Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Slobodan Ristović

Početak serijala “Sačuvaj me, Bože, gneva mirnog čoveka” koji na emotivan način traži odgovor da li devdesete godine prošlog veka zaista vole samo oni koji ih se ne sećaju

Ne znam koji je bio dan, ni mesec, a ni godina. Kad pričamo o tom periodu, mi koji smo proživeli i preživeli taj deo života u Srbiji,  vreme svodimo na dešavanja u njemu, a kad ga se prisećamo, zovemo ga kratko i jasno - devedesete. Sav ostali vrli svet upirao je prstom u nas, gledao i ocenjivao kako izvršavamo zadatke i kaznu koju nam je neko odrezao. Sankcije su, kao i uvek, bile rezultat naše neposlušnosti, nelojalnosti, tvrdičluka, svojeglavosti, agresije, netrpeljivosti, preterane samostalnosti…  Ta belosvetska elita, kao dobar profesor lošem đaku, pod nos nam je gurala svoje filmove u kojima je sve bilo blještavo, bajkovito, ljubavno, romantično i, naravno, patriotski. U njima je kolo sreće znalo da se okrene za jednu noć, pa su siromašni postajali bogati, prosjaci carevići, te su tako slavni i veliki delili sirotinji. Dešavale su se i tu intrige i prevare. Nagli obrti!!

Valjda to bogatstvo malo poremeti čoveka, pa se on pokondiri, prevari ženu sa njenom najboljom prijateljicom, ili prijateljem, svejedno. Čovek izda i brata, i pobratima. Posle se čovek pokunji i padne. Otuđi se, pa ode na svoje privatno ostrvo da odtuguje i isplače se, pa se vrati u toplo porodnično gnezdo i svi ga, naravno, zdušno prihvate i sve mu oproste. Onda se odnekud, ni sam Bog ne zna odakle, pojavi neki šljam, banda odmetnika koja samo otima i tlači. Neradnici!! Ja sam nekako razumeo da smo im mi ličili na te pagane, samo što nas svetski pravednici nisu odmah lišili života, nego su nam davali šanse, ostavljali nas da se mučimo u svojoj bedi dok sami ne uvidimo gde grešimo. Uglavnom, da ne davim o nama, pravednik na kraju održi likciju otpadnicima, spase porodicu, komšiju, grad, državu, svet! To je bila kinematografija stvarnosti! To je bio taj aksiom života i tu nije bilo pogovora, samo što je nama, seljacima sa brdovidog Balkana to teško ulazilo u tvrde glave.

Stalno su nas zbunjivali i pažnju od smisla nam odvracali neki trećerazredni režiseri koji naprave scenu u kojoj puno uspešnih zaposlenih ljudi žuri ulicama Njujorka, a pod nogama im ubogi, pijani i neka gola i gladna deca. Kakva deca, kakvi bakrači! Kakav reditelj, gluposti… Režiser neostvaren,  pa tera kontru i šegu  sa svim  što je naposleno i normalno, ne bi li nekako kročio na crveni tepih i ušao u klub  uspešnih. Čist oportunizam. Uvek mi nađemo iglu u plastu sena kojom ćemo da bockamo nedužne ljude, pa se posle žalimo kad veliki brat bocka nas.  I sve tako nešto idemo mimo sveta.

U odeljenju u srednjoj školi bilo je više dece sa sela nego nas iz grada. Postojala je razlika. Osim što su se razumeli u sve seoske i domaćinske poslove, za razliku od nas gragskih “giliptera”, bili su nekako miriniji, ozbiljniji, a opet nemirni i živahni na način različit od nas. Vremenom sam se, nekako, s njima više s zbližio.  Možda zbog toga što su mi otac i majka odrasli na selu, pa mi je sve to bilo nekako blisko. Kao što sam uživao da odem i obiđem svoje korene, tako sam voleo da idem, s vremena na vreme  kod pojedinaca da tamo “vežbamo za predstojeće pismene vežbe“.

I oni su se svi međusobno po nečemu razlikovali, al` su imali i nešto zajedničko. Šake su im bile hrapave i glomazne, a koža na rukama čvrsta k’o koža na opancima. I oni najkoščatiji ostave ti otisak na ramenu kad ti se prikradu s` leđa, pa te potapšu, onako šeretski, da ti se jave, drugarski. Telesna konstitucija jaka od fizičkog rada, misli bistre od seoskog vazduha i još jedna “brazda” u glavi, koja je nama, gradskima, falila. To je ono što su imale naše dede i babe, i oni pre njih. Crta karaktera koja ih je držala ujedinjene oko nekih, za život  ključnih stvari. Nešto što ih je održalo i izvelo žive iz ratova. Mogli su da se vole ili ne vole, al` bez pogovora jedni drugima pokose, poplaste, požanju…  onda uberu plodove rada i - svako u svoje dvorište, onako bez zahvaljivanja i suvišnih licemernih osmeha. Oni što se vole, skupe se oko kazana i proslavljaju sve što im je priroda te godine podarila. Malo piju u slavu prirode, malo propiraju muku, potapajući u mirisnoj ljutoj tecnosti tugu za onim što im je ta ista priroda i uzela. Valjda mi se to kod njih najviše dopadalo. Ne mislim na vatrenu vodu, nego na dušu seljacku. Bila je sklona odbacivanju svake vrste laži. To je zbog toga što ih je okruživala istina. Sirova k’o nevareno mleko! Poseješ-požanješ. Staviš u zemlju jedno zrno i nahraniš ga-izraste jedna stabljika kukuruza. Jedno stablo. Jedna loza. Nikako ne može tri iz jednog zrna. I ako se izlegne dvožucno jaje, dobiješ posle nekog vremena mrtvo jare, ili ti grad pokosi pšenicu. Napravi se ravnoteža koja mora da se očima vidi, a dušom istrpi.

Zec je u odeljenje došao sa tim nadimkom. Dobio ga je, jer su mu u lovu vazda neki zečevi iskakali pred noge, a on nikad u zeca nije uperio cev. Kad bi neko do njega, ko je već imao ulov u rancu ne leđima, krenuo da metkom objasni zecu zašto tog dana nije trebalo da se nađe lovcima na putu, Zec bi mu presekao putanju ruke još dok taj podiže oružje, govoreći: “ Eheej! Nismo gladni!! Hajka je na vuka, a ti već jednog zeca imaš u torbi! Ne čadi cev!!“. Stariji su se ljutili kad im se on tako, bez najave maši puške.

“Jesi li poludeo, rukom na pušku, ko ti to reče?”, ali Zec je imao čudesno brze misli, bže i od lovačke puške. Nekako je znao da oseti i ljude, i okolnosti  u kojima se nađe:

“Ne bi je ti meni razneo, ma nema šanse! Suvise si dobar čovek i lovac! I s mojom rukom na cevi proterao bi zečiću među uši, da si hteo! Nego nisi. Znam te! Dobar si čovek!“.

Sve to sa neodoljivim osmehom na licu. Onda izvadi čokanj njegove ljute pa nazdravi:

“U to ime, da si mi živ i zdrav i da se stalno ovako skupljamo, iz hobija a ne od nužde! Zdrav si Božji čoveče, ahahaha.”

Svako popusti, pa još i uzvrati: “E, Bog te veselio tako blesavog!“ 

Nije svakom servirao istu priču. Kao što psiholozi znaju koje dugme treba da pritisnu da bi rasplakali ili smirili čoveka, tako je on znao šta treba reći i uraditi u datom trenutku.

                           Nastaviće se...

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments