Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

30. januar 2019.

Rob ne sanja samo da postane slobodan, već da i on bude robovlasnik; u vojsci, sve što propatiš kao mlad vojnik, duplo vratiš sledećim "gušterima"; ako se okrenemo defetizmu, kroz isto blato će puzati i naša deca, a ja u to – ne želim da verujem

Defetizam, bleda beznačajna reč, nešto zbog čega su partizani nekada streljali! Da, možda ima pogodnijih ličnosti (od gospodina Matovića), da pokrenu (najzad) kraljevačke proteste, ali zbog čega to nisu uradili? Iz mraka beznadežnosti u nemorala u koji smo ovako kolektivno previše lako utonuli, nije lako izroniti. Postoji li slamka spasa za ovog davljenika?

Sve naše različitosti dugujemo činjenici da čovek kroz njih plaća cenu za svoju slobodu. Nije lako biti slobodno biće, ako će svako u centar svog sistema vrednosti da smesti, nikog drugog do sebe samog. U osnove naše društvenosti ugradjen je osećaj za pripadnost, moral i najvažniji činilac, ljubav. Na tim jakim temeljima je nastao naš nacion sa snažnim osećajem za pravičnost i moral. Na tim temeljima su se dobijale mnoge bitke, prevazilazile svakakve nevolje, a ne tako davno na kolena su padale i moćne svetske carevine. A vidi nas sada!

Nijedan pad nije uzaludan, ako se zapamti mesto sa klizavicom, pa se sledeći put preskoči. Ako se ne zapamti, onda je bolje i ne ustajati, bolje je puzati kao crv i trpeti, bez padova, ali sa krvavim kolenima i laktovima, sa blatom u  ustima... ali barem nemaš gde više... padati?

Već suviše dugo živimo u fazi „ličinke“ iz koje samo što se crv nije ispilio, pa je polagano defetizam postao društveno prihvatljivi ambijent, a ti dragoceni jaki temelji se iz dana u dan zdušno krnje i drobe pod naletom svakakvih novotarija: te neoliberalni sistem donosi boljitak, te ne valja društvena imovina, te ravnopravnost po cenu nakaradnosti, nemoral se pretvara u vrhunsku vrlinu, laž, prevara i zadah pakla koji uzdiže na pijadestal starlete muške, ženske, unisex iz sveta mode, zabave i politike. Svi ostali su samo obični crvi.

Rob ne sanja samo da postane slobodan, on sanja da sutra on bude robovlasnik i to je model ljudske percepcije star koliko i samo ljudsko bice. U vojsci, sve što propatiš kao mladi vojnik, red je da barem duplo vratiš sledećim "gušterima" i to je ta matrica po kojoj je moguće sve smestiti u savršenu logičku ravnotežu, iako ništa nije logično. Zbog toga imamo preletače i još gore - one koji mogu da im veruju! Ne postoji granica koja će oivičiti ljudsku glupost i spremnost da se išta drugo, osim lične koristi postavi na prvo mesto, pa makar to značilo da ćemo sutradan svi propasti zbog toga! Pa i u Bibliji ,kada jadni Jov razmišlja o moralnoj strukturi svemira, zaključuje ono čuveno "Mirne su kolibe lupeške", što nedvosmisleno dovodi do spoznaje (Knjiga o Jovu je pisana pre 3.000 godina) da ne važi uvek ono da „ukoliko radiš dobro, biće ti dobro i obrnuto, jer kažem ’mirne su kolibe lupeške’....."

Dakle, čovek se nije mnogo promenio, barem ne poslednjih 3.000 godina. Na čemu onda graditi nadu da će biti bolje? Ako ću biti iskren, mislim da se tu nema šta graditi, nada je deo čovekovog bića i samo je pitanje trenutka kada će se pokrenuti stvari u pravom smeru. Nekada to bude smisleno i planirano, a nekada neka banalnost pokrene točak istorije. Ja se banalnosti plašim, jer one uvek donesu veliko nasilje. Vartolomejka noć, Noć dugih noževa i slični dogadjaji u istoriji su "klizavice" kojih se moramo, barem u ovakvim vremenima setiti. Dok je postojala velika energija koja je vodila ovaj narod kroz martovske proteste, potom kroz oktobarski prevrat, polako se nepovratno gubila na neispunjena, možda i nerealno velika očekivanja, ali tu smo gde jesmo. Tačno onakvi kakvi smo, proizvod vremena kroz koja smo kao klip kukuruza kroz tupi krunjač, proleteli. Imamo li pravo da ne gajimo nadu i da se okrenemo defetizmu? Sumnjam, u protivnom će kroz isto blato puzati naša rođena deca i unuci, a ja, izvinite, u to ne mogu da verujem. I neću po cenu života! Hoću napred, hoću bolje, ne zbog sebe, jer najzad planiram da sebe malo izmaknem iz tog centra svemira, već zbog dece i istine.

Odbijam da se bavim našim razlikama, nije me briga što neki kažu "ko je taj Matović, nek ide on tamo u svoje selo ..." ili " što je Rajović uvredio izbeglice..." ili "Djilas je pokrao pet milona i psovao marksiste..." "Boško je ovo...." "Jeremić ono...." NE INTERESUJE ME!  Ovde se suočavamo svi zajedno sa mnogo krupnijim stvarima od toga i možemo mnogo bolje... Zna se dobro šta nam valja činiti...

Ako davljenik  sa početka priče nema ni tu jednu slamku za koju bi se uhvatio, možda je jedini spas da dopusti da potone do samoga dna, pa da se onda snažno odgurne u vis!

Samo je pitanje da li smo konačno dosegli to dno?

                   Mida

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Stanar

    Gost - Stanar

    Nismo svi isti !
    • Ime: Stanar