Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Ivan Rajović

 

Novokomponovana klasa “dobitnika” ima audije, zaposlene članove porodice, dalje rodbine i zbrinute potomke; oni uživaju sve blagodeti u zemlji gde svako četvrto dete gladuje, a u kojoj ipak ima još onih koji se ne odriču svojih ljudskih vrednosti

 

Nije potrebna neka naročita stručna sprema, a još manje ozvučena vidovitost, da bi se shvatilo kako se već godinama u ovoj zemlji na bitnim mestima i pozicijama sa kojih se upravlja ili naredbodavno komanduje nalaze mnogi nekompetentni ljudi i vrlo često oni za koje se često koriste izrazi modifikacije za reč poltron. To su, da pojasnim, oni koji, prosto rečeno, ne bi trebalo da budu tamo gde jesu, a gde god da su - na pogrešnom su mestu, čak i za one koji ih plaćaju. Još malo grublje i realističnije definisano to su, gotovo po pravilu, stranački aparatčici, poslušnici. Takva osoba ne zna ni šta je ideja, a za stranački program mu puca prsluk, ne žuti. Jedino što ga zanima jeste da samo on, ili ona, pretekne ili što kasnije potone u kataklizmičkom tranzicionom potopu. E, sad, da je jedan taj novobiblijski Noje i ne bi bilo tako grdno, Jedan kao nijedan, utešno bi šaputali vernici i ateisti. Ali tih i takvih nojeva je mnogo, kao da ih je potop izbacio, umesto da ih proguta kao i sve ostalo što mu se nađe na putu. Bolje rečeno, ima ih tačno onoliko koliko je potrebno da zapuše svaku rupu, odnosno da svoj izduvni mehanizam smeste u sve fotelje iz kojih se ideje sa vrha sprovode na terenu i u narodu. Neverovatna je ta slučajnost da njih nikad ne manjka, čak ih ima i na čekanju, a na ulici, reklo bi se, nikog ko je u stanju da ostane nepokretan na pokretnim stepenicama, da razgovetno kaže dobar dan i obavi prostu računsku radnju do dvadeset i nazad, nikog pogodnog da sa njim popijete kafu u gradskoj kafani. Sve neki drugi u odnosu na ono što se nekad smatralo „pod vinklu“.

Jasno je da oni ne odlučuju ni o čemu, jer se ovde odlučuje samo sa jednog mesta, a situacija je do te mere čipava da treba upregnuti mnogo nemislećih kako bi i misleći poverovali kako se radi u njihovom interesu i za dobrobit države koja je za neke keva, a za druge tek urokljiva dojilja presahlih grudi. Ali oni su potrebni za one sitnije, tehničke operacije, kako bi glomazni sistem blagostanja, u kojem jesmo, mogao da funkcioniše i plodove svoje bolje nego ikad reforme dobaci do vrata, štaka i invalidskih kolica svakog penzosa, obesposlenog trudbenika, friške porodilje i svih onih koji se odavno i ne osećaju kao ljudi, ali sve po spisku govori da su tu, da to još uvek jesu, u nekom vidu, a računi za davanja državi to na najbolji način potvrđuju.

Pored onih u takozvanom vrhu samozvane vlasti, koji izlaze iz domena poimanja srpskog dvonogog humanoida zvanog čovek sa sendvičom ili bez njega, ovi pomenuti su takozvani, a i faktički, dobitnici u procesu koji se tranzicijom zove, a ni neukom ni ukom nije jasno šta on zapravo jeste. A taj proces, pored mnogo činilaca koji su uglavnom poznati i vidljivi, svodi se na to da ne budemo ono što smo bili, ovo što jesmo i da na kraju ne budemo ništa. Uže gledano, on se sastoji u tome da se jedna politička opcija, koja uvek ima svoje tutore spolja, dovede na vlast kako bi tutori spolja preko njih obavili unutra sve ono što je njima u interesu ali nemaju želudac ni dovoljnu količinu sadizma za čeprkanje po sitnim crevcima olešene nam domovine. Uostalom zašto bi neko normalan, evropski vaspitan i obrazovan na prestižnim školama globalističkog sveta trpao prste u fekalne izlučevine propale države, kad već ima onih koji jedva čekaju da to obave za njih, za siću, za sendvič ili neku sitniju privileguju, makar i u omotu futurističkog obećanja?

I uopšte nije bitno, da bi se došlo do pomenutog cilja, ko je za šta sposoban i da li je uopšte uračunljiv, pogotovu u vreme nadolazeće veštačke inteligencije pred kojom ona prirodna i urođena, sve više i panično uzmiče. Tako da svako može da bude šta hoće, samo ako potvrdi da hoće, ako mu obraz, čast i pogledi svojih ukućana to dozvoljavaju. I onda imamo mesare u elektroprivredi, babice u informisanju, zanatlije u biblioteci, cvećare u kulturi, dedice u jaslicama, keramičare u policiji, postastičare u gradskom zelenilu itd. Broj kombinacija je beskrajan, a kombinatorika podrazumeva sve varijante od prinude do pohlepne ambicioznosti i brige za sebe i svoje. Ali za sve je zajedničko to da niko nije tamo gde treba, što je i globalna karakteristika svega i svakog na ovom brodu veseljaka.

Dakako, ima onih koji se nikada ne bi prihvatili funkcija u takvim okolnostima, ali ih je opstanak bioloških nastavaka u vidu dece naterao na to. Bar tako kažu.

Nije potreban nikakav si-vi ili crno-beli dokaz stručnosti. Naprotiv, što je neko nestručniji, po merilima važećim za doba pre kataklizme, to je pogodniji da bude postavljen na odgovorniju poziciju. Potreba da se preživi potop često pojedince liši racionalnog rasuđivanja. Potpuno se  izgube u toj opsesivnoj situaciji i postanu spremni na sve, čak i na ono najnečasnije, a toga u politici ima mnogo, bez obzira na dresove i stranačke boje. Politika i jeste to što jeste baš zato što ne poznaje pravila niti postavlja limite u težnji da se ostvari cilj, to je bar poznato. Ali ti samoživi, svesno ili nesvesno, mnogo čestitih ljudi moraju da upropaste u tom procesu kako bi ostvarili svoj naum. A uspeh u životu, realni ili iracionalni, zapravo i podrazumeva gaženje svih onih koji ti se nađu na putu, ali i pored njega. U ovakvom rasulu gotovo da nema toga ko se dokopao  pozicije, a da nije uništio bar na desetine porodica onih koji nisu imali ni volje, ni obraza da se odriču svojih ljudskih vrednosti i načela za takav dobitak. Svako od tih gubitnika u tranziciji ima u svom tefteru na desetine tih i takvih uništitelja sopstvene perspektive koje bi rado odradio i bez roptanja odležao. A ti i takvi su ta nova, novokomponovana klasa dobitnika, u audijima, u višespratnicama, sa uposlenim članovima porodice i dalje rodbine, sa zbrinutim potomcima, materijalno obezbeđenim roditeljima i svim ostalim blagodetima civilizacije, ali u zemlji gde svako četvrto dete gladuje.

I kad bi sve nestalo, preko noći, kad bi zavladala demokratija u pravom smilu te reči, kako smo je nekad zamišljali, u kojoj svako radi ono što što zna i za šta je obučen, a do pozicije u društvu se dolazi samo na osnovu kvaliteta i čovečnosti, ostaje taj nerešeni odnos žrtava tranzicije i pohlepe pojedinaca koji su im i status gubitnika učinili nepodnošljivim.

Sve nas je ovo naučilo da shvatimo kako nema ni Božje, ni kosmičke, ni bilo koje druge pravde među ovakvim ljudima i da je život ono što se od njega uzme, ali po pravilima i zakonima koji podrazumevaju pre svega moralne okvire. Sve drugo podleže običajnom pravu po principu oko za oko, a vilica za zub. A dok se to ne obavi ili lustracija posle koje će se znati ko je šta radio i kako je stekao kapital u okruženju gladnih, diplomu, doktorat ili mesto uvaženog člana onečovečene zajednice, proći će mnogo vremena. Jer teška je to bolest naneti zlo drugima zarad lične koristi, pri čemu se ne gleda ni lokalni ni nacionalni interes,  ništa osim morbidne potrebe samoživog da opstane i traje kao biološki ratiret sa genom modifikovanim da se po svaki cenu preživi zlo i produži kroz vreme i prostor. I malo je reći da nikada više nećemo biti ono što smo bili, ali bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da ćemo biti novi, drugačiji, spremni da u jednom trenutku povratimo bar minimum otetog i naplatimo ona poniženja kojima su nas gori od nas obasipali. Jer, dok  se to ne desi nema nama demokratije, nema stabilnog društva u kojem se vrednuju ljudi, a ne hijene. I ne čini li vam se kako su ljudi širom sveta počeli to da shvataju, da nema onih koji imaju više prava na život od drugih, a da do toga nisu došli svojim nadljudskim i za čovečanstvo blagoslovenim zaslugama. Što se nas ovde tiče, dovoljno će biti da se jednoga dana pogledamo u oči, ali onda kada iza primitivizma ne bude stajala gola sila i brojčana nadmoć, već razum, ako razum do tad potraje, a nadam se da hoće. Jer svaka kataklizma, makar bila posledica najprimitivnijeg banditizma, ima kraj. To je zakon prirode, jedini zakon koji ovde važi  za sve, jer se protiv njega ne može.

foto: Pixabay

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments