желим да сажаљевам никог, човек има одговорност за себе и своје поступке. Друго, има већу пензију од 4 хиљада, не знам чему неистина. 
    • Ime: Блејд
  • Gost - Goci

    Gost - Goci

    ??
    • Ime: Goci