Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

28. oktobar 2020.

Malo poznata, a jedna od najtužnijih priča Kraljeva: „Kad smo naše sahranjivali, naišli smo na dečije kosti; sveštenik ih je opojao, pa smo ih vratili u zemlju; u ovom delu groblja svuda se nailazi na dečije kosti kad se kopaju rake“...

Juče sam išla u Konarevo, zapalila sam sveću i spustila saksiju jesenjih ruža na spomenik u obliku bele piramide koji se nalazi na tamošnjem groblju. Neka mi Bog oprosti, decenijama sam sa gnušanjem gledala ovu piramidu. Kad god bih vozila u smeru ka Kraljevu, piramida mi je „bola“ oči onako vireći sa konarevskog groblja. Mislila sam da je to neki od pretencioznih, često kičastih spomenika koji su osamdesetih godina prošlog veka počeli da niču na grobljima po Srbiji. Do pre desetak godina ni slutila nisam u kakvoj sam teškoj zabludi bila...  

- Kad smo naše sahranjivali, naišli smo na dečije kosti. Sveštenik ih je opojao, pa smo ih vratili u zemlju. U ovom delu groblja svuda se nailazi na dečije kosti kad se kopaju rake. Ovde su sahranjivana deca... velika je to tuga - kaže mi bračni par koji zatičem na jednom od grobova pored piramide u Konarevu.

Kućice za bezimene

Da, ovde su tokom Drugog svetskog rata sahranjivana deca. Deca izbeglice iz zapadnih krajeva Jugoslavije i južnih krajeva Srbije, smeštena u Domu za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji, koji je postojao od 1942. do 1947. godine.

Piramida je spomenik njima, podignut 70-tih godina prošlog veka po zamisli arhitekte Spasoja Krunića. Jednom prilikom Krunić je rekao:

- Bio je to za mene jedan od najzahtevnijih poduhvata jer se radilo o deci koja su umrla od bolesti i gladi. Na srednjem obruču postoje male piramide, koje su zapravo krovovi kuća za svu decu koja su stradala, ne samo ovde, nego svuda u svetu.

Koliko je stradale dece sahranjeno na groblju u Konarevu - ne zna se.

Ko su, čiji su - ne zna se, odakle su - ne zna se...

Zahvaljujući pomoći Mirjane Savić, muzejske savetnice - istoričarke u Narodnom muzeju u Kraljevu, imala sam u rukama originalne fotografije iz Doma u Mataruškoj Banji, koje se čuvaju u fundusu našeg muzeja. Mirjana mi pozajmljuje i dragocenu knjigu dr Milorada Đ. Panića "Dom za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji (1942-1947)", koju je 1994. godine objavio kraljevački Centar za socijalni rad.

 Neverovatno, ali u knjizi je citirano na desetine originalnih dokumenata iz domske arhive, sa bezbroj administrativnih ili vrlo životnih detalja... ali o umrlima postoje samo brojevi. U izveštajima iz 1942. godine navodi da je u avgustu umrlo 12 dece, u  sepetmbru 16, oktobru  6, novembru 2, decembru 1, za pet meseci od dizenterije i tuberkuloze umrlo je 37 dece. Verovatno u arhivi Doma postoje i dokumenta o preminuloj deci, ali ih u ovoj knjizi nema, čekaju nove istraživače.

„Dečiji grad" u Mataruškoj Banji

Dom za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji osnovan je i do jeseni 1944.g je radio pod patronatom Komesarijata za izbeglice i preseljenike, koji je postojao u okviru Nedićeve vlade. Bio je deo mreže SID-a, Srpskih izbegličkih domova širom Srbije, kroz koje je tokom rata prošlo više od 20.000 dece.

Kapcitet Doma u Mataruškoj Banji bio je oko 1.100 dece i za njih su na početku bile obezbeđene vile "Karajović", "Bunjak,", "Ibar", "Stolovi", Žandarmerijski dom, ali nije tako bilo sve vreme, morali su da se iseljavaju kada bi okupatori Nemci imali potrebu za nekim od objekata. Bila je to ne samo socijalna, nego i školska i zdravstvena ustanova, jer je imala niže razrede osnovne škole, ambulantu i malu bolnicu.

Prva deca bila su izbeglice iz Podrinja. Zatim su stizala srpska deca iz skoro svih delova Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a kasnije i iz Sandžaka i sa Kosova i Metohije. Suprotno uobičajenom mišljenju, većinom nisu bila ratna siročad. Naprotiv, mnoge su u Dom ostavljali sami roditelji jer u izbeglištvu nisu mogli da ih prehrane. Fluktuacija dece je bila velika, pa je tako do aprila naredne godine, prema jednom izveštaju, kroz Matarušku Banju prošlo 2.313 dece, a do kraja rata više od 5.000. Mnoga bi posle oporavka bila smeštana u porodice u okolnim selima, ali i širom Srbije i, nažalost, pokazalo se da su neki domaćini na njih gledali kao na besplatnu radnu snagu.

Zvoni mi telefon, javlja se moja bliska drugarica, kažem joj o čemu pišem tekst i, na moje zaprepašćenje, iznenada mi kaže:

- Znaš, moj otac je bio u Domu u Mataruškoj Banji! Mislim da su ga otac i majka sklonili od moguće osvete muslimana u Sjenici. Od svega se sećam jedino njegove priče da su bili vašljivi i da je vladala glad, opisivao je parčence proje koje su dobijali i čorbu od ječma... 

Komesarijat za izbeglice i preseljenike i upravnici Doma ulagali su veliki napor, pokazuju dokumenta, da decu prehrane i održe u zdravlju, ali u tome nisu uvek uspevali. Mnoga su stizala već teško neuhranjena i napadnuta zaraznim bolestima - "dizenterija, tuberkuloza, šuga, pneumonija, vašljivost..." S druge strane, vladala je glad, pa su neki roditelji i uzimali decu zaključivši, kako je ostalo zapisano, da tako i oni mogu da ih hrane.

 U Dom su stizala i tragično neuhranjena deca - fotografija je deo stalne postavke Narodnog muzeja u Kraljevu

Naročito je bila duga i teška zima 1943-44.g pa u zapisniku sa sednice uprave aprila 1944. piše: "Bilo je momenata kad nam se činilo da smo potpuno bespomoćni i da će kod dece nastupiti katastrofa..."

U manastiru Studenici na inicijativu igumana Aleksija Jovanovića 19. avgusta 1943.g osnovan je Dom za zbrinjavanje srpskih izbeglica, koji je bio ispostava Doma u Mataruškoj Banji i služio je za oporavak dece. Bratstvo manastira Studenica je do kraja rata pružalo veliku pomoć u hrani i ogrevu, i deci smeštenoj u manastirskom krugu, i onoj u Mataruškoj Banji.

Sa izleta u manastir Žiču - stalna postavka Narodnog muzeja u Kraljevu

Partizani su mesto oslobodili u noći između 28. i 29. novembra 1944.g i narednih meseci dolazi do velikog odliva dece iz Doma, pa ih u decembru 1945.g ima sveg 296. Dom je iz Mataruške Banje premešten na planinu Rudnik 18. juna 1947.g, a zatim 1952. u Gornji Milanovac, da bi 1960.g bio rasformiran.

"Jaja" - Raja

U knjizi Milorada Đ. Panića čitam imena na stotine dece izbeglica od onih pet-šest hiljada koliko ih je prošlo kroz kroz Dom u Mataruškoj Banji. Pitam se da li na konarevskom groblju počiva možda Kosanović Stevan, rođen 29.9.1928. u Ličkoj Jasenici, Ogulin, od oca upokojenog Đure, vera pravoslavna, krsna slava Sv. Nikola, visina 146, težina 36 (neuhranjen), pre izbeglištva živeo u Zagrebu.

Ili Relja Spahić rođen 1929. u Miševini kod Višegrada, slava Sv. Luka...

Ili Planinčić Dragica iz Sokolovića kod Rogatice, rođena 1929. od Đorđija i Jelisavke, koja je na vrhu spiska od 44 dece koja su 3. juna 1942. godine prva stigla u Dom u Mataruškoj Banji.

Šta li je bilo sa pitomicom Rajom... ako se uopšte tako zvala: "Devojčica je došla transportom iz Velikog Gradišta bez ikakvih podataka. Na pitanje kako se zove, dete je reklo 'Jaja', to se razumelo kao Raja, a godine su joj određene prema uzrastu...", navodi se u jednom izveštaju.

Zašto o ovome nismo učili?

Kroz školovanje, kroz život proveden u Kraljevu, kroz novinarstvo, naslušala sam se raznih priča iz istorije našeg kraja. Kako mi je, do pre neku godinu, ova promakla? Možda slučajno, možda većina vas zna za Dom u Mataruškoj Banji, za decu sahranjenu na konarevskom groblju. Ipak, pitam se zašto o tome nismo učili u školi. Mogu samo da nagađam i da rizikujem da uletim u klasičnu priču o "partizanima i četnicima":

Možda zato što je to bio "Nedićev dečiji grad", kako je nazvan u okupacijskom listu "Obnova" u broju od 12. avgusta 1944. godine? Ne znam da li zbog toga...

Hvale je vredno što je Grad Kraljevo 2017. godine obnovio spomenik u Konarevu. Koliko kvalitetno, to je već diskutabilno, jer su posle samo tri godine (!) popadale mermerne ploče tada postavljene umesto originalnih, ali ukradenih, mesinganih.

 Moram da priznam da mi je juče kod spomenika nedostajalo mesto gde bi se zapalila sveća. Jasno je u kom je vremenu spomenik građen, jer nema ni krsta. Nedostajalo mi je to obeležje, jer mislim da ovako nije pravedno - ta deca i njihovi roditelji su bili životno ugroženi zato što su pravoslavci. Pobegli su da bi sačuvali život ne promenivši veru, pa zašto je onda ovoj deci vera oduzeta posle smrti?

Bez obzira na to, kad budete u prilici, obiđite spomen piramidu na groblju u Konarevu. Ja ću otići da vile u Mataruškoj Banji pogledam drugim očima, da zamislim kako je tu nekada bilo i više od hiljadu unesrećene dece izbegle od rata, tog najvećeg zla i najveće ljudske gluposti. Vile u kojima su posle pola veka, do juče, ponovo obitavale izbeglice...

tekst: Radmila Vesković

*Korišćeni podaci iz knjige: Dr Milorad Đ. Panić "Dom za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji (1942-1947.)", Centar za socijalni rad Kraljevo 1994.g

Arhivske fotografije: Fundus Narodnog muzeja Kraljevo

Fotografije sa groblja u Konarevu: Radmila Vesković

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

12 Comments

  • Gost - Mr Kess

    Gost - Mr Kess

    Bravo komsinice. Divna prica. Ali prica nije sakrivana od javnosti, za to se odavno zna. Samo sto postoji i tamna strana. 
    • Ime: Mr Kess
    • Gost - Radmila Vesković

      Gost - Radmila Vesković

      Poštovani,
      Nažalost, ne znam ko ste i nažalost tek sada odgovaram pa verovatno nećete videti moj komentar. Ali možda ipak...
      Bilo bi značajno da dodate neke podatke koji su možda Vama poznati, a koje naslućujem u ovome da "postoji i tamna strana".
      Jer zaista je čudno da mnogi ljudi koji žive, neki su čak i rođeni, u Mataruškoj Banji kao i njihovi preci, nikada nisu čuli priče o Domu za  decu izbeglice... Nekako je čudan odnos sredine prema svemu tome - to je utisak koji mi je ostao na kraju, posle obrade ove teme.

      Pozdrav,
      Radmila

      • Ime: Radmila Vesković
  • Gost - Nena

    Gost - Nena

    Kakva tužna priča, ali odlično obrađena. Hvala Radmila.
    • Ime: Nena
  • Gost - Dragan Vukadinović

    Gost - Dragan Vukadinović

    Potresna priča koja je očigledno decenijama sakrivana od javnosti. Nagoni suze na oči.
    • Ime: Dragan Vukadinović
  • Gost - Zorica Milikić

    Gost - Zorica Milikić

    Bravo, divan rad. I ja sam se uvek pitala šta predstavlja ta piramida, zamišljajući sa zebnjom porodičnu, a ne narodnu tragediju. Hvala na velikom trudu i rasvetljavanju onoga što bi svi - ne trebali, nego morali da znamo.   
    • Ime: Zorica Milikić
  • Gost - Vlado

    Gost - Vlado

    Hvala za priču! Dosta potresna, ali mora da se čuje, jer tako jedino se prenosi sa kolena na koleno ova priča. Ipak, svi oni zaslužuju da se čuje o njima.
    • Ime: Vlado
  • Gost - Milan Jovanovic

    Gost - Milan Jovanovic

    Hvala Vam, 40 godina zivim u Kraljevu, pojma nisam imao da je u Mataruskoj Banji bio dom za jadnu decicu, a o piramidi sam uvek govorio,kad prodjem, "kakav kiceraj".
    • Ime: Milan Jovanovic
  • Gost - Miki Jakovljevic

    Gost - Miki Jakovljevic

    Bravo. Potresno i zalosno koliko lako zaboravljamo
    • Ime: Miki Jakovljevic
  • Gost - Ja

    Gost - Ja

    Čestitam za tekst. Bravo! Svaka ti čast.
    • Ime: Ja
  • Gost - Ivana Hasanovic

    Gost - Ivana Hasanovic

    Srbi imaju problem sa kulturom secanja i najcesce tuzne podatke koriste da sa njim masu drugima. Hvala autorki na ovom tekstu jer daje pravi hriscanski i topli opis necega sto treba da se pamti. I neguje.
    • Ime: Ivana Hasanovic
  • Gost - Slavo

    Gost - Slavo

    Sramota me je,moram da priznam da ni ja nisam znao , bio sam u zabludi, mislio sam da je piramida grobnica neke imucnije familije, . Laka im crna zemlja, amen.
    • Ime: Slavo