Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

5. avgust 2016.

Priča o ljudima koji dokazuju kako je, i u moru tuge, zagrljaj predivan poklon – jedna veličina odgovara svima

Pamtim avgust 1995. godine, kada su nepregledne kolone izbeglih počele da stižu u Kraljevo. Najpre ih je dočekalo sunce, a onda kiša, koja je padala danima, dok su se oni od države koja ih je proterala, od vojnika i policajaca u odjednom tuđoj zemlji, krili pod najlonima. Krili su se i od onih koji su tu, pored njih smeštenih po halama i parkovima, i dalje imali svoj dom, krili su se od života, od sreće, koju kao da su zauvek ostavili pod krovom gde su živeli život. Jer, mnogima ono što je kasnije došlo život više nije bio, samo preživljavanje. Krili su se ispod najlona kojima su prekrivali svoje traktore i ono malo stvari koje su poneli sa sobom. Neki nisu poneli baš ništa, a na najtužnijem putovanju u svom životu - izgubili su najmilije. Nije bilo isto da sve samo gledate na TV ekranima i da u parku kod železničke stanice uđete među te ljude čije su suze bile krupnije od kiše. One muške, bile su najcrnje, najteže. Nekako mi se činilo da su žene hrabrije. Možda su se samo nadale da će se vratiti svojim kućama, ali i tako je izgledalo da će one pre smoći snage da krenu iz početka. Muškarci su bili svesniji onoga čega sama tada nisam bila: da je njihov odlazak iz Hrvatske konačan, da povratka na staro nema, da će živeti samo oni koji su u svojim umrlim dušama sačuvali klicu života. Žene bez muževa, deca bez očeva, ponegde otac sa decom, kojima je majka stradala u bombardovanju kolone. Neka su deca bila prestrašena, neka – i pred svega vesela, nasmejana.

Pet godina kasnije, Davor Kovač iz jednog sela pored Petrinje pričao mi je u kameru, za reportažu koju smo tada radili za lokalnu televiziju, kako je te prve večeri u Kraljevu odlučio da se ubije. Stigao je u u grad na Ibru sa ocem, majkom, bratom, bakom i dedom i, kako se prisećao, „krpama koje su bile jedina veza sa starim, lepim životom“. Svako je svoju tugu nosio u rukama, na leđima, u glavi.

„Od svoje tuge, ja nisam video njihovu, nisam mislio da bi njih dodatno unesrećio. Od železničke stanice, gde sam ih ostavio unezverene i mokre, išao sam pravo ulicom koja vodi do gradskog keja. Padala je kiša, neki volonteri dovodili su ljude u kraljevačku Halu sportova i tu ih smeštali. Ušao sam unutra, a sve je smredlo, na znoj, na vlažnu odeću, na prestrašene ljude. Znate li kakav je to zadah, kako smrdi strah u ljudima? Ležali su na strunjačama, deca su plakala, neki ljudi pitali su me da li sam gladan, dali flašicu vode. A ja sam bio sit. Sit svega toliko da sam pomislio: „Znači, ovako izgleda poslednji dan mog života? Izašao sam napolje, opipao kaiš na pantalonama i shvatio šta mi je činiti. Ispred mene video sam reku, nisam znao ni kako se zove. Spustio sam se do nje. Bila je mutna, nadošla od silne kiše, voda je valjala gomilu smeća. Seo sam na neki stepenik. Ni danas ne znam, da li mi se to još uvek živelo, pa se nisam obesio odmah, o obližnju vrbu. „To je to“, pomislio sam, izvukao kaiš i krenuo prema drvetu... Sećam se dečka u šuškavoj trenerci sa kapuljačom zbog koje mu nisam dobro video lice. Prošao je pored mene, a onda se posle desetak koraka okrenuo, vratio do mene i pitao da li može da mi pomogne. Odmahnuo sam glavom i samo sam želeo da ode, da još jednom u svojim mislima zagrlim svoje selo i one koje volim. Učestvovao sam u ratu, devojka mi je bila Hrvatica. Znao sam da se tamo odakle sam otišao nikada više vratiti neću, a sa tim saznanjem moj život više nije imao smisla. Momak je bio uporan, zvao da popijemo piće, zagrlio me i tim zagrljajem me je slomio. Kao da mi je samo zagrljaj falio da pobedim sumanute misli. Moja porodica dobila je smeštaj kod roditelja njegove majke na selu, petnaestak kilometara od grada. Ispostavilo se da smo Darko i ja rođeni istog dana, ne i iste godine, jer sam pet godina mlađi. Kada se ženio uzeo me je za kuma, a njegov sin rođen je baš na datum kada je život, a zamalo smrt – spojila nas dvojicu. Nisam želeo da mu daju moje ime, da u životu ne prođe kao ja“, pričao mi je Davor pre 16 godina.

                                                Mrtve duše u živim telima

Na petogodišnjicu „Oluje“ Srbi su te godine opet tugovali, a Hrvati slavili. Dok smo snimali pričao je kako - nije umeo da krene dalje, da se odmakne od „Oluje“, kad je već njegova porodica imala sreću da rat svi prežive. Radio je samo povremene poslove mašinskog tehničara, nije imao devojku, a ni gde da je sretne, jer nije želeo da izlazi, a sve i da je želeo – nije imao novca za to. Tračak nade ukazao se krajem tog leta 2000. godine kada se, rekao mi je kada smo se slučajno sreli, pojavila mogućnost da ode za Švedsku, da radi, zaradi, da opet živi.

„Nisam umro onog dana ali, veruj, ja sam mrtva duša“, posekle su me njegove reči, postidele što sam verovala da će mu vreme koje prolazi biti saveznik.

Možda najviše od tuge, baka i deda umrli su mu nepune dve godine posle „Oluje“, otac godinu dana kasnije. Majka se posle više od četiri i po godine izgnanstva vratila u selo u kojem su živeli, u nekom konvoju. Ništa posle toga nisam uspela da saznam o njemu. Ni sve pretrage preko društvenih mreža, prijatelja, nekih mojih odlazaka baš u Geteborg gde je trebalo da ode, raspitivanja među Krajišnicima i Slavoncima. Kao da ga nikada nije bilo, niko ga ne poznaje, niko nije čuo za njega. Setim ga se vrlo često, pretrnuta od straha da već odavno nije pronašao neku vrbu u Švedskoj, otkopčao kaiš i zauvek se skrasio pored neke reke koja ga nije sačuvala kao što su to pre 21 godinu uspeli Darko i Ibar. Ono što me još više rastužuje je što ni Darko ne zna ništa više o svom kumu.

„Kao da neki zadatak koji mi je poverio onaj odozgo nisam uspeo do kraja da završim, eto – tako se osećam“, kaže mi Darko, koji na svaki rođendan svog sina čeka Davorov poziv. Nije se javio nijednom, ali – za par dana mladić slavi punoletstvo, pa se Darko nada da će se kum javiti.

„Ako je živ, znam da neće zaboraviti, da se setio i svakog prethodnog rođendana, ali – nade je sve manje“, rekao mi je nedavno Darko koji se nikada nije osećao kao da je spasio Davorov život, već samo kao čovek koji je tugu drugog, makar privremeno, zalečio zagrljajem i oterao smrt i zlo.

Kažu da je rat stanje u kojem se „oni koji se međusobno ne poznaju, ubijaju zbog onih koji se međusobno poznaju, ali se ne ubijaju, nego se, kad se rat završi, nađu za pregovaračkim stolom“. Zašto li mi, baš na godišnjicu „Oluje“, koja je počela 4. avgusta 1995. godine na području Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj, takva misao pada na pamet? Tokom „Oluje“ ubijeno je ili nestalo oko 2.000 Srba, a proterano oko 220.000. Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u ratovima devedesetih godina ustanovljen je prošle godine, a prvi put je na državnom nivou obeležen prošle godine kod mosta na Savi kod Sremske Rače. Osnovna ideja državnog obeležavanja godišnjice "Oluje" je sećanje na akciju hrvatske vojske i policije, uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice, kada je za svega nekoliko dana sa svojih ognjišta proterano skoro četvrt miliona ljudi. Na taj način gotovo potpuno etnički su očišćene severna Dalmacija, Lika, Banija i Kordun. Ovi prostori u sastavu tadašnje Republike Srpske Krajine bili su pod zaštitom Ujedinjenih nacija.

 U "Oluji" je uništeno 25.000 srpskih kuća, 13.000 privrednih objekata, 182 zadružna doma, 56 zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje... Posle pogroma u svoje domove vratilo se oko 20.000 Srba, mahom staraca. Više od 1.000 sela i naselja, u kojima su Srbi bili većina, praktično je prestalo da postoji. Baš o tome, pisao je ovih dana jedan mladi Hrvat Igor Premužić. Na jednoj od društvenih mreža on je objavio status koji su ubrzo „delili“ i Srbi, i Hrvati kojima je mržnja strana, svi oni koji se danas plaše obnavljanja retorike koja je, u Srbiji, i Hrvatskoj, mnogo zla donela pre više od dve decenije. Piše Igor ludilu i besmislu ratovanja, zaraslim poljima i u travu i rastinje zaraslim kućama u kojima su nekada živeli Srbi:

„Oluja“, Dan domovinske zahvalnosti. Veliki je to dan za Hrvaticu i Hrvata. Nabrajati sve činjenice o tom ratnom pothvatu nema smisla, to rade plavoprsi. O posledicama te operacije nitko ne govori, barem ne oni koji bi to trebali činiti. Ako sjednete u automobil i provezete se područjem bivše "Krajine", vidjet ćete sav besmisao i ludilo rata. Područje je to koje je prazno, opustošeno. Tamo nema ljudi, to su deseci i deseci potpuno praznih kilometara, šikara i zaraslih polj i livadaa. Nekadašnje kuće, koje su nakon i tijekom Oluje spaljene, više se i ne vide. Trava i raslinje se pobrinulo da sakrije sramotu mržnje.“

                                    Zlo nisu činili, zato ga nisu ni očekivali

Pita se Igor da li je „Oluja“ vođena kako bi danas taj "oslobođeni" prostor zjapio prazan, kako tamo ne bi bilo nikoga?

„Sablasne livade, zarasle šume i pustoš prizor je koji prevladava. Nikada više tamo niti neće ikoga biti, osim ako na njega ne naselimo izbjeglice s Bliskog istoka. LJudi su otišli, ne vraćaju se, a onima koji imaju dovoljno pustolovna duha da se pokušaju vratiti slavna birokracija Hrvatske to učini nemogućim. Ponekom sretniku koji se i provuče kroz papire šalteruše lokalno stanovništvo vrlo brzo pretvori život u pakao te se pustolov - čisto iz zdravstvenih razloga - brzo vrati od kuda je i stigao.

Zastrašujući prizori ratom opustošenog područja imaju i gospodarsku dimenziju. Nekada su na devastiranom i opustošenom području živjeli i radili ljudi koji su proizvodili zdravu i pristupačnu hranu. Hranu koja je stizala na naše stolove, okretala se po ražnjevima i cvrljila na roštilj-pločama diljem obale i unutrašnjosti. Nikome tada nije padalo na pamet naručivati janjetinu od Rumuna ili iz Bugarske uvoziti papriku i rajčicu. Ljudi tog kraja su radili, brinuli za sebe, a neke novčiće i donosili u kasicu prasicu. Kada je počela „Oluja“ ljudi su otišli, poučeni iskustvom znali su što ih čeka ako ostanu. Oni koji su poslušali poziv "vrhovnika" završili su prerezanih vratova i raskoljenih glava, a da počinitelji nikada nisu pronađeni niti osuđeni. Varivode, Gošići i ostala mjesta svjedočili su klanjima cijelih obitelji koje su ostali na svojemu, jer nisu vidjeli razloga strahu. Nisu nikome učinili zla, niti su zla očekivali. Oni koji su sve to zlo i priredili davno su otišli, a oko svega se prije toga telefonom dogovorili s našim hrvatskim tvoriteljima zla. Sada svi mi zajedno uživamo u plodovima dogovornog zla s ciljem bogaćenja šake plavoprsih bandita s jedne i druge strane. Možda se jednog dana i vrate neki ljudi, zajedno s nama sjednu na klupu, pod drvo...možda jednog dana. Ovih dana sigurno ne“, rezignirano završava svoju poruku javnosti Igor, koji je uz ovaj tekst postavio i nekoliko fotografija kao ilustraciju koliko sablasno izgledaju prostori u kojima više nema ljudi. Ovakva njegova opomena za mene je predstavljala zagrljaj svima koje su „Oluja“ ili samo njeni tragovi – zauvek promenili. Bila je ta opomena i dokaz zbog čega je, čak i u moru tuge, zagrljaj najleši dar. Akteri ove priče dobro znaju da jedna veličina zagrljaja odgovara svima.

Foto: Print Screen YouTube

                                                M. M. Dabić                                                  

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments