Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Slobodan Ristović

Zvuči suviše  jednostavno, ali uopšte nije – istina može da ubije čoveka, kao što može i da ga izleči, samo treba da naučite da razotkrijete sva lažna lica i mesta na kojima istina može da čuči i čeka da je nađete

Pero pogleda u Zeca i mene. Ja sam već bio potpao pod utisak priče, zato je kad me je  pogledao delovalo kao da me je probudio iz nekog polu sna.

- A vi momci! Balavite, lizućete sokiće, učite školicu i gledate kako da bocnete nešto žensko u prolazu I to je to. Ništa više ništa manje. Lepo, slatko, fino. Gratdske fačice.

Ja se kiselo smešim i vrpoljeći se u barskoj stolici bacam pogled na Zeca koji se podlaktio i gleda pravo u Pera, hladno ozbiljan.

- Evo vam pričica za laku noć. Sad imate cele nedelje o čemu da pričate s drugarima, ako ste nešto zapamtili. Piće vam je plaćeno. Idite, prošetajte od lokala do lokala. Startujte nešto lepo! Provedite se!! Ovde se vode ozbiljne polemike! Nije to za vas. Mnogo ste mi svileni!  Magla!! – reče i pokaza očima ka izlaznim vratima.

Ja se okrenuh ka Zecu a on mi reče tiho, koliko da mogu da ga čujem pored one već utišane dance muzike:

- Molim te, sedi da završim piće. I nemoj da spuštaš  pogled ka podu. Molim te, učini mi.

U tom trenutku, u meni se pomeri neko težište tokova misli i osećanja i oči mi se uvećaše. Nisam uznemireniji nego što sam bio kad sam video Pera na vratima lokala. Samo me prođoše žmarci kao da se spremam da skočim sa nekog velikog mosta u reku. Pero nije ni čuo Zekove reči upućene meni. Možda je samo video da se nešto domunđavamo i ćućorimo, a to što se ne pomeramo sa stolice samo ga je više razdražilo. Još  par  mladih ljudi je izašlo iz kafića, a niko već  duže vreme nije ulazio.

- U čemu je problem  momcovi?!  Nešto vam nije jasno? – goovori I blago se naginje ka nama na gotovs.

- Baš nam je sve jasno! Sve smo lepo saslušali, iako priča nije bila upućena direktno nama. Izvini ako misliš da smo alapačice i da nas sve zanima, ali i ti si promenio ambijent otkako si ušao ovde. Ustvari, prilagodio si ga sebi. Ili, još bolje, drugi su ga prilagodili tebi!

Gaza lokala se brecnu kao da mu prekoči srce!

- Ali dobro - nastavi Zec - svi imamo mane, jer smo ljudi, ili bi to trebalo da budemo!!

Tek tada Zec nabaci blagi kez.

- Samo mi nije jasna ona priča sa Bogom i ova sa plaćanjem pića. Bog bi trebalo da nema mane i svi treba da se trudimo da dostignemo savršenstvo koje nikada ne dostignemo. Moj Bog ne deli ljude na sirotinju i bogate, na Srbe i one koji to nisu, na crne i bele, na mafijaše, kvazimafijaše i poštene…

- Šta pricaš, bre, dete?! Na kojim si drogama?! Plaćeno ti je piće i sad menjaj lokaciju!! - razrogačenih i prestravljanih očiju zagalami gazda kafića.

Pero mu se kratko obrati, sekući mu narednu neizrečenu misao:

- Pusti malog nek kaže šta ima! Ne zezaj se!! Vidiš da je u nekom talu sa Bogom.

- Pričam ono što ti ćutiš! - reče Zec malo povišenim  tonom. Svako ima neki autoritet. Za tebe su to pretpostavljam novac i tetejac koji virucka čoveku ispod pazuha. Poštujem.

Gazdi  ‘oće  oči da izlete iz duplji. Nasmeja se kratko, cinično, kao neka hijena koja obleće oko snažnije zverke, ne bi li joj otela plen..

 - I ja volim svoje materijalno, svoju porodicu, prijatelje. Onda nasta kratak tajac, a Zec  se još jače ustremi  pogledom u gazdu, kao soko kad markira plen:

- Razlika između nas dvojice je ta što ćeš ti da moliš ako te cev pogleda ravno među oči, a ja ću pokušati, ako ne stignem ni sa čim drugim, onda  zubima da otkinem ruku koja je u mene upire, ne bi li zaštitio ono što volim i poštujem. E vidiš. U toj ljudskoj različitosti je čar prirode. Al’ nemaš razloga za čim da žališ. To je genetika. Treba samo više da se trudiš i da vežbaš.

 Momak u crnom kaputu otvorio je usta već na početku dijaloga i nije ih ni zatvarao. Oko Zeca i mene kao da se stvorilo magnetno polje. Njegova snaga se prenela na mene Ii strujala od nokta na nožnom palcu, pa do poslednje dlake na glavi. Bio sam opijen tom snagom i njegovim rečima kao žrtva gurua. Nije postojao ni tračak sumnje. Onda se Zec obrati Peru, čiji se pogled nije mnogo spolja razlikovao od gazdinog, samo što se u njegovom,  čini mi se, jasno mogla videti buktinja:

. Svi smo nekada bili upišana deca. Neke majke su nas hranila, presvlačile, slinave noseve brisale… Učile su nas kako da stanemo na nejake noge. Kad bi pali one bi nas podizale. To je tvoj pajtos potpuno zaboravio, a taj veliki koji mu je nehotice vilicu razjapio setio se toga u nezgodnom trenutku. Priče su ti sjajne, a ja ih svodim na jedan zaključak. Izvini! Nemam nameru da ih banalizujem.     U svemu,  meni si interesantan ti. Ne mislim da si stigao da u tim trenucima o kojim si pričao razmisljaštrezveno i natenane o svojoj dalekoj prošlosti i svom detinjstvu, ili onom ko ti je život podario. Znam da nisi osetio mnogo samilosti, ali mislim da si prepoznao ljudskost i da si joj na svoj način odao poštovanje, a nju ne mogu da prepoznaju oni koji je u sebi  već  nemaju, ili su je nekada imali. Kajanje si izbegao tako što si pokrio jačeg od sebe. Eto još jedne ljudske osobine. Možda je najbitnije to što si osetio bes, kako tuđ, tako i svoj, i to što si uspeo da ga kontrolišeš. Verujem da nisi nikad o tome dublje razmišljao, ali mislim da si na dobrom putu da postaneš ono što se u mom svetu zove čovek, al` si još uvek  daleko od mog Boga! S  tim mojim jedinim Bogom i mojim saborcima jednom ću, možda, morati da krenem u rat, kad neljudi budu postal previše gladni tuđeg. Do tada ćete svi imati vremena da se zapitate na čijoj ste strani. Ja ću biti na strani seljaka, a ako neko misli da je već sad na onoj suprotnoj, nek se javi. Ne bih želeo da mi neko puca u leđa kad krenem sa ovim mojim drugom da jurišam!  Piće ne primam od nepoznatih ljudi i Bogova, posebno ne kad mislim da nije od srca! Ako mozeš - ne zameri. Tako sam odgojen.

U lokalu se čuo samo ventilator koji je mešao smog  sa ulice sa dimom iz kafića. Niko nije ni primetio da je barmen isključio muziku, niti je ko znao kad se to desilo. Ono malo ljudi što je ostalo gledali su u iščekivanju i bez reči u zamišljeni trougao za šankom koji je jedini funkcionisao kao živa stvar.

- Odakle ste, bre, vi momci? - upita Pero onim promuklim temperamentnim glasom.

- Ja sam odavde, iz grada. Sa brda.  A otac i majka su mi iz sela, nekih  osamnaest  kilometara odavde - rekoh.

- Ja sam tri kilometra preko brda, od Jablana - reče Zec - a brk mu se nasmeši.

- Kog, bre, Jablana, sunce ti?!  - upita Pero pogubljeno.

- Veliki je Jablan. On je najmlađi od tri brata. Drugi je Bojan, a najstariji Zoran. Ona crna trojka iz tvoje priče. Te tri gromade. E, pa taj što je robijao zbog tuče, tj. zbog, umalo ubistva iz nehata, taj je Jablan. Jeste se sam prijavio. Neki uglađeni javni tužilac je na lak način dobio plus u svojoj  “bogatoj “ karijeri, a Jablan je dobio dve godine. Još uvek je u zatvoru, ali uskoro izlazi. Puštaju ga često kući zbog dobrog vladanja, a i majka mu je na postelji.  Isti je kao što je bio. Ništa se nije promenio. Eto. Sad bi, ako nemate ništa protiv, trebali da krenemo jer nas čeka učenje za školicu.

 Zec onda izvadi pare i spusti ih pored flaše. Konobar ponovo pusti muziku. Napravismo dva koraka ka izlazu kad nas zaustavi Perov glas:

- Zameriću opasno ako idući put ne popijete piće na moj račun. Kako se zovete harambaše?!  Hoću da znam kad budem pričao s kim sam se sve kačio I ko mi je odbio piće!!

- Ja sam Nenad - reče Zec.

I ja se predstavih i po navici pružih ruku. Pero ponovo nabaci taj šmekerski osmeh od koga su preskakala srca tinejdžerki i pruži nam obojici svoju.

- Mislio sam da sam sve čuo i doživeo. Mislio sam da ću da poginem kad treći put natrčim na bes mirnog čoveka. Odlično sam proš’o! Složićete se, k’o Bog! - šeretski odbrusi Pero.

- Nisam bio besan, al’ bi gadno zgrešio da sam prećutao.

- Pozdravi velikog i braću mu, kad ih budeš video - i blago ćušnu Zeca po ramenu stisnutom pesnicom.

Vraćali smo se kući. Nismo tražili ostale po lokalnim rupicama jer smo se dugo zadržali u jednom kafiću. Na pola putadod moje kuće Zec je prvi progovorio:

- Izvini. Malo sam te ubacio u mašinu, al` tebi upravo to i fali. Preterano uživaš, pa stalno negde kaskaš. Čekaš poslednji moment, pa onda gruvaš  k’o sivonja. Čekaš  avgust. Ma molim te! Ne može to tako! Moraš jednom da se uozbiljiš - onda razvuče usta u osmeh i zagrli me.

- Čemu drugom služe prijatelji nego da te isprave kad počneš da se kriviš - dočekah ga ja.

Tinejdžeri su vulkan koji je neprestano aktivan. Kad zakoračite u to doba, za jednu noć se pojača telesna muzika za hiljade puta. Kad naiđeš na nekog  protivnika sve se to dalje umnožava. Onog momenta kad sam, svojim mislima, uspeš da zaustaviš tu lavu, počinje novo doba.

Neko to uspe pre, neko kasnije, a neko nikada. Samo jedna emocija je dovoljna da te uvede u novi svet, a to je hrabrost. Hrabrost u sagledavanju sebe u odnosu na druge i hrabrost u prihvatanju istine.

Te večeri, kao u bajci o Alisi i njenoj  zemlji čuda, jedan Zec mi je pomogao da prođem  kroz nevidljivu  kapiju i nađem se u svetu odraslih. U tom svetu, sa svakim priznanjem istine, ljudi zasluže slobodu da se osećaju ljudima. Zvuči suviše  jednostavno, ali uopšte nije. Istina može da ubije čoveka, kao što može i da ga izleči. U tom novom svetu jezik kosti lomi. Laž se koristi isključivo kao sredstvo kojim ćemo slomljenog čoveka zadržati uz sebe, ne bi li ga lečili i pomogli mu da očvrsne, da bi ga opet na kraju  suočili sa nekom njegovom istinom. Zbog toga većina ljudi nije spremna na rizik odrastanja I prihvatanja odgovornosti, ne samo za svoj,  već i za život svojih bližnjih i svega što ih okružuje. Morate biti dovoljno jaki da zadržite razumevanje dečjeg sveta, avanturistički duh adolescenta i naučite da razotkrijete sva lažna lica i mesta na kojima istina može da čuči i čeka da je nađete. Morate da se zavučete duboko u medveđu jamu, vučju jazbinu, ili u crnu zečju rupu. Samo se ne smete uplašiti i iznenaditi ako shvatite da zec ustvari nije zec, nego lav!!

                                                            K R A J    S E R I J A L A

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Ratko

    Gost - Ratko

    Svaka cast Slobodane Ristoviću.
    Odavno nisam procitao ovako kvalitetno napisan text.
    Pozdrav i sve najbolje!
    • Ime: Ratko