Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Slobodan Ristović

Nastavak priče o generacijama koje su stasavale devedesetih godina prošlog veka, dok su dobri ali, čini se, i loši momci živeli u nadi da će to ružno doba - jednom proći

Zec je bio jako vrlo dobar đak. Kolko se sećam i odličan u nekoj godini. Bio je onakav kakav je hteo da bude. U našoj školi vrlo dobri iodlični su mogli da budu samo oni koji su bili, ili mnogo radni i podosta pametni, ili jako inteligentni i pronicljivi. Snalažljivi su uspevali da prelaze iz razreda u razred. Prevare, podvale i prepisivanja mogli su da prođu nekad i kod nekog od profesora, ali vrlo retko. Škola  tj. profesori su držali do sebe i predmeta, do tradicije same škole, a to je podrazumevalo - ili visok nivo znanja, ili preorijentaciju. Crno-beli svet. Skoro sve se smatralo osnovom, pa su loše i dobre đake delile nijanse. Ja sam uspevao da se izborim za neki dobar uspeh, ali posle obaveznog polaganja u avgustovskom roku.                

Onda sam odlazio kod Zeca da me pripremi za prolaz kroz cilj. Ne znam da li mi je bilo milije da odem kod njega, ili da mu uzvratim gostoprimstvo. Ipak je kod njega bilo više mira. Miris čistog i hladnog vazduha, koji je dolazio sa okolnih planina kao da mi je, sa svakim uzdahom, kalio dušu i telo i oplemenjivao misli. Osećao sam se zdravije i pametnije.

U gradu su zbog sveopšte nemaštine i stanja u državi počele da isplivavaju neke “kreature” koje su se takmičile ko će da bude više glavni po dobrim kolima, ožiljcima na licu, lakim, a lepim ženama…  Svoje moći vladanja nad masom gledali su da ispoljavaju što češce, u jedinom strahu da ih neki rival ne pretekne.

Grad je postao opasno mesto za mirne tinejdžere i mirne ljude upošte. Naivna deca su dobila nove idole. Žudeći za, na prvi pogled, lagodnim, hedonističkim životom, u pokušaju da brzo isplivaju iz svakodnevne nemaštine i kolotečine koja ih je okruživala, ti mladi ljudi postajalii su nestabilni kao kapljice nitroglicerina. Ljudi su bili sabijeni svako u svoj ćošak, sa dušama usitnjenim kao barut u štapinu. Bila je dovoljna samo varnica, a besne duše jedva su čekale da je zapale.

Tih su se dana prepričavale razne priče. Uglavnom su počinjale sa: “Bacio bombu u lokal, onesvestio ga bilijarskom kuglom, klinci se izubadali noževima… “ Svi kao da smo bili statisti u kriminalističkom filmu. Roditelji su nas učili kako da izbegavamo neprilike i kako da prepoznajemo mesta gde mogu da se stvore. Iako je u nama gorela mladalačka vatra, uglavnom smo ih slušali. Valjda zbog toga što iver ne pada daleko od klade, tako i mi nismo imali od koga da naučimo kako se otima, sveti, vara, dokazuje sopstvena “moć ”… 

Nađosmo se nekom prilikom Zec i ja u nekom lokalu. Zašankirani sedimo, ispijamo piće i čekamo još nekog iz srednjoškolske ekipe da dođe i pridruži nam se. Dogovor je pao još u toku dana, pa ko doš’o - dobro doš’o. Dobra muzika, al` pomalo glasna za neku priču. Oko nas nasmejana lica, uglavnom naših vršnjaka, al` ima i neke starije garde koja nosi neke kapute, bele ili neke lila košulje. I maramice koje za dva prsta vire iz džepa. Nama je dovoljno lepo što smo tu u toplom, među nasmejanim ljudima. Drugi nas služe pićem. Doduše jednim,  koje lizuckamo celo veče, jer nemamo para, možda za još jedno. Šta čovek može više da poželi. Posao nam je da se koncentrišemo na uživanje, jer  posle kad stignemo kod mene kući grabimo knjigu, pa dok ne osvanemo.  Treba za noć da se nauči sve što je trebalo svakog dana po malo u protekla dva meseca. To je bila takozvana osuda za đake kampanjce, a ja sam bio jedinica mere za takve, Zec - nije. On je došao kod mene da mi pravi društvo i da me bodri, a i on uz mene malo da obnovi gradivo. Zimi na selu i nema mnogo posla, pa može da dozvoli sebi da malo ispusti ventil.

“Sledeće nedelje kod mene na čvarke, kavurmu, suvo i maćudo… nemoj da te sanjam!“, kaže.

Klimam glavom potvrdno I smeškam se.

U neko doba na vratima lokala pojavljuje se “lik iz stripa” na čijim stranicama nikad nisam želeo da se nađem. Niskog je rasta, ali na njemu sve dubi. Ima neku dečačku lepotu, iako znam da je desetak godina stariji od nas. Znao sam o njemu još  štošta, iako to znanje nisam tražio. Kao i muzika koja nam se plasirala sa svih medija, samoprozvani turbo folk i dance, pa nam ušla u glavu protiv naše volje, tako su mi i priče o tom liku i njemu sličnima stajale u nekoj moždanoj fioci, kao opomena. Zovu ga Pero, od milošte,  valjda. Ne znam da li je od Petar ili Perica, al` znam da ništa za moj pojam milo u njegovom krugu nije postojalo. Dok se kreće kroz kafić, lokalne devojčice i devojke se utapaju u njegovim očima, prozirno zelenim kao kod likova u dečjim slikovnicama.

Dolazi i seda,, naravno za šank,  jer u partijama šaha koje igraju svevišnji, niko te ne pita koja bi ti voleo figurica da budeš i da li ćeš da sediš pored kralja, ili će u nekom momentu u tebe da bude uperen top.  Nasmejan je i vedar. To je pozitivno. Zec nema pojma ko je taj momak. On opušteno cupka ramenima uz muziku koja je u tom lokalu često znala da bude malo drugačija od one "društveno poželjne”. Muzika nas je i opredeljivala u to vreme. Nadali smo se da ta ista muzika odbija one što su nestalni, tj. neprestano ekstremno srećni ili ljuti. Ljude sa dve emocije.

Pero se sa osmehom obrati Zecu i meni, jer smo mu bili najbliži:

“Kako ide momci? Što ste sami? Gde su cica mice?”

“Pustiše nas večeras. Momačko veče“, odgovara Zec nasmejano.

Konobar Peru donosi viski sa ledom. On promulja piće kroz zube i uozbilji se za trenutak. Beonjače mu pocrveneše kao da ih ono piće u sekundi oboji. Onda se blago nagnu preko šanka i streljajući očima vlasnika lokala reče:

“Ej, brate moj! Promeni ove padavičare i pusti neku normalnu mjuzu. I smanji da može se priča, a ne da ćutimo i da se gledamo k’opozeri!“

Ovaj ga u sekundi posluša i dade znak konobaru:

“Važi, brate moj!“

Dok ostatak sveta napušta lokal, onako lagano i na prvi pogled ležerno, da izgleda kao da im je bilo lepo, ali baš im tad pade na pamet da malo promene mesto, Pero poče da se obraća gazdi lokala, s` vremena na vreme gledajući i u nas dvojicu:

“E, bree!! Kakva priča!“

Zec i ja gledamo u njega. Zec pomalo začuđeno, jer ne poznaje čoveka, a ja se malo pretvaram da sam znatiželjan. Ono što je ostalo od lokalnih gostiju klimanjem glave i sleganjem ramena pokazuju da iščekuju dalji nastavak priče.

“Niste čuli? Zezate me?! Onaj Čipi što radi u trafici na vrhu grada izbobecao onog Španca. Ovaj mu prvo išamarao mladjeg brata. Onako! Valjda mali nije hteo da ode da mu kupi pljuge. Španac prs’o k’o oblanda i odvalio mu šamarčinu. Jedan, pa drugi, pa treći! Isprovociralo ga što mali nije hteo da beži, nego je stajao tu kao kip i gledao ga pravo u oči. Ovaj valjda bio sa nekim cicama, pa se tu osetio uvređenim o. Neko proš’o pored trafike i rek’o Čipiju:

“Biju ti brata!!”

“Čovek je uredno, smireno  uneo novine, zaključao trafiku i otiš’o na lice mesta. Mali nije ni bio tu. Valjda su ga ovi njegovi klinci odvukli. Onda nastupa Čipi. Prilazi Špancu koji je za dve glave viši od njega i onako, onom koščatom šaketinom «zakiva» ga šamarom i obara kljuse na zemlju. ‘Ej, šamarom!”

"Nemoj da pričaš, brate moj!“, oglasiše se, maltene, istovremeno momak sa sicilijankom iz  separea i gazda lokala.

“Kažu da ga je samo šamarima tukao dok ovaj nije počeo da se grči k’o crv i da dobija bordo boju u licu. Pokušavao je da se odbrani ali, ne znam na koju foru, svaki mu je udarac prolazio kroz vazduh. Ko zna šta onaj brat Čipi sve radi da bi nahranio porodicu, pa je onako žilav. Znači, razvalio ga je k’o kantu!  Špancu je bila faca k’o ovaj viski. Tako pričaju ljudi. Popucali mu kapilari po obrazima, nosu…Ludnica! Posle ga ovi njegovi odšlepali do hitne. Ahahaha! Kažu da je u kući i da neće da izlazi dok mu se ne skine sva “šminka“! Ahahaha! Tako mu i treba kad je tromo prase!“

“A njegovi?!“, pita momak u crnom kaputu iz separea. “Kolko ih je bilo tu? Da niko ne odreaguje?!”

“Ti si, brate, lud! K’o’ da odreaguje?! Neko je pokušao da priđe. Nije stig’o korak da napravi, Čipi mu je već stajao ispred nosa, držeći mu ruke svojim stegama, onako, u sekundi! Rekao im je “ S` vama nemam ništa, a ako vam to ne odgovara, samo izvolite!!“ I nastavio da šamara Španca. ‘Ej, Nindža film uživo!”

Napravi se kratka pauza. Pokušavam da iskoristim trenutak,  pa pogledam u Zeca ne bi li mu nekako signalizirao da je vreme da krenemo, ali on baš tad zamišljeno gleda u pivsku flašu koju drži u ruci.

“Nema tu odbrane, baki moj! Stojiš i žvaćeš svoju muku što si ustajao tog dana iz kreveta. To ti je k’o da si se uvatio za struju, pa se treseš i čekaš da te neko odvoji  lopatom. Jedino ako se snađeš  da neprimetno dohvatiš utoku i overiš  ga u leđa, a to ćeš da uradiš ako si fukoš ili ako si mnogo glup, jer takav čovek je kao voz kome u pokretu otkažu kočnice“ , zaključuje Pero i nastavlja:“ Motiv brate! Dirnuta je svetinja, a zlo nikom nisi ni pomislio. Pošteni su obično verujući ljudi. Mozeš da ga jašeš k’o konja, kičmu da mu iskriviš i oči da mu ispadnu. Mogu da istrpe planinu na leđima, al` svetinju kad mu dirneš, ugasio si ga… kako su se dobijale bitke protiv deset puta veće vojske?!

“Brate, preteruješ!! Al`, to je, brate moj, malo filozofija“ odgovara lik iz separea, dok  društvo oko njega potvrdno klima glavama.

“ Treba samo da imaš snage, i petlje, i…”

Pero ga prekide: “Mlatiš!! Mlatiš, tebra, k’o otvoren prozor, al’ to je zato što ne znaš!! Motiv!! Jesi li čuo nekad poslovicu “Sačuvaj me, Bože, gneva mirnog čoveka”? E to ti je to. Da ti kažem. Znaš me. Ne plašim se ničeg! Ni Boga, ni đavola. Pa, to sam ja!! Dva u jedan!! Ahahaha“ Svi koji  su se uključivali u priču smehom ispratiše Perovu pošalicu. Onda utihnu smeh. Pero se naglo uozbilji, pa nabaci blagi kez, a crveno zelene oči mu zasijaše kao mački u mrklom mraku:

“Samo se seljaka plašim!!“

Zec podiže pogled sa svojih ruku, koje su držale već skoro praznu pivsku flašu. Onda preskoči moj pogled, koji je trebalo da mu kaže kako treba da krenemo i znatiželjno se zaustavi na mafijaškoj kreaturi.

“Što seljaka, tebra?!”, pita debeli gazda lokala, ubacujući se u priču, koja počinje da liči na pozorišnu predstavu čiji kraj tada još uvek niko ne zna.

“S njima je lako! Šta ljakse zna osim da rmbači, da jede i loče. Tako je kodiran. Šteka se političarima da mu naprave put do kuće da ne bi bio po ceo dan kaljav, nego da bude bar pola dana. Onda te blagosilja i hrani te, i poji k’o stoku. To su, bre, sve prodane duše, ako mene pitaš. Ubijaju se sekirama zbog međe.“

Pero ga pogleda onako s visine, sada već potpuno ozbiljan. Oči su mu bile još  crvenije nego pre:

“Je l’ bi ti mene klepio sekirom kad bih ti uzeo lokal?! Reci mi.”

Gazda se snishodljivo nasmeja:

“Brat moj, nemam sekiru. Grejem se na struju i ne sekiram se, hahaha!”

Svi se kesare, kao po naredbi. Svi osim Zeca, mene i Pera.

“Hoceš ja da ti kažem?!” Pero gleda u gazdu, prolazeći mu pogledom kroz glavu.

“Ne bi se čuo! Kao čovečja ribica!! Kao ovca pred klanje. Bio bi mala maca! Molio bi preko prijatelja mojih prijatelja da ti vratim. Nemaš  ti pojma!!  Seljak ne zna ko si i šta si. Đavo da dođe da mu otme, ubio bi ga, a ne bi znao da je ubio đavola! On je to oličenje mirnog čoveka, budalo! Kad nam bude pao mrak svima i kad svi odemo u materinu on će poslednji da izađe i stavi katanac.

Onda napravi malu pauzu dok se publika ne smiri, pa nastavi:

“Jednom prilikom sam prolazio kroz neku selendru i zapnem u koloni traktora. Kasno provalim da su krenuli da zatvore neki put,  jer  im nije odgovarala otkupna  cena mleka. Auto mi se guši u prvoj, a oni lagano. Otvorim prozor i krenem da pljujem i da im psujem majku seljačku. Pritisnem papučicu za gas do patosa i krenem onako razjaren u preticanje, kad mi se ispreči jedan s traktorom.  Na točku sedi lik u vojnim pantalonama i u ruci drži karabin. Kočim, ‘oću da izletim kroz šoferku!! Okrenem se da probam da se izvučem u rikverc, kad `oćes, samo sutra!!   

Onaj traktor kao da je s neba  pao.  Ispred njega stoje dvoica, jedan sa vilama, a drugi se podupr’o krampom. Prilazi mi taj brko, ono kao da se dobronamerno ispričamo:

“Aaaa, brate, pogodila i tebe ova naša muk,a pa psuješ i ti. i oca i majku? Znači rešio si da nam se pridružiš u borbi. Da podelimo muku.  Auto ti sija k’o čaša. Ja samo da pitam čiji ti ono beše?!. “

“Mog’o sam da ga pljunem ili da ga roknem! Spremio sam se, pa sam stao. Znate šta bi bilo posle. Ne bi se znalo gde mi je grob! Arheolozi bi me iskopali k’o fosil. Umesto toga ja mu kažem da sam mislio na ove seljake na vrhu ove trule nam države. Ne verujem, kao, šta snađe poštenog čoveka! Bagra sve strpala sebi u stomake i zadnjice. Seljak  šiša ovce, država seljaka!! Pljujem za medalju! Mislim, izvozao sam ga. On me gleda kao profesor lažljivog klinca. K’o majka ludo dete!“

“A tvoj tata je pošten čovek? Sine, idi svojim putem i nemoj više da psuješ majku seljačku. Ona te na’ranila tako nejakog. Ako si i opsov’o, stani i sačekaj tog kome si opsov’o. Lepše ti je da sačuvaš obraz nego ta tvoja lepa kola. To je komad gvožđa! Daj mi dobro gvožđe da ga iskujemo za pet dana. Rđa! Porozan je! Trune k’o neubrana oskoruša. A obraz je obraz sine!  Zanavek!“  Onda se odmače od kola, zviznu u prste tako da se čuo preko buke koju je pravio traktor. Oni se razmakoše i pustiše me. Dok im sviram, šatro da ih pozdravim, svi me gledaju k’o budalu. Ja gledam onu njihovu decu. Pola dece vozi traktore! Otvorene kabine, napolju pet stepeni, a ona u tankim istegnutim duksevima, neka i samo u majcama. Ludilo, eto!”

Onda Pero  cugnu malo viskija, proguta ga i nakratko zatvori oči kao da pokušava nečeg  da se seti. Okolina začuđeno odmahuje rukama i zbunjenim izrazima lica kao da čeka sledeći čin…

                                   Nastaviće se...

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Ratko

    Gost - Ratko

    Sjajan tekst.
    Nestrpljivo ocekujem nastavak
    • Ime: Ratko