Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

13. oktobar 2020.

Među, imenom i prezimenom utvrđenih žrtava krvavog oktobra bilo je i 29 žena: ovo je priča o tome kako je preživela samo jedna i kako je dr Mileva Karajović, koja nije bila uhapšena, dobila metak u glavu kada je tražila da se streljanje zaustavi

Kako se bliži sredina oktobra, tako sećanje na nevine žrtve streljanja u Kraljevu počinje da navire. Pretpostavljam da ne postoji neko ko ne zna o čemu se radi, ali nije zgoreg da se podsetimo. Naime, u periodu od 15. do 20. oktobra 1941. godine vojnici Vermahta, tačnije 717. posadne jedinice, izvršile su masovno streljanje nedužnih civila iz Kraljeva. Tom prilikom streljano je, prema istraživanju istoričarke Silvije Krejaković, 2.255 naših sugrađana/ki, uglavnom radnika Železničke radionice i Fabrike aviona. Međutim, bilo je i drugih žrtava, poput nasumično pohvatanih pojedinaca koji su se, prosto, našli na putu nemačkih jedinica. Sve sa ciljem da se ispuni kvota – 100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za ranjenog. Premda je najveći broj streljanih bio muškog pola, među njima su se našle i naše sugrađanke. Prema podacima streljano je njih 29. Ovako mali broj se može objasniti time što su, kao što je bilo reči, mahom streljani radnici, dakle muškarci, jer su u tom periodu oni uglavnom činili radnu snagu. Žene su uglavnom bile domaćice i poneka se bavila kakvim zanatom. Takva su bila vremena, emancipacija je došla nešto kasnije, u periodu socijalizma.

Elem, ko su bile te heroine koje su nastradale? Prema dostupnim informacijama, najveći broj žena koje su streljane su bile članice ili simpatizerke Komunističke partije. Takođe, neke od njih su uzete kao taoci, jer su članovi njihovih porodica (muževi, braća, očevi, itd) bili u partizanima. Bile su smeštene u zatvoru Komadanture odakle su, najverovatnije, u noći između 15. i 16. oktobra, prebačene u putnički vagon koji se nalazio blizu upravne zgrade, na pomoćnom koloseku.

Svakako najpoznatija među njima bila je doktorka Mileva Karajović. Ona je rođena u Kragujevcu, ali se tokom studija u Beču upoznaje sa njenim budućim mužem i nakon završetka studija dolaze u Kraljevo. Bila je poznata kao velika dobrotvorka i neko ko pomaže siromašnima. Kada su Nemci otpočeli streljanje, dr Karajović je izašla pred nemačkog čuvara i zatražila da razgovara sa komadantom. Nakon što je uporno insistirala na tome, čuvar je poslao po komadanta, koji je naredio da je dovedu. Upitao je šta želi, a ona mu je odgovorila da je lekar, da je član lekarskog udruženja i organizacije Crveni krst, da poznaje međunarodne propise o postupanju u ratu prema civilnom stanovništvu i da protestuje zbog masovnog zločina čiji je očevidac.

Dr Mileva Karajović tražila je od komadanta mesta, Alfonsa Macioviča, da se odmah prekine sa tim masakrom. Kao odgovor je dobila metak u glavu. Ostale žene su streljane uveče 16. oktobra i prema nekim svedočanstvima, bilo je koškanja između njih i nemačkih vojnika. Međutim, to im nije pomoglo.

Kada je reč o samom mestu streljanja žena postoje različita mišljenja. Većina preživelih je tvrdila da su streljane u hali, dok su drugi tvrdili da se to desilo pored spoljneg zida. Kako bilo, ubijene su bez milosti.

Iako je većina streljana, preživela je Irina Škurenko. Ona je pre rata bila poznata kao članica SKOJ-a i kao takva je uhapšena, međutim imala je sreće da je likom podsećala na sestru jednog od nemačkih vojnika. Nakon što je uhapšena dovedena je kod komadanta mesta na saslušanje. U njegovoj kancelariji video ju je podoficir Karl Templ i tu je uočio sličnost (navodno joj je kasnije pokazao fotografiju sestre sa malim detetom). Uglavnom, Templ je iskoristio mogućnost da spase nekog koga on želi i to je učinio u slučaju Škurenkove.

Takve sreće nije bila Jovanka Jončić koja je bila ranjena u ruku i pravila se mrtva. Uspela je da se izvuče ispod gomile mrtvih tela i da se sakrije u žbunju unutar fabričkog kruga. Pošto je bila iscrpljena obratila se jednom žandarmu molbom da joj pomogne, ali je on, umesto da to učini, pozvao jednog nemačkog vojnika, koji ju je ubio metkom iz revolvera.

Priča streljanih žena se umnogome ne razlikuje od drugih nevinih žrtava. Ona je samo pokazatelj svireposti nemačkih vojnika i njihovog odnosa prema našim precima. Nisu marili za njihove živote jer, prema tumačenjima nacističke politike, oni nisu bili vredni ničega i ubiti jednog ili hiljadu bilo je potpuno nevažno. Ali važno je da nastavljamo da se sećamo i iznova i iznova ponavljamo priču o najtužnijem oktobru u istoriji Kraljeva. Da se ne zaboravi.

         Vojkan Trifunović

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments