Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

 25. jul 2020.

Spomenici krajputaši zaslužuju da se o njima brine, zbog pijeteta prema izginulim ratnicima kojima se ne zna grob, zbog poštovanja tuge njihovih bližnjih, ali i zbog toga što su originalni izraz naše narodne umetnosti; ovo je nada da će tako i biti

            "Junački se mi svaki borismo, tog vremena i ja sam stigo, za slobodu ja mišicu digo, braneć kralja, otadžbinu svoju, kod Kosmaja dadoh glavu moju, tu sam pao, kao svaki Srbin svojom krvlju zapojio zemlju, na zakletvi otadžbine ja ispunih želju..."

            Ovo je deo teksta ispisanog na jednom od 14 krajputaša u Gradskom parku. Spomenik je posvećen Aleksandru Gavriloviću iz Drakčića, koji je, kako piše, završio Poljoprivrednu školu i poginuo kod Kosmaja 1915. godine. Još se može pročitati da mu spomen podiže njegov otac Isakije.

            Jedan od najvećih uspeha konzervatorsko-restauratorskih radova koji se obavljaju na ovim spomenicima upravo je dešifrovanje imena ljudi kojima je posvećen svaki od njih. Kada u septembru radovi budu završeni, ime će dobiti svaka od ovih suza roditeljskih koja je pre sto godina slivena u kameni spomenik, pa postavljena pored puta u Drakčićima, Cvetkama, Musinoj Reci..., pa 1966. godine prenesena u park kod Gospodar Vasinog konaka.

            I tu bila zaboravljena narednih pet i po decenija. Toliko da su sa prhkog kamena poput prašine nestala imena ljudi i tekstovi koji opisuju njihove živote.

Tajna Mihaila-Čedomira 

            Ko zna kakvo je sve zlo tokom Prvog svetskog rata pogodilo Gavriloviće iz moga sela Drakčići! Ostao je tužni Aleksandrov otac Isakija i bez brata i bez sinovca, pa je i sinovcu podigao spomenik. To je ono što se može pročitati, ali otkrivanje imena sinovca potrajalo je više meseci.

Time se, između svega ostalog, bavila Mirjana Slavković, arhitekta-konzervator u kraljevačkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, koja vodi stručni nadzor nad radovima:

            - Tragali smo u Drakčićima, u Muzeju, u Arhivu, bezuspešno. Vide se samo prva dva slova imena "M" i "I", Jedan stari gospodin iz Drakčića, potomak, kaže mi: "Ne, gospođo, niste u pravu, naš predak se zvao Čedomir!" Ja sam mu rekla da imam dva početna slova "Mi...". Trajala je ta zagonetka skoro tri meseca, taj "Čedomir" je podsvesno radio... I onda sam se odjednom setila da u jednoj divnoj brošuri "Krajputaši Kraljeva" postoji izdvojena ploča za koju nisam znala kojem spomeniku pripada. Otvorim knjigu i pronađem natpis na kome piše: "MIHAILO zvani ČEDOMIR..."! To je za mene bilo neverovatno otkriće i radost - pripoveda Mirjana Slavković.

 "Spomen ovaj što na bregu sija i ovde se diže, braćo, sestre, priđ te malo bliže ovo je spomen Mihaila zvanog Čedomira Gavrilovića iz Dragčića...vojnika 3. čete, 4. bataljona, 12. pešadisjkog puka drugog poziva koji požive 38 godina...

Od 14 spomenika trenutno za jednog vojnika nedostaje prezime. Ime je Stevan. Vlasnik preduzeća "Ras", koje drugu godinu zarednom izvodi radove na krajputašima u Kraljevu, kaže da nema odustajanja:

- Još jednom ćemo očistiti površinu, a onda ćemo pokušati da specijalnim svetlosnim efektima dešifrujemo slova. Tako smo pročitali dve rimske stele u Negrišorima - optimističan je Vučićević.

Posebne emocije izaziva poslednj grupacija spomenika u kojoj su dva krajputaša za po dvojicu izginule braće. Ovi spomenici preneti su iz Cvetaka i na jednom su Stevan i Milosav Sretović, a na drugom Jovan i Svetozar Sretović.

Spomenik braći Sretović iz Cvetaka

Vidanje okamenjenih ranjenika

Naročito je tužna sudbina dva krajputaša koja su, sećaju se stariji Kraljevčani, godinama bila prislonjena uz Gospodar Vasin konak. Onda je te usamljene kamene ratnike neko položio u travu pored drugih spomenika. Vreme i ljudi su ova dva krajputaša ostavili samo u fragmentima, pojedini delovi nalaženi su kojekude u parku.

Mirjana Slavković kaže da su ih prošle godine tokom prve faze radova, podigli, konzervirali i reastaurirali i time je dobijena još jedna grupa spomenika. Tako sada u aleji ima tri grupacije po četiri krajputaša i jedna sa dva.

Mirjana Slavković pokazuje restaurirane delove krajputaša

Zoran Vučićević ističe da su spomenici, građeni uglavnom od kamena peščara, bili u vrlo lošem stanju. I zaista, kad čovek pogleda pojedine na kojima su radovi u toku, kad vidi koliko se materijala ukloni da bi se došlo do zdraviog dela, pita se da li je moguće da će biti vraćeni u prvobitni oblik.

Zoran Vučićević pored oštećenog krajputaša kome je dodata armatura

Na pitanje kako su kako su naši srednjovekovni manastiri, od kojih su mnogi takođe građeni od sige i peščara, opstali tolike vekove, Vučićević objašnjava:

- Tu je gradnja kamen na kamen, tako da kamen trpi spoljašnje uticaje samo sa jedne strane. Spomenici su na udaru sa sve četiri strane. U ovom slučaju, tome je naročito doprinelo što nisu imali kamenu kapu, koja štiti i do 50% spomenika - objašnjava Vučićević i ističe da i posle ovih radova na spomenicima mora na svakih pet godina da se radi zaštita da ne bi propadali.

Da bi uspešno bile sanirane teške rane na krajputašima, potrebna je velika ekipa. Osim pomenutih Mirjane i Zorana, na radilištu su i umetnici Ivan Marković iz Jagodine i Bogdan Dobrota iz Kruševca, a stručni saradnik je Mirko Odalović, vajar iz Beograda.  S druge strane, Mirjana ističe i veliki rad na izradi dokumentacije u čemu je imala pomodršku Narodnog muzeja Kraljevo.

                                               "Mi nemamo Mikelanđela, ali..."

Da bi spomenici bili pod zvaničnom zaštitom, Zavod za zaštitu spomenika kulture prošle godine je pokrenuo postupak za utvrđivanje Aleje krajputaša kao spomenika kulture:

- Postupak traje tri godine i za to vreme mi skupljamo podatke, pravimo dokumentaciju, iscrtavamo... Kada se završi taj provces, ovi krajputaši će biti trajno zaštićeni u obliku u kakvom su sada - kaže Mirjana Slavković.

Zoran Vučićević kaže da se o krajputašima vodi računa samo tamo gde ima potomaka, mada je pitanje koliko su i oni vični zaštiti ovih spomenika. Gde nema potomaka, tu krajputaši propadaju, pa vrlo često bivaju i srušeni prilikom izgradnje puteva.

- Država i lokalne samouprave bi trebalo da vode računa o ovim spomenicima. Prvenstveno zbog pijeteta prema izginulim ratnicima kojima se ne zna grob i zbog poštovanja tuge njihovih bližnjih. A zatim i zbog toga što su originalni izraz naše narodne umetnosti. Mi nemamo Mikelanđela u svojoj istoriji. Mi imamo samo manastire iz srednjeg veka i narodnu umetnost - zaključuje Zoran Vučićević.

Radmila Vesković

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments