Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

14. oktobar 2020.

Koliko je onih koji zbog krvavog oktobra 1941. nisu zapamtili svoje očeve, stričeve, ujake, deke? Ni posle skoro 80 godina Andrija Runtić ne može bez suza da govori o ocu Ivanu, mašinovođi koji je streljan mesec dana pre nego što mu se rodio sin

Na kućama crni barjaci, u crno zavijene udovice, neobrađene njive, opustele fabričke hale, strah i nemaština... U gradu kojim je te jeseni vladala crna boja – novembra 1941. rođen je Andrija Runtić. Iako uskoro puni 79, tuga što nikada nije imao priliku da upozna svog oca Ivana – u njemu traje i oduzima mu dah da o tome uopšte ne može da govori ni posle toliko vremena.

U očima su mu suze koje ne može da otera, iako se trudi.

- Uvek mi je teško, preteško kada dođem ovde – kaže, dok maramicom prikuplja vlagu skupljenu u uglovima očiju Andrija koji je danas prisustvovao pomenu na Groblju streljanih u Kraljevu.

Njegov otac Ivan imao je samo 28 godina kada je streljan u oktobru 1941. godine. Bio je mašinovođa, živeo porodičnim životom u maloj varoši i radovao se činjenici da će uskoro prvi put postati tata. Svog sina nikada nije video, niti je – mesec dana posle očeve pogibije rođeni Andrija, ikada imao priliku da oseti ljubav svog oca.

Pogledajte priču Andrije Runtića:

- Ne mogu, ne mogu – tako se završava svaki Andrijin pokušaj da progovori o svom ocu na kojeg, sa puno ljubavi, čuva uspomenu sve ove godine. Do 2002. godine činio je to zajedno sa majkom koja se više nikada nije udala. Pre 18 godina je umrla i Andrija želi da veruje da su njegovi roditelji bar na drugom svetu dobili priliku da budu zajedno, kada se u ovozemaljskom – sudbina poigrala sa njima.

Sa željom da mu olakša, umesto njega progovara prijateljica Jovanka Kokir, koja kaže da je malog Andriju najpre majka dovela na mesto stradanja njegovog oca. Oboje su prisustvovali i prvom pomenu nevinim žrtvama u novembru 1944. Kada je stasao, Andrija je počeo da dolazi sam, jer sve ove godine nikada nije mogao da preboli gubitak i činjenicu da je osuđen da odrasta bez topline očevog zagrljaja, tople ljubavi i saveta kakve samo očevi umeju da daju. Najstrašnija scena koju pamti iz svog detinjstva je kada je, nekoliko godina posle streljanja – na stratištu, iznad istrulelih, ali – očigledno nedovoljno duboko zakopanih tela - pronašao kapu i odela kakve su nosili železničari. Osećaj nemoći i neutoljive tuge koji je taj događaj izazvao u njemu i danas povlači za sobom more suza, jer vreme neke rane ne može da zaceli.

Zbog epidemiološke situacije na Groblju streljanih u Kraljevu danas je, očekivano, bilo manje ljudi nego ikada pre:

- I inače – svake godine dolazi sve manje građana Kraljeva. Vreme je učinilo svoje, ali žrtva tadašnjih generacija – ne sme da bude zaboravljena, jer su oni dali svoje živote za našu slobodu – kaže Jovanka Kokir, prijateljica, sa željom da pomogne Andriji koji, i pored svoje najbolje želje u znak sećanja na svog oca, ne može da progovori o porodičnom ožiljku koji im je sudbina ostavila.

U životu, kažu, treba više pamtiti lepe stvari, ali – neke ružne jednostavo ne mogu da se zaborave. Ostaje sećanje kako je jedan plakat – letak sa nezapamćenim razmerama odmazde o streljanju 100 srpskih civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za ranjenog, pre 79 godina najavio najveću tragediju u istoriji Kraljeva. Te godine najpre su u lokomotivsku halu u krugu Fabrike vagona (prostor nazvan lagerom) kao taoci zatvoreni radnici i službenici iz kraljevačke Fabrike aviona, a potom i zaposleni u Opštini, Sreskom načelstvu, službi Pošte i telegrafa, Okružnom i Žičkom crkvenom Sudu i u Železničkoj radionici. Andrijin otac Ivan Runtić – dvadesetosmogodišnjak koji je tek trebalo da raširi krila – bio je među njima i – nikada se, kao i hiljade drugih – nije vratio svojoj kući.

Sin koji tada još nije bio rođen – danas je i sam deda i polako svodi svoje životne račune uveren kako bi bilo fer da je sudbina bila samo malo naklonjenija svima koji su nevini stradali, onima koji nisu nikada rođeni, ali i onima koji su, poput njega, zbog gubitka najmilijih živeli ugušeni tugom koja je i danas rezala vazduh na Groblju streljanih.

Tamo, znaju to dobro i Andrija Runtić, kao i svi koji su bez najmilijih ostali tog krvavog oktobra 1941. godine, i stihovi Dobrice Erića imaju sasvim drugačiju težinu:

Da ih ne pokosiše k’o travu s’ livada, bilo bi ih sada 30.000,

 da ih ne pokosiše mučki, k’o drveće, bilo bi Kraljevo sada mnogo veće,

 da ih ne polomiše kao šeftelije, bilo bi Kraljevo mnogo veselije.

 Ne sme ovaj grad da ih zaboravi, dok se ogleda u Ibru i Moravi...“

          M. M. D

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Nena

    Gost - Nena

    Sa koliko poštovanja i tuge smo nekada obeležavali 14. oktobar, a sada ne možemo da se setimo čemu sirene. Neko nam briše istoriju a mi ćutimo.
    • Ime: Nena