Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

Slobodan Reljić, sociolog medija

Ne postoji nijedna zemlja na istoku koja ima povećanu industrijsku proizvodnju, niti ijedna zemlja u kojoj su strane investicije veće od onoga što je od nje uzeto

Nije ovo tako pesimistično vreme kao što ponekad izgleda, velike krize su kraj, ali i početak, govori, želeći da bude optimističan  dr Slobodan Reljić, sociolog medija, profesor na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina bio je urednik magazin NIN, dok je NIN bio redakcija za čije novinare se smatralo da bi svaki od njih mogao da bude ministar, dok bi istovremeno retko koji ministar umeo da napiše tekst za NIN. Novinarstvo je, kaže, napustio, kad je shvatio da su novinari postali najamni radnici.

Da li Srbija danas veći problem ima sa državom ili sa društvom?

Raspad jeste opšti, ali srpsko društvo je u osnovi respektabilno. Najbolji dokaz za to je kako se spolja odnose prema nama, jer decenijama pokušavaju da nas promene. Društvo i dalje opstaje, ali uspeli su od države da naprave to da ona sledi samo tuđe ideje. Mi smo danas kolonijalna demokratija. Nama se više upravlja spolja, nego što naše društvo upravlja državnim mehanizmom. To najbolje možete da vidite na primeru republičke skupštine. Ona se menjala, u različitim fazama imala je različite pojavne nivoe, ali uvek je bila neka vrsta ogledala društva. Treba samo videti te rasprave, način rada, dijaloge. Poslanici bi uvek trebalo da se pitaju zašto se neki zakoni donose i šta će biti posledice kada budu usvojeni. Međutim, nemate utisak da ljudi koji se tamo nalaze uopšte znaju kakve će biti posledice, čak imate utisak da njih to uopšte i ne zanima. U skupštini najčešće oni koji su sada na vlasti pričaju kako su njihovi prethodnici sve upropastili, a onda oni još dalje upropašćavaju. Vrhunac cinizma je što Srbija, kao zemlja koja Pravni fakultet ima više od 200 godina, već godinama više ne piše zakone, nego ih pišu neki činovnici iz Brisela. Onda neki naši eksperti te zakone, kao poprave, pa šalju u Brisel na reviziju, a onda ih naši, koje posledice uopšte ne zanimaju – usvajaju. Krize donose preokrete, i zato pre očekujem da se u društvu koje je zrelije od države formira neka sposobnost da se naše stanje unapredi, nego u partijsko-državnom delu.

Ko je, kada i kako učinio da Srbija pristane da bude kolonijalna demokratija?

Stvar se mora gledati u dosta širem kontekstu, jer nismo mi jedino društvo koje je ušlo u taj problem.

Možda to nije bio ni naš izbor?

Da, zanimljivo je da smo nekada bili narod koji se pobunio protiv modernog kolonijalizma. Posledice su bile progon Srba iz dela bivših jugoslovenskih republika i bombardovanje Srbije. U osnovi, u svakom zapadnom nastupu u poslednja četiri veka postoji krajnja namera da se uzmu matrijalna bogatstva od društava koje oni kolonizuju. Na početku je to bila prava kolonizacija, onda su išli sa vosjkom i otimali teritorije, potom je prešlo u neokolonijalan odnos gde se razlikom u cenama i razvijenosti prebacuju dobra i sirovine iz nekih društava, a njima se prodaju skupi proizvodi. Imate i ono što su oni ovde zvali tranzicija, neokolonijalnu demokratiju u kojoj se uspostave strukture unutar tih društava, koje prvo moraju da obave sve poslove za kolonizatore, a onda se tim strukturama dozvoli da one pljačkaju svoj narod. Pojednostavljeno, kod nas je to izgledalo ovako: kad su nam došli demokratija i kapitalizam proglašena je privatizacija po Vašingtonskom konsenzusu, pa su stranci uzeli pivare, cementare, banke, delimično osiguravajuća društva... Tako je bilo i u ostalim zemljama, uzima se ono što je daleko najprofitabilnije. Potom i naši lokalni biznismeni, tajkuni „maznu“ veliki deo kolača. U igri tih komplikovanih odnosa bili smo prvi narod koji se tome suprotstavio. Tada smo relativno lako razumeli da neće moći da izađe na dobro kad nam tako šalju demokratiju, uzimaju nam dobra i objašnjavaju nam da je to za naše dobro, ali smo u tome bili strašno usamljeni. Međutim, pravo je čudo zašto danas, kada u svetu postoje izuzetno razvijeni otpori neoliberalnom kapitalizmu (zemlje BRIKS-a koje uspostavljaju novi, sopstveni ekonomski sistem i bankarske vertikale), kada se otvaraju neke perspektive u kojima bi naša borba da ono što radimo mogla da bude u našu korist, a ne nekog spolja, mi nastupamo najdefanzivnije? Pristali smo da nam MMF pravi program reforme, a treba da shvatimo da je ovo kako mi sada živimo projekat MMF-ovog rada. Kako može MMF za koji smo samo deo projekta da učini nešto da nam bude bolje? Samo ta činjenica pokazuje da taj program može da bude koristan samo za njih, da od toga što mi proizvedemo oni nešto pokupe i odnesu odavde. Najbolji primer za to kako „pomaže“ MMF je Grčka. U trenutku kada je Grčka proglašena najvećim problemom na zapadu, njen dug je bio 120 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Otkako joj pomažu, evo ima pola decenije, dug Grčke je uvećan na 180 odsto BDP. U međuvremenu, Grci su radili sve ono što MMF od nas traži danas, smanjene su plate i penzije, zemlja prodaje preostalu imovinu, ali njima je sve gore, dok MMF izvlači korist. Veliki je naš problem što tada kada smo se pobunili nismo imali na koga da se oslonimo. Danas rasprodajemo nacionalno blago, kao što je „Telekom“, jer oni koji su za tu prodaju tvrde da mi ne znamo da upravljamo tom kompanijom na jednom pristojnom, evropskom nivou. Dakle, znali smo da je napravimo, ali ne znamo da upravljamo i daćemo je budzašto.

Jedan naš ekonomista postavio je logično pitanje: ako političari tvrde da ne znamo da upravljamo „Telekomom“ ili Elektroprivredom Srbije, kako ćemo onda umeti da raspolažemo novcem koji treba da dobijemo od njegove privatizacije?

Da, takve stvari su potpuno apsurdne, ali se izvode pod spoljnim pritiskom. Nismo suvereni, jer kao  što znate, kad se kod nas završe izbori, ide se u jednu ambasadu, ili možda u dve-tri da oni kažu ko bi trebalo da formira vladu i kako da naprave koalicije. Znate, ne ide se tamo zato što ovi u ambasadi nemaju druga posla, nego da sa našima piju viski. Ide se zbog mehanizma koji podrazumeva da za druge treba da obavljamo to što traže. Jednostavno, imamo privid da mi biramo nekoga, a zapravo onaj koga mi odaberemo obavlja posao za te druge. Paradoksalno je i da danas uopšte ne govorimo o sopstvenom nacionalnom identitetu, to je čak i malo sramota, ali nam je potpuno normalno da se zauzmemo za američki nacionalni interes. Recimo, šaljemo vojsku u Liban, sledeći će, verovatno, biti Avganistan. Tako ispada da nam vojska ne treba da bismo branili sebe, nego da bismo je slali u međunarodne misije i sve to sami plaćamo! Naša vojska, naravno, ne učestvuje u borbenim operacijama, ali situacija u svetu se zaoštrava.

Kako je moguće da opet biramo gubitničku varijantu? Kažu da smo i  1989. godine pogrešno procenili raspored snaga u svetu, pa smo okrenuli unazad točak istorije. Sada, kada se čini da ima izbora, mi opet radimo isto – ostavljajući krupna državna pitanja – otvorenim?

Postojao je spoljni splet okolnosti koji je razbijao zemlju u kojoj smo mi živeli. Bili smo dovedeni u situaciju koja je ugrožavala našu nacionalnu komponentu, zato što su Srbi bili jedini narod koji je bio razdeljen u tri- četiri države. Tada je postojala krajnje ozbiljna potreba da ne dopustimo da više od jedne trećine naroda ostane izvan matične zemlje. Po tom rasporedu karata vi niste mogli da uradite ništa korisno. Kad se podvuče crta i pogleda ko se pravilno orijentisao 1989. godine videćemo da je, recimo, Makedonija uradila sve suprotno u odnosu na Srbiju, a pogledajte kako je prošla. Takođe, kod nas se vrlo često priča o Sloveniji kao zemlji koja je odlično prošla, ali podaci govore da je Jugoslavija kao zemlja od 22 miliona stanovnika imala spoljni dug od 18 milijardi dolara, a Slovenija kao zemlja koja danas ima milion i po stanovnika ima dug od 60 milijardi dolara! Ne postoji nijedna zemlja na istoku koja ima povećanu industrijsku proizvodnju, niti ijedna zemlja u kojoj su strane investicije veće od onoga što je od njih uzeto.

Koliko su ljudi koji su danas na vlasti, pa i oni pre ovih, ali i oni pre prethodnih, bili svesni da živimo u zemlji privida i sa utiskom da imamo ono što nemamo, dok istovremeno mislimo kako nemamo ono što imamo?

Ljudi su slabi na moć i to se ne tiče samo Srba, jer oni na vlasti dolaze u stanje opijenosti i imaju utisak da će ta vlast doveka da traje. Naravno, nikada u istoriji ničija nije trajala doveka, a posebno ne ovakvih usputnih prolaznika kao što su ovi naši učesnici u toj igri. Ipak, kad se „dočepaju“ vlasti, ljudi misle da je trenutak da oni sve razreše u svoju korist i onda se država zaista pretvara u nešto što ne služi ničemu dobrom, nego da oni namire sopstvene privatne interese. Spoljni kolonizatori im u tome maksimalno pomažu. Pogledajte, kad vi formirate državu shodno interesima svog naroda, sa zapada vas optužuju da ste diktatorska zemlja, da nemate demokratiju. Odličan primer takve situacije je Belorusija. Zato je Lukašenko, prema zapadnim merilima, diktator, ali kada odete u pribaltičke zemlje, vidite da se jedino u Belorusiji dobro živi, nema ekstremno bogatih, ali svi relativno dobro žive. Ali, na listi demokratskih zemalja po kriterijumima Fridom hausa, Belorusija je na poslednjem mestu. Zemlje u kojima ljudi gotovo da nemaju šta da jedu – vosoko su kotirane. Reforme nalik onima koje sprovodi vlada u Srbiji, po kojima je važnije da vraćate dugove, a manje važno možete li da preživite, sprovedene su u Estoniji. Posledica je masovno iseljavanje stanovništva iz Estonije. Dakle, ako ispunjavate želje zapada, možete da radite unutar zemlje šta hoćete, da pljačkate koliko želite. Da li je ovde ikada završena istraga o 24 sporne privatizacije?

Naravno da nije, i zato pitam da li ovakav pasivan pogled na stvari predstavlja rešenje naših problema?

Kao i u životu, morate znati šta hoćete, morate da verujete u to i da budete spremni na žrtvu. Ključno je baš to da budete spremni na žrtvu kako biste mogli da ostvarite svoje ideje, da ne govorite kako danas samo budale idu za svojim idejama, a mi ćemo nekako da se snalazimo. Princip negativne selekcije je sve prisutniji i logičan.

Kako logičan?

Kad se društvo razvija kao naše, onda su onima koji vladaju potrebni sve nesposobniji ljudi, jer će sposobni početi da kombinuju nešto. Recimo, kad bi u Srbiji bilo dopuštena normalna ekonomska rasprava o tome da li treba poslušati MMF, izašlo bi na videlo i činjenica da je zaduženost u svetu danas takva da će ona sigurno morati da bude poništena i da sve počne iznova. Ima takvih slučajeva u istoriji, čak i u Bibliji. Ne treba nikada zaboraviti da je zaduživanje način upravljanja svetom. Ako hoćete da ispunjavate želje MMF, vama ne trebaju sposobni ljudi. Tako je na svim nivoima. Da li vi zaista mislite da Vučić ide da razgovara sa Bajdenom? Mislim da nema nikoga u Srbiji ko u to veruje.

Mislim da svaki drugi gledalac RTS Dnevnika veruje.

Mislite da veruje?

Da, mislim da većina prosečnih gledalaca zaista veruje kad premijer u „Dnevniku“ saopšti da mu je Bajden dao broj telefona i rekao mu: „Evo, zovi me kad god imaš problem“.

Postoje dva nivoa. Bar polovina ljudi u to ne veruje i to kaže. Od druge polovine koji ništa ne govore, bar polovina u to ne veruje. Sve manje ima onih koji ćute. Naši političari su u zabludi da se medijskom manipulacijom može beskrajno dugo upravljati ljudima, jer to naravno nije tačno. Primer za to su zemlje koje imaju najveću medijsko propagandnu mašineriju, a najomrznutije su na svetu. Kolektivna nacionalna svest nastaje vekovima. Kada bi mogli premijer ili neka nacionalna televizija da promene nacionalnu svest, mi ne bismo ni bili nacija. Tako je i sa gledaocima „Dnevnika“, neki još uvek ćute, ali nijedno ćutanje nije večno.

M. M. Dabić

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments