Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

8. maj 2017.

Istoričar i publicista Salih Selimović je za 90 odsto muslimanskog stanovništva u zapadnom delu sjeničke opštine našao da su – isključivo srpskog porekla, a u svojim delima ubeđuje zemljake da drvo koje nema korene – pada

Prethodnu reč (onu koja ide ispred uvodnog dela) Salih Selimović istoričar, profesor i publicista iz Sjenice, u svojoj knjizi „Prezimena i njihovo poreklo na Sjeničko-pešterskoj visoravni“ započeo je Volterovom rečenicom koja je, izgleda, obeležila sva njegova istraživanja: „Živimo u vreme kada istina više nije sakrivena od ljudi. Danas se ljudi sakrivaju od istine“. Profesor je poznat po istraživanjima istorije islamizacije dela Srbije i vrstan poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz balkansku prošlost. Autor je vrednih knjiga, na desetine studija, naučnih radova o poreklu i istoriji Srba muslimanske veroispovesti i poznat po tvrdnji da su „današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog  porekla”. Salih kaže da nikada nije bilo sporno da na ovim prostorima ima Muslimana koji su turskog i albanskog porekla, ali ih je neuporedivo manje od onih koji imaju srpske korene.

Po porodičnom predanju koje se prenosilo s kolena na koleno, Salih zna da su njegovi preci poreklom od Vujovića, starog srpskog bratstva koje je bilo poznato još u 15. veku. Islam je u 16. veku prvi primio najmlađi od sedmorice sinova ostarelog srpskog kneza koji je, da bi zaštitio porodicu, tražio od jednog od sinova da to učini.

- Istorijske okolnosti su bile takve. Turci su bili tolerantni u mnogo čemu, ali su kao okupatori želeli stabilnu vlast, pa je knez sinove posavetovao da neko od njih pređe u islam i da štiti braću. Najstariji sin je odbio, onda redom i svi ostali – do najmlađeg. Kad je on to učinio, njegov malo stariji brat je učinio isto, jer mu je bilo žao mlađeg brata. U mojoj porodici to se uvek znalo, nije se to saznanje prigušivalo, niti pokušavalo da se zaboravi. U porodici nikada nismo imali problem s tim ni sa majčine strane – kaže profesor Selimović.

Istorijom kao naukom, on se bavi već decenijama, a oblast njegovog posebnog interesovanja su poreklo porodica i islamizacija, kao i demografski i migracioni procesi na Sjeničko-pešterskoj visoravni i u celoj Staroj Raškoj ili Raškoj oblasti. Još kao mladog nastavnika zanimali su ga odgovori na ta pitanja, ali je, kaže, u literaturi nalazio malo odgovora.

- Neke stvari su, jednostavno, bile prikrivene. Kada sam ušao dublje u arhive, uverio sam se da je mnogo šta prikrivano, vrlo smišljeno. Komunistički režim je prikrivanjem istine naneo ogromnu štetu ne samo Srbima, nego i Muslimanima. Istina je često bolna, teška i opora, ali pobedi kad-tad i hvala Bogu što je tako. Put do pobede i istine je dug i težak, sa tim se ne može svako nositi, ne treba ljudima to zamerati. Jer, bilo je situacija da ljudi odlično znaju istinu, ali neće i ne smeju da je kažu, neki imaju porodične razloge zbog čega nešto kriju – opisuje on.

Radeći druge knjige, Selimović je usput beležio podatke o prezimenima i porodicama. Na promociji svoje knjige u Kraljevu pričao je o svom razgovoru sa 96-ogodišnjim starinom:

- Pitao me je: „Šta će to tebi, sinko?“ Objasnih mu da ja skupljam podatke, pa ću ih ako stignem za života – objaviti sistematizovane, a ako ne stignem, da ću ih pohraniti u neki Arhiv u nadi da će to neko nekada objaviti. Objasnim mu i da ne želim da se ljuti ali da treba da pomenem i njegovo ime, a on onako sigurno, sa pravim osećajem za moral kaže: „Piši ti slobodno moje ime. Ovo što sam ti ja rekao je tako!“ Nažalost, danas su stare porodice i bratstva su rastureni i razbijeni, a taj trend se, nažalost, i dalje nastavlja. Gde ćemo stati, ne bih smeo da prognoziram.

Iseljavanje najintenzivnije tokom druge polovine 19. veka

Istražujući porodice, Selimović je došao do podataka i o nekima koji više nisu na Sjeničko-pešterskoj visoravni:

- Pomenuću Vesniće iz Dunišića koji su tamo živeli do 1886. godine. Posle Javorskih ratova (koji su vođeni od 1876. do 1878. godine) neka sela sa srpskih stanovništvom na području Sjeničko-pešterske visoravni su ispražnjena, zbog učešća na strani Srbije i ustanika. Jedan od Vesnića, Milenko Vesnić, jedan od prvih predsednika vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je kao dete otišao iz Dunišića. Doktorirao je pravne nauke kao stišendista srpske vlade, jedno vreme bio je profesor, a tokom karijere bio je i srpski konzul u Vašingtonu, gde se oženio bogatom Amerikankom. Nije dugo živeo, a pred smrt je ostavio amanet da se od njegove zaostavštine napravi internat za školovanje dece u njegovom rodnom selu. Umesto internata, napravljena je škola i to ne u Dunišićima, već u selu Vapa.

Na Sjeničko-pešterskoj visoravni više nema ni Karamarkovića, koji su bili u rodu sa Karađorđevićima, nema ni Bogdanovića, Popovića, Đurića, Parezanovića... Iseljavanje je, što se tiče srpskog stanovništva, nastavljeno sve do oslobođenja Srbije od Turaka 1912. godine. Pogotovo su decenije druge polovina 19. veka bile vreme masovnog iseljavanja Srba, iako je iseljavanja i seoba bilo i ranije.

- Tada se veliki broj stanovnika srpskih sela iselio u Toplicu, Aleksandrovačku Župu, potkopaonička sela i u kraljevački kraj. Zornići, Baltići i Tadići spadaju u najstarije srpske rodove na tom prostoru, a onaj deo koji se islamizirao prešao je u Kladnicu. Kod „praćenja“ tih porodica vrlo je problematično što su menjana prezimena, pa je istraživaču vrlo teško da ih po prezimenima poveže. Neki su menjali i slave, pa sam u knjizi unosio ista prezimena porodica koje slave različite slave, možda će se neko pronaći.

Kad se uđe u suštinu, kaže Selimović, dobije se slika koja pokazuje koliko su Srbi i Muslimani na ovim prostorima slični, zato što im je istorija zajednička, kao i toliko drugog.

- Ponekad mislim: „Bože moj, zar smo mi, zaista, toliko ograničeni da to ne vidimo i da bežimo od toga?“ Kamo sreće da se veći broj ljudi, posebno intelektualaca, udruži, pa da nastupamo zajedno, da sednemo za sto i sami raščistimo puno toga. U svemu tome treba imati čiste i poštene namere, jer niko nama nije preči od nas samih  – ističe on.

Kuća koja nema temelj se ruši

Iseljavanje srpskog stanovništva sa Sjeničko-pešterske visoravni nastavljeno je i posle Drugog svetskog rata, najpre usporeno, a onda i ubrzano 60-ih godina prošlog veka, posebno posle Brionskog plenuma 1966. godine, kada se srpsko stanovništvo počelo osećati jako nesigurnim.

- Što se tiče muslimanskog stanovništva, moralo se jednom reći ko su, šta su i odakle su. Vrlo mi je bilo teško to da uradim zbog otpora koji se pojavio. Bio sam uporan da to mora da se odradi, sviđalo se to drugima ili ne, pa sam za 90 odsto muslimanskog stanovništva u zapadnom delu sjeničke opštine našao da su – isključivo srpskog porekla! Ili su došli iz Hercegovine, ili su došli iz crnogorskih brda (od Pljevalja, Kolašina, Bijelog Polja). Kada se utvrdi taaj koren, pitam: „Zašto se sada ljutite? Niste mogli da padnete odozgo, morate da imate korene, jer drvo koje nema koren – pada. Kuća koja nema temelj se ruši. Tako je i sa narodom: onaj koji nema svoje korene, ne može da pretenduje na to da bude narod – poručuje Selimović.

Zanimljivo je da su i kod Srba, i kod Muslimana, sačuvana uglavnom prezimena starih plemićkih porodica (neke porodice sačuvale su prezimena od 16. veka, sve do sada). Problem je što je veliki broj muslimanskih porodica želeo da poveže svoje poreklo sa Turcima. Na području Sjenice, na prste jedne ruke, kaže Selimović, mogu se nabrojati porodice turskog porekla.

- Ostalo su bili Muslimani, koji su se iz polotičkih razloga popisivali kao Turci. Paša u Sjenici morao je da ima prevodioca da bi mogao da komunicirao sa narodom, ali – on je postavljan iz Istanbula, nije bio domaći čovek. Danas, ja govorim srpski, bosanski, hrvatski i crnogorski, ako me razumete – izvolite, a ako ne razumete – tražite prevodioca. Meni oni ne trebaju. Moraju Muslimani da prihvate istinu. Već sam imao slučajeve da me sretnu na ulici i kažu: „Dobro ti je ono, tačno je, dobro si napisao!“. Odgovorim sa: „Hvala Bogu!, jer to znači da sav moj posao nije bio uzaludan! – iskren je Selimović.

On je i knjigom “Prezimena – poreklo i tumačenja na Sjeničko-Pešterskoj visoravni“, opšta je ocena sa nedavne promocije ove knjige u Kraljevu, nastavio da se bavi istorijom ovog kraja, koji je u periodu Nemanjićkog uspona tokom 13. veka bio državno središte sačuvanom do današnjih dana u nazivima Ras, stara Raška i Raška oblast, a posle 1912. godine i u nazivu Stara Srbija.

„Što je dobro – uzmite, a što nije – praštajte“

- U pitanju je temeljan i naučno zasnovan princip, koji je privukao pažnju, a ona se kreće od pohvala i bodrenja, do apsolutnog negiranja – rekao je o knjizi Saliha Selimovića Dragan Drašković, direktor Narodnog muzeja u Kraljevu, podsetivši da je čitav tiraž prve knjige ovog autora „Sjenica 1“ – 2000. godine zaplenjen.

Upornost i želja autora da dođe do istorijske istine omogućili su mu da postane specijalista za proučavanje prostora Raške oblasti i sinonim za Sjeničko-peštersku visoravan, što je potvrdio kroz desetine objavljenih knjiga i oko 80 radova publikovanih u zbornicima i godišnjacima naučnih i kulturnih institucija.

Salih Selimović rođen je 1944. godine u pitomom Tešnju, odakle je došao na Sjeničko-peštersku visoravan (zovu je još i srpski Sibir) 1967. godine).  Studije istorije i geografije završio je u Sarajevu, radni vek je proveo u Sjenici kao profesor istorije, direktor škole i sekretar Odeljenja za osnovno obrazovanje u Sjenici. Njegovo ime u prevodu sa turskog znači „dobar, odličan“, a prezime je nastalo od turskog imena Selim, koje znači „zdrav, neokaljan“.

Recenzent knjige „Prezimena i njihovo poreklo na Sjeničko-pešterskoj visoravni“ Velibor Veličković, kaže da ova etnološka studija predstavlja rezultat njegovog višegodišnjeg istraživanja na ternu, po arhivima i muzejima. U nedostatku pisanih izvora, Salih Selimović se oslanjao i na kazivanja starijih ljudi. Ti izvori su mu često bili dragoceni.

- Činio je to pre njega, između ostalih, i Marko Miljanov, koji o tome ovako govori: „Kako mu drago, kad nijesam našao od istorije ništa zapisano, ja ću zapisat' i kazat' vama što kazuju ljudi meni, pa – ako bi se šta pravije našlo, u pismu ili priči, neka se popravi“. Umesto autora ove knjige ja bih dodao i ovo: „Ja knjigu napisah, a vi kojima je namenjena, iz nje ono što je dobro – uzmite, a što nije,  praštajte“ – ocenio je recenzent Veličković, dodajući da Selimoviću nije bilo lako, jer je često nailazio na nerazumevanje, pa čak i na odbijanje saradnje.

Kad nešto znamo, svi znamo isto, a kad ne znamo – svi ne znamo različito, izreka je koja je davno poznata u srpskom narodu. Možda je napor Saliha Selimovića baš njen dokaz, jer je knjigu napisao ne podilazeći nikome. A za to je trebalo imati mudrosti, hrabrosti i smelosti. Ovaj istoričar i publicista sve to očigledno ima, još od onda kada je prvi put javno izgovorio da se „se u interesu političkog trenutka na ovim prostorima raznim falsifikatima nastoji osporiti nepobitna činjenica da je većina Muslimana, sadašnjih Bošnjaka, srpskog porekla“.

 

                        M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - KV

    Gost - KV

    Zašto bi neko krio i negirao svoje poreklo, pravi čovek to neće da uradi ?! Svaka vam čast gospodine Selimoviću !
    • Ime: KV