Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

15. septembar 2020.

Srđana Košanin danas je puna ponosa, ali i tuge zbog skrnavljenja murala na kojem se u Kraljevu nalazi lik i njenog pokojnog oca, imala priliku da upozna dobrovoljca kojem je na Košarama njen tata u jednom danu, aprila 1999. tri puta spasio život

Za dvadesetjednogodišnju studentkinju Srđanu Košanin, ime oca je uvek bilo sinonim za ljubav. Srđana je ime dobila po svom tati koga, nažalost, nikada nije imala prilike da upozna jer – Srđan Košanin iz Ušća poginuo je na karauli Košare 19. aprila 1999. godine. Srđana je rođena 53 dana kasnije.

- Rođena sam nepuna meseca nakon tatine tatine pogibije, nakon što je već skoro sve bilo završeno – suznih očiju ispričala je za portal Krug Srđana danas, nakon otkrivanja murala na potpornom zidu atletskog stadiona u Kraljevu.

Duboko jju je pogodila činjenica da je, za sada nepoznati počinilac, uljanom braon farbom isprskao likove četvorice boraca sa Košara od kojih je jedan lik njenog tragično stradalog oca.

- Osećanja su pomešana: s jedne strane sam jako ponosna i drago mi je što se neko heroja sa Košara seća i jako sam zahvalna zbog toga. To i meni, i mojoj mami puno znači. S druge strane, zbog ovog incidenta ne znam šta bih rekla. Neću dozvoliti da to uništi ponos koji trenutno osećam pomešan sa tugom koja se svaki put javlja prilikom bilo kakvog sećanja – kaže Srđana koja nije mogla da sakrije svoje suze dok je ceremonija otkrivanja murala trajala.

Za 21 godinu nedostajanja, ona je osetila svu bol izreke da „otac nije niti sidro koje nas zadržava, niti jedro da nas negdje odvede, već zvezda vodilja, čija ljubav nam pokazuje put“. Iako nije bio tu, iako mu nikada nije čula glas, Srđana koja danas studira psihologiju u Beogradu, grčevito je čuvala uspomenu na hrabrog tatu, zato što nisu samo krv i meso ono što stvara vezu između očeva i kćerki, već srca koja su, na neki način – vanvremenski povezana.

Srđan Košanin, zvani Đido, rođen je 4. februara 1968. godine u Ušću kod Kraljeva. Bio je odličan đak u osnovnoj školi, ali i u srednjoj medicinskoj školi koju je završio u Šapcu. Nakon toga upisao je Vojnu akademiju, koju je završio 1990. i odmah stupio na službu, po rasporedu, u Mostar. Baš u vreme ratnih dejstava, a o tome kakav je Srđan oficir, starešina, brat i drug bio, kakve vrline i osobine je imao, kakvu ulogu u izvlačenju vojnika, s poštovanjem se govori još uvek među svim starešinama i kolegama, a pogotovu među bivšim vojnicima koje je spasavao, napisao je svojevremeno Srđanov kolega i saborac potpukovnik Bratislav-Boban M, Milosavljević.

Sam podatak da je među poslednjim oficirima napustio Mostar najrečitije govori o Srđanovom moralu i vojničkoj časti. Tada ga je General Perišić odlikovao za sve te zasluge i vrline i vanredno ga unapredio u čin kapetana. Nakon završenih dejstava u Mostaru raspoređen je na Banjicu, Topčider, Vojna pošta 2834, Vojna policija, specijalna vojna jedinica.

Odatle je dva puta, u dva navrata prelazio Drinu, a prvi odlazak u pomoć braći preko Drine bio je, kada je krenuo s Topčidera na Bogojavljenje 19. januara 1993, a već za Svetog Jovana bio stacioniran u školi ” Vuk Karadžić” u Bratuncu. Ratovao je po Istočnoj Bosni, od Zvornika, Skelana, Kravice, Bratunca, Čauša, Obada, Konjevića Polju (Teočak brdu), Drinjači, sve do Srebrenice. Oženio se 1997. godine, dobio stan, unapređen u čin kapetana prve klase. Imao je sve vrhunske kvalitete čoveka i starešine i ko zna dokle bi dogurao u vojničkom smislu da na Kosovu nisu počele da se oglašavaju ratničke trube. Otišao je u novi rat i nije se vratio“, napisao je Milosavljević.

Današnjem događaju prisustvovao je i Srđanov brat – blizanac, Saša Košanin iz Ušća, veterinar i predsednik Udruženja učesnika ratova iz Ušča. Na bolno pitanje – koliko mu, sve ove godine, nedostaje druga polovina samog sebe, Saša Košanin kazao je da na to teško, najteže pitanje odgovara kroz svoje knjige i poeziju koju stvara.

- Tako svoja osećanja i misli prenosim čitaocima. Jedno od meni emotivno najtežih dela je poema koju sam stvarao dve godine, a tiče se samog rođenja mog pokojnog brata blizanca, njegovog života i školovanja, završetka Vojne akademije, njegovog službovanja prvo u Mostaru do 1992. godine. Godinu dana kasnije zajedno smo otišli na hercegovačko ratište. U Zvorniku smo proveli šest meseci u Petom bataljon vojne policije. U ratu 1999. godine ja nisam učestvovao, a on nije doživeo da se viz njega vrati – priča Saša dok ga slamaju emocije.

Kako kaže, Srđan je doživeo sudbinu njihovih roditelja. Ni majka, ni otac nisu zapamtili svoje očeve

- Naša majka ostala je bez oca kada je imala svega 20 dana kada je njen otac poginuo na Sremskom frontu, a dedu, očevog oca – zaklali su četnici kad je naš tata imao godinu dana – kaže Saša Košanin.

Sreću da odrasta uz oca ima jedino Sašina kćerka koja sada ima 16 godina.

- Bol ostaje zauvek u meni. Živim sa tim, uz sećanja i prisećanja, odlaske na njegov grob, gledanje njegovih fotografija i naše zajedničke sobe. To nikad ne umire – siguran je Saša, koji je osudio skrnavljenje murala i pročitao nekoliko svojih misli,

On je iskoristio priliku da se zahvali Miroslavu Višnjiću, pripadniku Petog bataljona vojne policije, koji je sve vreme bio sa pokojnim Srđanom na obezbeđenju državne granice.

Miroslav Višnjić iz Inđije bio je najmlađi učesnik bitke na Košarama na koje je otišao sa 18 godina kao dobrovoljac. Njemu je, samo osam dana pre nego što će i sam poginuti, u borbama na karauli Košare 11. aprila – Srđan Košanin tri puta spasao život:

- Slike sa Košara koje su ostale u sećanju su strašne. Mi smo bili suočeni sa ljudima koji mrze sve što je srpsko. Sa druge strane bile su ustaše koje su pevale ustaške pesme, zatim Albanci, Muslimani iz Srebrenice i NATO. Njihova brojčana nadmoć je bila višestruka, do 100 puta su bili brojčano jači. Ne jednom, nego više puta išli smo u borbu nas 30 sa bukvalno 3.000 njih – priča Miroslav.

Kako otkriva za portal Krug, životna mu je želja da ponovo ode na Košare.

- Ogromna je želja da se vratim nazad, jer bez Kosova nema Srbije. Kosovo je centar srpske duhovnosti. Učestvovao sam u bitkama zajedno sa pokojnim kapetanom Srđanom Košaninom i danas sam ovde da bih izrazio zahvalnost njegovoj porodici. Da nije bilo Srđana Košanina koji mi je, tokom bitke 11. aprila1999.  tri puta spasao život, mene ne bi bilo – iskren je i emotivan Višnjić

On podseća kako su Košare još jedan od dokaza da se srpska istorija nije pisala samo mastilom, već  i krvlju i suzama srca:

- Živi mrtvima zatvaraju oči, a mrtvi žive uče životu – poručuje Višnjić, dodajući da su pripadnici jedinice u kojoj je bio, osim u borbamana Košarama učestvovali i u svim drugim bitkama na teritoriji Kosova i Metohije.  

Bratu kapetana Srđana, Saši Košaninu, bilo je danas izuzetno drago što je imao priliku da upozna Višnjića i ostale, nekada mlade vojnike koji su na Košarama pokazali hrabrost i odanost.

- Oni nisu bili takvi samo prema mom bratu, nego prema celoj zemlji i svim vojnicima koji su se čvrsto držali onog „svi za jednog, jedan za sve“. Takvi ljudi danas treba da budu vredni pažnja ove države i da im se omogući lakši život i njih i njihovih porodica – poruka je Saše Košanina.

           M. M. Dabić

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - prof

    Gost - prof

    Pred tim muralom treba da nas je sramota jer ti isti ljudi koji su momke poslali u smrt, danas su opet na vlasti. Treba stati pred taj mural i reći: izvinite što smo vas izneverili!
    • Ime: prof
  • Gost - Nena

    Gost - Nena

    Jos jedna od nasih velikih tragedija. Srdjani zelim svu srecu ovog sveta, a bratu sta da kazem, i sama sam bliznakinja sa svojim bratom, znam koliko boli.
    • Ime: Nena