Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Ivan Rajović

Neki kraljevački pesnici koji su ranije objavili više knjiga, godinama u Kraljevu nisu objavili ništa, a onda se, čudnom koincidencijom, prošle godine dogodilo da trojica njih objave svoja dela u sve značajnijoj izdavačkoj kući iz Mladenovca

Muke kraljevačkih pesnika, koje traju decenijama, nikoga više ne zanimaju, ako su ikada ikoga i doticale, osim njih samih, mislim pesnika. Ali ne svih. Jer kraljevački pesnici se dele na priznate, ozvaničene i zbrinute poput belih medveda i one druge koji sve pomenuto ne mogu ni da sanjaju jer je još davno tamo gde treba odlučeno ko je društveno koristan stvaralac, a ko štetočina kojoj bi trebalo uskratiti sve osim pukog bivstvovanja, a ako se može, i to. A običan čovek, pritisnut trajnim životnim pitanjem secesije Kosova i Metohije i formiranjem zajednice srpskih opština, ne nalazi vremena da se ozbiljnije pozabavi ovim problemom. Uostalom, i zašto bi, ako je već iz vrha vlasti stigla direktiva koji su pesnici režimu mili, a koji bogu mili, a možda ni njemu, sudeći po usudu koji ih je zadesio.

Nažalost, pesnik koji to zaista jeste, vrlo je retka pojava danas, čak i u globalnim razmerama, a da ne govorim o lokalnim vuko’ebinama kao što je, recimo, kraljevačka. A imajući u vidu rečenu malobrojnost i, takođe rečenu, nezainteresovanost osvešćenih građana za pesničke rane i jade, teško je očekivati da njihov vapaj, makar bio i pesnički poj, bilo koga takne i natera da ozbiljnije sagleda čitav ovaj skandalozno harmsovski slučaj. I sve ide svojim tokom, a suština je u tome da jedni obilno finansirani budžetskim parama bukvalno rade šta ih je volja, dok oni drugi moraju svojski da se nategnu i potroše ne bi li svoj pesnički uradak dostavili na uvid svekolikom čitateljstvu. A nije ponekad loše videti šta pišu i kako misle prezreni na svetu, ako ni zbog čega drugog, a ono bar zbog toga da se vidi zašto su tu gde jesu, nigde, a ne kao svoja sabraća po peru, u nedrima majčice domovine i njenih budžetskih rasipnika i čuvara kase, nadaleko poznatih po svom sagorevanju na afirmisanju kulturno-umetničkih dometa naroda svog naprednog.

Ta, blago rečeno, averzija prema pojedincima dovela je do toga da i neki, po nekada važećim kriterijumima, afirmisani pesnici sa desetak i više objavljenih knjiga, koji su našli svoje mesto u srpskoj književnosti, u Kraljevu godinama nisu objavili ništa, a sve upućuje na to da neće, ukoliko se nešto ozbiljnije u toj oblasti, a i u nosiocima vlasti, ne promeni.

Međutim, dogodilo se da za samo nekoliko meseci u drugoj polovini prošle godine tri kraljevačka pesnika, nekom čudnom koincidencijom, objave knjige u sve značajnijoj izdavačkoj kući Presing iz Mladenovca. Prvo je izašla knjiga „Golicač tabana“, Nebojše Vasovića, potom „Posle potopa“, Ivana Novčića, i „Sludnji dan Kraljeva“, Ivana Rajovića. Na taj način Presing je postao Ararat kraljevačkih pesnika, jedno od retkih ishodišta iz pakla zatvorenih uredničkih vrata lokalnih aparatčika i njihove ignorantske uređivačke politike koja se, kao i sve drugo, vodi iz samo jedne glave i sa samo jednog mesta.

Tako je u skladu sa onom poznatom sentencom o rukopisima koji ne gore, i pored bojkota kraljevačkih režimskih službenika, poezija trojice kraljevačkih pesnika našla svoj put do znatiželjnih čitalaca, koliko god taj broj bio mali. I bez obzira na umetničke kvalitete, o kojima danas odlučuju oni za koje niko živi ne zna ko im je i zašto dao tu privilegiju, pomenuta dela će moći da posluže kao uzorci za obdukciju onoga što ima tretman pesničkog leša iz ugla onih koji „udahnjuju život“ nacionalnoj književnosti. Biće to korpus delikti na kojem će se dati sagledati zašto su jedni nepodobni, a drugi slavljeni, nagrađivani, udomljeni, zaposleni i gurnuti u prve redove falange za odbranu svojih apanaža i pozicija onih koji ih plaćaju i angažuju i da li se tu radi o umetničkim dometima ili, prosto rečeno, ljudskoj netrpeljivosti, političkom odstrelu i eliminisanju onih koji se nisu dobro pokazali kao lojalni podanici vlastodržaca prošlog, a naročito ovog saziva.

O svemu tome i još mnogo drugih stvari Nebojša Vasović piše i u svojoj knjizi „Polemike i portreti“ koja je ovenčana nagradom Nikolaj Timočenko, a u kojoj značajno mesto zauzimaju i likovi iz takozvanog kraljevačkog književnog lobija koji su u međuvremenu uspeli da se izdignu visoko na lestvici onih koji odlučuju o sudbini pesnika i njihovih dela. Sama tehnologija uzdizanja nije nam poznata, kao ni malopre pomenuti kriterijumi za status delitelja poetske pravde i rangiranja učesnika u pesničkom delovanju. Jer, koliko je poznato, čak i definicija poezije kao takve je nešto što većina mislilaca i teoretičara izbegava da ozvaniči, a da ne govorim o kvalitetu pesnika i pojedinih pesničkih uradaka. Za sad, koliko sam upućen, jasno je šta nije poezija, niti će ikada biti i šta je vrhunska poezija kojoj nije ni potrebna kritičarska afirmacija ili negacija, jer ona svoj put u večnost nalazi sama.

A kako to na terenu izgleda, kada treba objaviti knjigu, a merodavni misle da ne treba, Vasović opisuje ovako:

Nisam imao više sreće ni sa urednikom „Zavoda za udžbenike“, Draganom Hamovićem, koji je svojevremeno napisao veoma pohvalnu kritiku jedne moje knjige.

Urednik je tobože bio zainteresovan za moju novu zbirku, ali sam najzad odbijen sa objašnjenjem da su „skresane finansije“.

Avaj, nije prošlo ni nekoliko meseci, a ista kuća je objavila frulašku poeziju Vite Markovića!

Nudio sam pesničku knjigu i kući „Arhipelag“.

Urednik Gojko Božović mi je odgovorio izvinjavajućim pismom u kome me obaveštava da moju poeziju „jako ceni“, ali ne može da mi objavi knjigu „ove godine“.

Nisam izdržao, a da mu ne odgovorim da meni odgovara i sledeća godina, posle čega se kulturni Gojko više nije javljao.

Samo bih napomenuo da Vasović nije bilo ko, iako je naše gore cvet, rođeni Kraljevčanin i jedan od retkih za koga bi moglo da se kaže u najužem krugu onih koji bi mogli da se etiketiraju kao elita moderne srpske poezije, a i više od toga budući da pomenuti za sobom ima i značajno kritičarsko iskustvo pretočeno u brojne publikacije i knjige. Dakle neko kome se, ako ne mora, a onda može verovati kao dokazanom stručnjaku svetske reputacije, nekome ko je daleko iznad statusa predstavnika srpske jazbinske udruge palanačkih džibera okićenih partijskim knjižicama i zastavicama sa obaveznom značkom u reveru.

Tom istom Vasoviću, iz samo njima poznatih razloga, veliki kraljevački, i srpski, izdavač Povelja, objavio je dve knjige pošto ova kuća funkcioniše po principu da budžetskim parama objavljuje knjige onih pesnika za koje se proceni, tamo gde treba i od onih o kojima je već  bilo reči, da bi trebalo da budu objavljene. Reklo bi se vrhunska stvar, nešto što ne postoji nigde u svetu i što bi zaista i mogao da bude pesnički Eldorado, ako bi se bezuslovno verovalo u dobre namere, moralni integritet i stručnost ovog inkvizitorskog organa pod samarićanskom maskom čestitih delilaca pesničke pravde. No, evo, šta Nebojša Vasović o Povelji kaže u svojoj nagrađenoj knjizi:

Najpoznatiji izdavač poezije, kraljevačka Povelja, pretvorio se, nažalost, u Centar za razmenu pesničkih usluga („Ja tebi objavim knjigu, ti meni daješ nagradu“).

Zar nije očigledno da je u promovisanju pesnika Živorada Nedeljkovića ključnog udela imala činjenica što je ovaj urednik mogao računati na povratne usluge svojih pesnika kolega, članova ovih i onih žirija?

I zar se isti model nije nastavio i sa novim urednikom Dejanom Aleksićem koji, gle čuda, biva ordenovan velikom nagradom čim je zaseo u uredničku fotelju?

Predviđam da će ovaj pesnik tek biti mažen i pažen jer njegova poezija oličava sve ono što naša kritika voli: malograđansku pozu dobronamernog liričara, odsustvo smelosti u suočavanju sa bilo kime i bilo čime, odsustvo bilo kakvih tragova proživljenog života, svođenje poetskog na seriju sličica iz suzama natopljenog spomenara.

I na kraju, kad smo već kod vrednovanja poezije i potkovanosti onih koji vrednuju, odbacuju i nagrađuju sa gotovo božanskim atributima svemoći, sveznanja i sveuvažavanja sebi sličnih, i otvorenom animozitetu prema sebi nesličnim, reklo bi se da su mnogi bili u zabludi ili su im podmetnuti pogrešni činovnici koji čak ni svoje pesme nisu u stanju korektno da sastave. Ali, Bože moj, teško je biti dva ili tri u jedan, i takvi se rađaju tek na sto godina, pa naviše. Na primeru jedne od  ikona kraljevačkih, a i šire, pesničkih krugova i selektora republičke pesničke bratije koja ima tu privilegiju da im umni proces bude upakovana u omot Povelje, Vasović nam otkriva šokantnu istinu efekto razobličavajući i ogoljavajući obmanu u kojoj se nalazimo i najprizemniji odnos prema nečemu što bi trebalo smatrati svetinjom, a što je zapravo poezija:

Veliki broj dosadašnjih učesnika Vaše ankete je isticao Ristovića kao svog pesničkog uzora. Za novu generaciju mekanih liričara, Ristović je simbol estete koji ne prlja ruke sa nezgodnim temama. On im, kao dobar pesnik, daje alibi da se ne bave temama ovoga sveta, već da ostanu zagledani u pupak svog lirskog stvaralaštva.

Ovde nije na odmet podsetiti da Ristović nije baš uvek bio s glavom u oblacima kako to žele da prikažu njegovi tobožnji sledbenici.

A, kad smo već kod estetskog, na čemu današnji liričari insistiraju, valja ukazati na fenomen pesničke slike koji otkriva njihovo potpuno nerazumevanje Ristovićevog pesničkog sveta.

Da bih ovo ilustrovao, citiraću nekoliko stihova jednog od danas najslavljenijih srpskih pesnika:

Ne znaš, ili, pak, znaš, uvek spreman da kažeš: / Baš je dobro, a odista i jeste sve baš dobro; [...] Moglo bi i snega da bude, i slutiš biće ga / Dok drhtiš – pod zracima žednim i približavaš se / Svemu što postoji, kao oni, spreman da kažeš: / Baš je dobro što pašće sneg, primiriće se / Sve što postoji ... // Dobro je znati/     Ponešto o tome, i ne znati ništa dobro je ... / Što reči u tebi uobličava: dobro je ...“

Može li ovakvo gomilanje opštih mesta da se nazove poezijom?

Ili je ovo tek domaća radinost čestitoga raba božjeg, Živorada?

Sve je dobro, teši nas ovaj duhovnik, „primiriće se sve što postoji“ – samo nam pesnik ne kaže otkuda uopšte nemir, a ne kaže jer ga nikada nije ni doživeo, jer za to je potrebno iskoračiti iz konformizma malograđanske egzistencije koja rađa ovakvu frazersko- burazersku liriku.

Zato je „pesniku“ slađa harmonija jer ona ne košta ništa, budući da se nudi sama od sebe kao citat iz Svetog pisma: „Baš je dobro, a odista i jeste sve baš dobro“, otkriva Nedeljković. (U prevodu: I dobar je onaj što stvori nebo i zemlju, Dobar je Bog na nebesima, Dobar je...). Zar se ovakvim postupkom ne bi moglo napisati na hiljade stihova a da se čovek i ne preznoji?

Konačno, sve ovo ne peva sam pesnik, već ima nešto u njemu što – kako on kaže – „reči uobličava“.

Šta bi to nešto moglo biti, ako ne sam Svevišnji, taj naizbežni pokrovitelj trećerazrednih pojaca koji se o njega kešaju kao da im je kum.

Šta su navedeni stihovi (a oni su tipični ne samo za ovde citiranog Živorada Nedeljkovića, već i za većinu naših današnjih liričara) ako ne ceđenje suve drenovine, presipanje iz šupljeg u prazno, nemoć za izvornu pesničku sliku.

Jer, pesnička slika mora imati obrise, prepoznatljivost, boju, konkretnost bez koje neminovno pada u ništavilo opštih mesta.

I da završim, koliko god sve ovo bilo interesantno vrlo malom broju ljudi, takvo samovlašće koje bi se moglo smatrati i svojevrsnom torturom nad nepoćudnima, ali u pesničkom smislu i te kako vrednim stvaraocima, finansira se parama građana koje ovo ni najmanje ne zanima. A to je taj prostor, ta bara u kojoj može da se radi svašta, kao što se i radi, a da se niko ne drzne da preispita kuda i za šta idu narodne pare i kakva je korist ovog grada i njegovih žitelja od toga? Kakav dug i prema kome ima ovaj grad da finansira nešto, makar to bilo i od opšteg značaja? A ako već jeste, zar ne bi onda Ministarstvo kulture trebalo da odreši kesu? Ili, najtragičnije, zamislite ponižavajući odnos pesnika iz ovog grada (Kraljeva) izopštenog iz lokalne stranačke kulture, koji krene ka Beogradu da objavi svoje delo, jer je u svom gradu obeležen, a tamo mu kažu: „Bratac, to se ovde ne radi, mi poslujemo tržišno i objavljujemo samo komercijalne stvari. Idi u Kraljevo, takozvanu srpsku Atinu, tamo se besplatno, odnosno o trošku naroda, objavljuju knjige onih koji su zaslužili da im knjige bude objavljene, a o čemu odlučuju oni kojima je partija dala taj sveti i patriotski zadatak“.

I tu se krug zatvara, pakleni krug u kojem bi, verovatno, i Dante bio proglašen nepoželjnim, ako ne bi pristao da bude takozvani angažovani kulturni poslenik. A siguran sam da ne bi, jer onda ne bi bio Dante, odnosno bi ali ne pesnik Dante, već nekako više Dantes, a to sa poezijom ne ide, niti će...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Despot P.

    Gost - Despot P.

    Javlja mi se da je ovde, pre svega, reč o dvojici vrhunski obrazovanih delija. Jedan je Miloš Milišić, a drugi je Sreten Jovanović. Prvi odlučuje, drugi daje pare. A vi pišite uz vetar. Pa kad dođe željeno vreme, potrudite se da osvete ne bude. Baš kao što se ni oni, eto, nisu osvetili vama. I vama sličnima.
    • Ime: Despot P.