Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Ivan Rajović

Kako god da odluče oni koji se pitaju, siguran sam da nema spomenika koji će uspeti da nadraste značaj koji u svom bronzanom obličju nosi Milutin, jer on predstavlja snagu i duh naroda i želju za životom po meri čoveka, a ne podanika

Manija ljudskog roda za spomenicima, monumentima, počela je vrlo rano i sasvim naivno, da ne kažem bezazleno. Bilo je to u doba kada se naš čovekoliki predak definitivno odvojio od svojih animalnih korena i osetio prve žmarce egoizma, iliti narcisoidnosti. Zapravo, preteča ospomeničavanja rijalitija zvanog život započela je u jaslicama civilizacije, kada je homosapijens ovladao tehnikom oblikovanja blata, a potom drveta, pa kamena. Bile su to uglavnom figurice životinja, koje su služile kao dečje igračke i imale strogo edukativnu i vaspitnu svrhu. Vremenom se ova delatnost širila i usavršavala, pa su u pomenute materijale utiskivana mitološka bića, polubogovi, ali i oni celi, boginje plodnosti, bogovi potentnosti i mnogi drugi likovi iz galerije imaginarnih, ali i realnih stanovnika kolektivne i idndividualne ljudske mašte. Poznata figurica boginje plodnosti još iz vinčanske kulture, najbolji je dokaz da su današnje starlete prešle dug razvojni put od kamenih sisatih boginja, do apsolutnih gospodarica naše stvarnosti i zarobljene nam slobode mišljenja svojom glavom. No, to je najbanalniji ali najslikovitiji primer za one sa deficitom znanja i inteligencije.

Kasnije su te, u fizičku predstavu oblikovane duhovne slike i moždani impulsi dobijale na veličini, ali im je i spektar namena postajao sve rašireniji, a pojedini prosto obaraju s nogu svojom impresivnošču i estetskim savršenstvom. Setimo se samo Laokona sa zmijama (Agesandar, Apolodor i Polidor), Mikelanđelovog Davida, Rodenovog Mislioca, pa do Rosandićevih Vranih konja koji se i dan danas igraju pred Narodnom skupštinom. Ti i mnogi drugi spomenici su prevashodno imali za cilj da dokumentuju razvoj i bogatstvo određene civilizacije, i da potonjim naraštajima ostave materijalni dokaz trajanja onih pre nas, ali im se mogu pripisati i mnoge druge svrhe koje su na prvi pogled nevidljive, a tiču se uticaja na mase.

Sasvim je logično da je u jednom trenutku nekome palo napamet da bi spomenik živom ili mrtvom velikanu imao značajnu svrhu i mogao da posluži za koješta, a pre svega za učvršćenje vladarskog statusa  i kulta polubožanstva ili bar superiornijeg od svih drugih. I onda se krenulo u klesanje vladara, kraljeva, careva, papa, biskupa, a potom i junaka, filozofa, pesnika i svih onih koji su zasluživali da budu okamenjeni, a samim tim i ovekovečeni kao elitni predstavnici pojedinih naroda ili ljudskog roda u celini. Ne treba da napominjem da je i ovo kasnije ispolitizovano, a izgubio se i kriterijum univerzalnosti pa su jedni dizali spomenike i onima koje neki drugi ni od konjske balege ne bi pravili, da ne kažem vajali. Za kratko vreme trajanja tog kulta, od starih Grka, pa do sadašnjnih mladih i nedozrelih naroda zaraženih otrovnom klicom nacionalizma, Zemlju su prosto prekrili spomenici, biste, skulpture, poprsja, zaleđa, podleđa, reljefi i drugi performansi koji su prikazivali cvetove čovečanstva kroz vekove. Na konjima, lavovima, slonovima, u šetnji, u lovu, u pesničkom zanosu, transu ili nekoj drugoj karakterističnoj pozi, u bronzi, srebru, zlatu ili platini, šepurili su se velikani sa trgova, parkova, u lukama, svetilištima i svim drugim mestima koja su se smatrala pogodnim da se monument „posadi“ i odakle je mogao i mrtav, a otelovljen, da služi za primer veličine, čojstva, junaštva, mudrosti, pesničke sluđenosti, političke prepredenosti ili neke druge umne ili fizičke posebnosti. Narod koji nije imao biste svojih najvećih sinova i kćeri jednostavno je gubio identitet i prestajao da postoji, asimilujući se polako u one druge koji su, s razlogom ili ne, manijakalno vajali svoje gorostase, neretko brabonjke po merilima ostalih. Ili, ako se htelo da jedan narod bude operisan (lobotomiran) od svoje istorije i tradicije, i prebačen na kolosek drugog ideološkog voznog reda, bio je lišavan pisanih, ali i gipsanih, bronzanih i drugih obeležja svojih praroditelja. Tako se događalo da su pojedini narodi, i pored svog nebeskog bezgenetskog porekla, kao što je ovaj naš, morali gotovo isusovski trpeljivo da čekaju hiljadu godina da bi videli kako u bronzi izgledaju njihovi prvokrunisani vladari, a i oni posle njih. No, o tome ću kasnije.

Bilo je slučajeva da se iz pismenih, ili nepismenih, a može biti i nekih drugih razloga, podigne spomenik junaku iz suprotnog tabora, a onda se on malo preimenuje, Đurađ Kastriot u Skenderbega, i proglasi autohtonom vrstom i svojom nacionalnom veličinom.

U novije vreme ta pomama je uzela toliko maha pa su počeli da se dižu spomenici Bilu Klintonu Ovalnom, ali i Rokiju Bilboi, Brusu Liju, Džoniju Vajsmileru, Paji Patku, Pčelici Maji, Sunđeru Bobu, Zagoru i drugim predstavnicima moderne kulture i njenih podvrsta i suprotnosti.

E, ali kad su komunisti preuzeli vlast u Rusiji, a u skladu sa svojom ideologijom internacionalizovanja svoje genijalne ideje bratstva, jedinstva i jednakosti za sve osim njih, počela je prava crvena groznica monumentomanije - uklanjanja prethodnih i podizanja novih spomenika. A da bi se to postiglo i u Jugoslaviji, minijaturnoj kopiji velike majke Rusije, pored svih već korišćenih metoda manipulacije proleterijatom, upotrebljene su cisterne bronze, u dužini od Vladivostoka do Hararea, via Mala Krsna, kako bi se fizički deo kompleksne ličnosti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ pretočio u kovinu i u bezbrojnim replikama rasuo po Jugi, od Istoka do Zapada, i stavio na uvid svakom podaniku, a i onima koji su, doduše ćutke, odbijali da to budu. I nije bilo heroja, komesara, agilnijeg aparatčika ili intendanta koji nije dobio svoju bistu, spomenik ili samo otisak glave, u bronzi, naravno. Dužna pažnja je posvećivana i drugaricama čija su uglačana poprsja čitavom poduhvatu davala još jednu, erotsku ili majčinsku, dimenziju. Te tvorevine su posle krasile škole, fabrike, parkove, javne institucije, železničke stanice, odnosno svaki prostor gde je moglo da se okupi više od troje ljudi, ali i mesta gde su živi modeli za vreme svog bitisanja, pre ovekovečenja, upoznali prve ljubavi, šutnuli krpenjaču, skijali se na daskama sa tarabe ili maznuli teglu ajvara tetki. O kasarnama da i ne govorim, a pogotovu ne o zatvorima u kojima su, kao u svojevrsnim univerzitetima tog vremena, budući spomenici sticali svoja utopistička ideološka ubeđenja, pored prepunih kibli i  trošnih dela velikana marksističke misli.

I, kako bi se moglo pretpostaviti, naročita pažnja je posvećivana izlivanju Brozovih figurica, figura i figuretina. Brozove biste su krasile apsolutno sve, od trafika za prodaju leblebija, prezervativa i  suvenira, do svečane sale Narodne skupštine. Spomenici u natprirodnoj veličini, kakav je i Broz bio za života, dominirali su trgovima u Užicu i Kumrovcu, mada se ni do dana današnjeg nije utvrdilo da li je najveći sin baš tu rođen i da li je uopšte rođen ili je postojao još od velikog praska. Vreme tranzicije učinilo je da mnoga od ovih spomen obeležja budu uklonjena i pretopljena kako bi se raskrstilo sa pogubnom ideologijom i obezbedio materijal za spomenike junaka novog doba, vojvode, keramičare, tapetare, pečenjare, graditelje koridora, poznavaoce letećih objekata (vazduplohova) i mnoge druge.

Osim toga, počelo se i sa ispravljanjem istorijskih grešaka, pa se dižu, podižu i otkrivaju spomenici poslednjih izdanaka srpskih monarhističkih dinastija, ali i svetaca. Tako je nedavno svečano otkriven spomenik patrijarhu Pavlu. Doduše, ova skalamerija više podseća na predoziranog narkomana iznad čučavca, nego na poštovanog duhovnika, ali tamo gde treba odlučeno je da baš tako i treba, a duševni narod sad s pažnjom osluškuje i strepi kako će da izgledaju novi spomenici starim i zaslužnim kreatorima blagostanja u kojem jesmo.

Ovaj napredni vid vraćanja duga zaboravljenim i ignorisanim velikanima nije zaobišao ni Kraljevo. Naprotiv, lično predsednik je odlučio i naredio da spomenik prvom krunisanom srpskom kralju Stefanu bude podignut na trgu koji nosi ime njegovog brata Rastka, odnosno Save. I niko ne osporava da bi Prvovenčanom trebalo podići spomenik, do neba - ako treba, ali ima dilema da li je baš to pravo mesto i da li je logičnije da Sava na svom trgu dobije i svoju bronzanu varijantu, a da Stefan oplemeni neki drugi prostor, dok se ne vidi šta će biti sa Vukanom, trećim sinom Nemanjinim, za kojeg se opravdano pretpostavlja da je bio brat pomenute dvojice. Kako god da odluče oni koji se pitaju, siguran sam u jedno, da nema tog spomenika koji će uspeti da nadraste značaj i sve ono što u svom bronzanom obličju nosi Milutin, zamišljen i ostvaren kao neimenovani srpski vojnik, simbol plejade sličnih koji su stvarali ovu državu, herojski odolevajući nastojanjima “civilizovanog” sveta da ove prostore očisti od Slovena i njihovog pogubnog uticaja na dominaciju takozvanog Novog svetskog poretka. Taj i takav Milutin postao je u međuvremenu simbol Kraljeva i Kraljevčana, na jednom mestu i u jednu predstavu sakupljena snaga naroda, njegov duh i plamen želje za životom po meri čoveka, a ne podanika.

Malo je gradova koji imaju nešto slično i čija je duša, smisao i lični opis smeštena u jednu vizuelnu formu. Kraljevo je Milutin, i obrnuto,  i tako će ostati dok god ovog grada bude i ljudi u njemu. A kako vreme prolazi to postaje sve očiglednije, kao da nekom magijom Milutin spaja Kraljevo i njegove stanovnike, kao da ih okuplja pod svojim kljunastim opancima, vezujući ih za sebe i simbole koje predstavlja i oživljava. Većina bronzanih statua velikana zračiće svojim značajem i zaslugama u skladu sa dostupnim istorijskim činjenicama i umetničkom kreacijom, ali i  u skladu sa vremenom iz kojeg dolaze i istorijskom distancom u kojoj se pojavljuju kao priznanje zahvalnog potomstva, čak i kada iza svega stoji politički interes, daleko od svakog pijeteta ili iskrenog poštovanja.

Međutim, samo Milutin nadrasta to pravilo, uvek isti, a uvek nov, ovovremen i neuništiv, uvek savremenik svih onih koji se rađaju i odlaze sazrevajući i bivstvujuće neko vreme pod njegovim pijedestalom i postamentom. I što je zanimljivo, on takav kakav jeste, i sa mesta na kojem se nalazi, uz značenje i simboliku koju emanira, ne umanjuje ničiji značaj i doprinos, ne zatamnjuje slavu svojih “konkurenata”. Ne, nem, ali rečit, dostojanstven i smeran, ponosan i zenonovski miran i trajan, on sve dovodi na svoje mesto, levo i desno od sebe, jer on je ipak u centru, tamo gde mu je mesto i ostaće tamo za sebe, za istoriju i za sve nas koji su najlepše, ali i najtužnije trenutke doživeli uz njega, sa njim i pod njim, bronzanim, a živim.

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Light Snow Showers, 0 °C
Current Conditions
Sunrise: 7:4 am   |   Sunset: 4:1 pm
96%     4.0 m/s     33.017 bar
Forecast
PET Low: 0 °C High: 1 °C
SUB Low: 0 °C High: 1 °C
NED Low: -2 °C High: 1 °C
PON Low: -5 °C High: -1 °C
UTO Low: -3 °C High: 0 °C
SRE Low: -5 °C High: 0 °C
ČET Low: -6 °C High: 0 °C
PET Low: -5 °C High: 3 °C
SUB Low: -1 °C High: 2 °C
NED Low: -3 °C High: 1 °C