Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Slobodan Ristović

Priča koja nas uči koliko su deca mudra, zato što na ljubav uvek odgovaraju ljubavlju, pristaju da odrastu samo brzinom koja njima odgovara, a neka ne žele da odrastu nikada

Oni koji ne čitaju, ne čitaju iz više razloga. Misle da gube vreme, da su oni koji pišu dangube. Misle i da ne mogu da dožive zapisano, pa im je samim tim i čitanje besmisleno. Oni koji ne pišu, a hteli bi nešto važno da kažu kroz pero, plaše se da je sve već napisano i opisano, da će im se čitalac rugati i pričati kako taj njihov događaj liči na nešto što je neko pre njih već pisao, da će ispasti plagijatori ili prepisivači. I jednima, i drugima je zajedničko da se plaše mraka. Jedni misle da neće stići sve poslove da završe pre nego što se mrak svije oko njih, dok drugi čekaju mrak zgrčenog stomaka i srca. Plaše se da posle njih neće ostati neka pametna izreka, poruka, ništa po čemu će ih neki budući naraštaji pamtiti. I jednima, i drugima je potreban junak kog će da se sete kada se zamrače životne staze i kad krenu okolo da tumaraju i napipavaju nepoznate zidove lavirinta. Dučić bi ih sve zajedno podveo pod kopače, pa bi ih dalje svrstavao u svoje kategorije, ali ja više volim da  zamišljam predeo na površini zemlje ovenčan nevidljivim zidovima. Neki  će reći: “Ha! I ti se plašiš mraka iz sopstvene rupe koju kopaš“. Ustvari je to više stvar mašte. A ko može da ima bolju maštu od pisaca i dece. Mislim, niko. Tako sam se ja još kao dete oslobodio straha od mraka, upoznajući dva sasvim jedinstvena i možda neponovljiva junaka. Sad, pošto na umu i pod olovkom imam nešto jedinstveno, što mislim da niko drugi nije zapisao, okuražiću se da to podelim sa drugim tragačima i kopačima, pa nek mi se smeju, ili neka plaču.

Ne mogu da se setim kad sam je upoznao. Valjda sam bio suviše mali. Sećam se staračkog doma i naših porodičnih dolazaka u njega, ne bi li je obišli i videli kako je i šta radi. Zvali smo je baba Bela. Sve je imalo logike, jer je imala sedu kosu, bele trepavice, svetlu pegavu kožu i skoro prozirno plave oči. Imala je osmeh prepun belih zuba. Bila je punačka i omanja. Svaki put kad bismo došli da je obiđemo, trudio sam se da istrčim uz   stepenice prvi, ispred oca, majke i sestre. Onda provirim kroz često otškrinuta vrata i vidim je kako napipava sat na ruci, prelazeći prstima preko ispupčenih  brojeva. Onda zatvori providni poklopac na satu i krene da ustane, napipavajući obode domskog kreveta. Otac me je opominjao da ne budem bučan kad joj se javljam, da je ne bih uplašio, ali ona kao da je imala osećaj kad neko njen dolazi da je obiđe. Okrene se ka vratima i pogleda u pravac odakle dolazim. Onda se naježim, jer na trenutak pomislim da gleda baš u mene.

Baba Bela je bila moja prababa. Moj otac je oslovljavao sa tetka, ali su mi mnogo godina kasnije objasnili da je ona ustvari tetka mog dede po ocu, i to jedna od onih koju jedan deo familije nije priznavao, jer je bila vanbračno dete. O poreklu dece tada su se, kao i za većinu drugih stvari, pitali i izjašnjavali isključivo muškarci. Ono što bi oni rekli bilo je kao časna partijska, reč koja se ne dovodi u pitanje i u čiju se tačnost ne sumnja. Aksiom. Neko drugi, verovatno “izdajnik”, baratao bi nekim trećim činjenicama, koje su na svetlost dana počele da isplivavaju nakon smrti branitelja prve teze. Baba Bela je pored porodičnih muka da dokaže da je “naša”, a da joj od nas ne treba ništa materijalno, za života zaradila još jednu, zbog koje je “svevideći zdravi” čopor uodbacio faličnu jedinku. Po tome se mi ljudi, eto, razlikujemo od, naprimer,  pacova. U svojoj dvadeset i nekoj, pomagala je nekom voljenom oko spremanja drva u šumi. Deblo joj je palo na leđa i povredilo joj deo kičme, koji je u sprezi sa vidom. Od tog dana baba Bela je ušla u svet slepih. To joj nije smetalo da u, za ženu  zrelim godinama, završi škole za slepe i slabovide, tj. da nauči da čita svojim rukama i da rešave probleme drugim čulima. Stekla je penziju radeći na nekoj telefonskoj centrali u Osijeku, a svoje penzionerske dane provodila po staračkim domovima, do poslednjeg, koji se nalazio u Banji nadomak mog rodnog mesta.

Nije se razlikovala od drugih slepih ljudi, osim što je uvek bila raspoložena. Volela je da zagrli sestru  mene, da nam «mesi» obraze, da nas dodiruje po licu i obrvama, rukama koje su uvek mirisale na čisto. Onda se smejala i tepala nam, stiskajući nas snažno uza se. Sa mojim roditeljima je pričala o svemu: o porodičnim problemima i radosnim momentima, pojedincima iz familije, o društvu, aktuelnim događajima i vremenu uopšte. Obavezno je slušala vesti sa drugim «domcima». Nekada bi iznosila podatke i vesti koje ni moji roditelji nisu od drugih obaveza stizali da isprate. Nijednom rečju ili gestom nije nas podsećala na svoj hendikep, tako da sam vremenom stekao utisak da svi drugi u njenoj okolini imaju manje problema od nje. Kad bi dolazilo vreme da krenemo kući brzo bi se mašila ormarića pored kreveta i iz njega vadila makar po kesu bombona za sestru i mene : “Evo, podajte deci. Svašta. Doneli babi boNbone…”.                                

Dešavalo se da pred slavu, ili neke druge lepe prilike, baba i deda, roditelji mog oca, dovedu baba Belu na nekoliko dana kod sebe. Dok bi izuvala cipele u predsoblju, držala bi se jednom rukom za drveni cipelarnik. Onda bi mojoj babi kroz osmeh i nikad pred nekim starijim, već samo pred nama decom, odbrusila: “Snajka, ne obrisa ti prašinu poodavno “. Ja onda instinktivno pogledam rub cipelarnika i spazim par otisaka prstiju na prašnjavoj drvenoj površini.

“No! Baš neko tu vidi“, odgovara joj moja baba.

“Ne vidim ni ja “ kaže baba Bela, pa se glasno nasmeje.

Baba Nada se, naravno, nije ljutila. Imale su dobar odnos, a i vreme je bilo drugačije. Moralo je dosta kopalja da se prelomi i teških reči da se izgovori  da neko ne bi pozvao rođaka, ili komšiju na kafu ili za slavski sto. Bilo je, čini mi se, više tolerancije. Slično je bilo to što su i tada, kao i danas, ljudi umeli da «zakrve» samo zbog dve stvari : politike i nasledstva. 

Uveče, pred spavanje, mi deca krenuli bismo sa prenemaganjem, kikotanjem, pričanjem viceva... Kao da smo bili od roda nekih noćnih ptica, a ne od ljudskog, pa nam se sva čula popale baš kad nas spakuju pod jorgan. Onda su u smirivanju i uspavljivanju uglavnom pomagala babina obećanja, koja su se odnosila na neka naša interesovanja u sutrašnjem danu, ili neka dobra priča. Pretnje nisu bile način, pogotovu što su dolazile od baba koje ih nikada i nisu ispunjavale, a ispunjavale su sve drugo. Nekad i one počnu da se kikoću sa nama, naglas se sećajući anegdota iz dana kada mi nismo ni postojali.

Jednom prilikom baba Bela poče da priča priču o poslušnoj  i neposlušnoj deci: “Mora da se slušaju stariji i mora da se spava i odmara kad je vreme za to! ”. Onda kad mi već ponestaje municije u rafalu pitanja, ja ispalim ono klasično, a zbunjujuće:

“A šta će da nam bude ako ne spavamo i ne poslušamo starije ?“

“Doći će deda Mrakan po vas !“

“Kikikihahaha“, kikoćemo se mi, ali baba Bela ćuti i gleda u plafon. Čuli smo do tad za razna čuda prirode, utvare, vampire, vukodlake, veštice, drekavce….

Sve smo ih zamišljali i videli u filmovima koje su nam branili da gledamo, a mi smo budno, izbečenih  i zacrvenelih  očiju, najviše čekali baš takve u filmskim maratonima. Plašili smo ih se, ali sa rezervom. Mnogo je priča bilo ispričano o njima, tako da smo se navikli, kao na prut kao vaspitnu meru. Počeli smo čak i da kupujemo kostime, dlakave maske, plastične «drakulske» zube… preveli smo ih na našu stanu. Ko je sad pa deda Mrakan? Za svako čudo smo čuli, al` za njega nismo! Kako izgleda? Šta radi? Baba ne razmišlja, nego odgovara k’o iz topa:

“Uuuuu što je gadan! Sav poderan, kaljav, ima brkove i oči k’o mačka, pošto samo po mraku ide… Ima džak, onaj k’o za krompir. Prikrade se noću i dođe do detinjeg kreveta. Niko ne zna kako uđe u kuću. Ne mož` da ga vidiš i čuješ kad dolazi, k’o što ni vazduh ne vidiš i ne čuješ. Čuješ samo onaj džak kad zašuškece po dnu kreveta. Ne stigneš da pustiš avaz, a već si u njemu!“

Više se ne čuje kikotanje. Samo po malo, od druge babe, onako tiho, prigušeno prekrivačem. Čujemo je, al` nekako je ne pratimo. Postali smo mirni i ozbiljni. Razmišljamo dalje i još pomalo, sasvim tiho, zapitkujemo baba Belu. Ne odustajemo lako:

“Aaa, jesi li ga ti videla? Gde te odnese?”

“Jesam. Videla sam ga davno. Uh što je odvratan. Samo, nije me dirao. Kad si dobar i poslušan, kad spavaš kad se spava, on nema šta da traži tu. Gde te odnese? Nosa te celu noć. Po šumi, pored reke. Onaj džak nikako ne mož` ni da pukne, ni da se rašije. Čuješ sve, a unutra se grčiš i nogetaš u mraku. Moliš Boga da te baci preko sebe u neku reku, a on te nosa dok ti ne izađu bore, k’o ono njemu. Izjutra te vrati u krevet i prvi put prašta, pa namesti da se sve vrati na staro, kao da ništa nije ni bilo, pa ti posle kako voliš. Eto tako. Ja sam mogla da ga vidim. Al`, džaba ti!“ 

Već je bilo kasno. Okrenuo sam se na stranu i sa blagim smeškom na licu i jezom u kostima trudio se da žmurim. Uspelo je!

Deda Mrakan se te noći uvukao u naš bezbrižni svet i poterao nas isprva da zaspimo kao jaganjci u toru, sa mislima kako sutra treba da uradimo mnogo dobrih stvari. Ne znam da li sam sledeće noći, ni one posle nje razmišljao o njemu, ali znam da smo još mnogo puta terali baba Belu da nam priča o njemu. Ona je pričala i pričala, kao da je prepričavala istoriju nekog tajnog sveta. Sve je drugo postalo pomalo dosadno. Šta novo izmisliti u priči ili filmu o utvarama? Sve je bilo nekako slično nečemu već viđenom, sva deca su odavno već čula za dlakave anti junake i krezave zloće, ali smo samo sestra i ja čuli priču o deda Mrakanu koga nikad niko nije video, osim baba Bele. Da jeste, sigurno bi čuli, našli bi se u priči sa nekim vršnjakom, nekom njegovom babom, ili prababom,  koja je zapamtila ono što ni naši očevi i majke nisu, a kamoli mi.

On je bio sasvim poseban i po tome što je terao decu da budu dobra, dok su drugi predstavljali čisto zlo, suprotnost vrlini, pretnju za čovečanstvo Ii nešto protiv čega se trebalo boriti. Ko od nas dečaka nije pomislio barem jednom kako probija vampire glogovim kocem pravo kroz srce, ili kako sa velike razdaljine srebrnim metkom buši  dlakavo telo čoveka-vuka. I ti anti heroji su nas terali da budemo borbeni i da svim silama branimo svoje bližnje, sami ili sa grupom ostalih maloletnih pravednika.  Pošto niko nije znao koje oružje se koristi protiv deda Mrakana, preostajalo je samo jedno. Da se trudiš da budeš što bolji bez borbe. Samo volja i vera.

Prošle su godine. Baba Bela je jednog dana sa praga svoje sobe u staračkom domu  otputovala  u svoju večnost. 

Ja sam odrastao i sve manje sam gledao filmove i čitao knjige o vešticama i demonima.  Nije mi trebalo puno vremena i životnog iskustva da shvatim da svi oni ustvari personifikuju realan život, čoveka, njegove mrakove i najdublje crne strane ličnosti. I ja sam se susretao sa demonima, kako u spoljašnjem svetu, tako i u mom ličnom, unutrašnjem. Trudio sam se da ih obiđem, pa ako moram i da se suprodstavim. Tako su me vaspitali. Negde i nekad sam, ipak, morao i da se tučem. Dok su jedni samo stajali i davili se u svojoj taštini, pokušavajući da me zaraze svojom rukom prebačenom preko mog ramena i da me začaraju svojim urokljivim pogledima, drugi bi agresivno napadali ucenama, prevarama i lažima. Nisam se naročito bojao. Ustvari sam, vremenom, što se borbe sa sablasnim stvorenjima i prikazama tiče, postao neustrašiv.

Imao sam jedan veliki uzor koji mi je bio vetar u leđa. I jedan strah, koji  je bistrio pamet, kada se u mene uvuku grešne misli. Imao sam baba Belu.

Svoje uzore i babe imali su i drugi. Moja se prababa, zapravo zvala Vinka. Jedan dodir prirode promenio joj je sliku života i sveta kakvog je do tad poznavala. Sila je iskušala baš nju, kao da je znala da se radi o neviđenom borcu. Čitao sam priče o drevnim istočnjačkim ratnicima, koji su proveli godine meditirajući. Tamo gde su se rodili svojom snagom volje i karaktera, prkoseći dotadašnjim zakonima prirode, nadahnjivali su cele nacije, menjali kulture, postavljali standarde duhovnosti. Bezmalo pa pola veka, baba Bela je živela u svetu u kome su sve staze, ličnosti, figure, boje mogle da postoje samo onakve kakve ih sama zamisli, ili kakve ih je zapamtila iz nekog prošlog života. Nisam čuo da je ijedan samuraj izdržao duže. Oduzeta joj je privilegija da može da se pogleda u ogledalo i krene ispočetka. I pored svega, nikada nije ni pomislila da je pozvana da sama sebi odredi kraj. Verovala je u oba svoja života. Svakog dana ih je spajala sa sve više puteva i mostova i prošivala nevidljivim nitima. U onom mračnijem je upoznala deda Mrakana. Verujem da ga se u početku plašila. Ne kao mi deca, nego još i jače. Mnogo jače. Vremenom se navikla na njegovo prisustvo, a onda je dobila snagu da upravlja njime, moć da ga potpuno odbaci, ili da ga dozove kad je to bilo potrebno. Od stravične utvare napravila je svog humanog  pomagača  s kojim je koračala mračnim dolinama i brdima. Čak mu je podarila još jedan život u svetu u kome je i ona nekad davno živela, učeći ga kako da potpomaže u brušenju najvrednijeg dragog kamenja  tog sveta.

Kažu da je Bog šest dana stvarao sve za šta znamo i što okom možemo da vidimo, pa I nas same. Prvog dana je stvorio svetlost, a poslednjeg čoveka, kome je dao svu vlast na zemlji. Stvori Bog čoveka po liku svom, svoga Sina i Svetoga Duha. Samo privilegovani, oni koji ga se nisu odricali ni po koju ovozemaljsku cenu i koji su imali doboljno ljubavi prema životu, kako svom tako i svakog živog bića na zemlji, dobili su moć da vide što drugi svojim veštastvenim očima nisu mogli, da rade stvari koje ni kraljevi, ni carevi nisu. Dobili su od najvećeg čarobnjaka dar da postanu i ostanu večni.

Baba Bela i slični njoj su dobili privilegiju da vide šta je bilo pre prvog dana.

Mislim da ne postoje loša deca, kao što ne postoji čovek bez mana. Decu čuvaju i Bogovi, i ljudi. Ljudi kao što je moja prababa Vinka. Samo ljudi koji izgube snagu da održe veru u predstojeće jutro, ili oni koji se pogorde, pa pokušaju da prirodu pokore i prinesu sebi misleći da su Bogovi, samo takvi ljudi izgube ljudsko obličije, pa povedu i svoju nevinu decu stranputicom do najmračnijih katakombi čovečjeg greha. Na tom maglovitom i iskrivljenom putu stoji deda Mrakan, sa džakom u izboranoj ruci. Srećni se uplaše i ponize i krenu da se vraćaju, a nesrećni ostanu da misle da su Bogovi i…BUUUU!  

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Lidija i Ivana

    Gost - Lidija i Ivana

    Odusevljene smo svakom recenicom ovog teksta. Samo neko ko jedinstven i odabran moze da unese dusu u tekst. Jedva cekamo sledeci. Svaki mrak ima tracak svetlosti, koju svako od nas moze da vidi samo ako zeli i veruje. Na kraju svakog tunela stoji neki deda Mrakan i ceka da nas izvede ili stavi u dzak,sta cemo odabrati zavisi samo od nas.
    • Ime: Lidija i Ivana

Vreme

Kraljevo Serbia Sunny, 16 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:22 am   |   Sunset: 6:39 pm
91%     1.8 m/s     33.220 bar
Forecast
SRE Low: 10 °C High: 27 °C
ČET Low: 10 °C High: 26 °C
PET Low: 11 °C High: 26 °C
SUB Low: 13 °C High: 28 °C
NED Low: 11 °C High: 21 °C
PON Low: 9 °C High: 25 °C
UTO Low: 9 °C High: 15 °C
SRE Low: 6 °C High: 13 °C
ČET Low: 5 °C High: 14 °C
PET Low: 5 °C High: 20 °C