Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

22. jul 2017.

Ovo je priča o vrapcu, ali neka vas ne zbuni naslov, jer – to je jedan kondorasti vrabac, koji je celu našu porodicu svojom bezazlenošću podsetio na lepotu i smisao postojanja, a zbog njega smo i letovanje planirano za jul odložili do daljnjeg

Dok ovo pišem, taj isti vrabac, sugestivno nazvan Kondor, a od milja zvani Koni, drema u saksiji ispod jagode u dnevnom boravku. Odmara da bi mogao da raste, kao i svaka beba. Da bi mu poraslo perje. Ako misli da leti, a verujte da misli – svakog dana, nema mu druge. Mora malo da poćuti i spavne u polu-tami i tišini.

            A kad Kondor spava, mi se svi pretvaramo u senke. Krećemo se nečujno i to samo ako baš moramo, inače ne mrdamo i ne šuškamo.. Samo da mu raste to njegovo perje i da mu popuni krilca, pa da može da se vine za ostalim vrapcima za kojima mu, tako često, pogled biva uprt u visinu.

Najdramatičnije je roze mesto na stomačiću. Kružić, topli i mekani. Kada vam mali vrabac stoji na ruci i kada vam spusti tu golišavu tibu na dlan, to je trenutak kada shvatite da je najvažnija stvar na svetu da ta malena tibica očupavi i ojača, iako biste vi mogli večno da se topite od te nežne drhturave težinice.

            Ali da krenem od početka, od trenutka kada je Koni ušetao u naš život. Uskakutao, bolje je reći.

Našli smo ga na nekom nemogućem mestu, u podnožju stabla ogromnog platana pored neverovatno prometne raskrsnice naspram koje se nalazi visok zid. Već je bio počeo da pada mrak, a nigde na vidiku ni vrabaca ni neke duplje. Uplašili su me da bi ga lako mogla dohvatiti neka životinja i to je bilo to – vrabac ide sa nama. Spakovala sam ga u sklopljen dlan dok mu je samo glavica virila kroz otvor među prstima. Toliko je bio mali. Otuda i potreba da mu damo neko „opasno“ ime.

            Bio je ponedeljak kada se uselio kod nas. Jedino što smo u tom trenutku umeli da uradimo jeste da obložimo kutiju i smestimo ga unutra, a onda panično alarmiramo ornitologe iz neke grupe na internetu. Oni su se ubrzo redom odazivali i dali nam pregršt neophodnih uputstava. Vrabac je zaspao, a mi smo pravili pripreme za naredni dan. Žackalo nas je što je legao gladan, ali bar je bio na toplom i sigurnom.

            Možda je ovo pravi trenutak da skrenem pažnju na ornitologe. To su divni ljudi, brižni, nesebični i požrtvovani. NJihov rad je nenametljiv i za širu javnost gotovo nevidljiv, ali od nemerljivog značaja za brigu i očuvanje ptica koje su sve više ugržene najrazličitijim faktorima koje uzrokuje upravo čovek.

            Postoji još jedna napomena koja je izuzetno važna, a to je da smo dobili savet da je za ptića najbolje da ga vratimo tamo gde smo ga našli i da će se roditelji pobrinuti za njega i hraniti ga iako je na tlu. To je preporuka koja mi svakodnevno odzvanja u glavi i samo da to mesto nije bilo toliko izloženo i neobično, sa sigurnošću bih ga ispoštovala. Odlazili smo tamo danima posle, ali nikada nismo viđali vrapce i prosto nismo mogli da zamislimo da ga tamo ostavimo.

            Ipak, uputila bih apel svima koji se nađu u sličnoj situaciji. Ako vidite da vrapci dolaze do mališana, da ga hrane i ako je mališan u stanju da se tu negde sakrije u bezbedan zaklon, obavezno ga ostavite. Odgajanje vrapčića je veoma delikatan posao i koliko god se trudili, obezbedićete samo malen procenat onoga što dobija od roditelja.

            Mudar član moje porodice je u jednom trenitku konstatovao da je, iako tako ne izgleda, odgajanje vrapca prava nauka. Daleko od toga da je dovoljna dobra volja, da ne ponavljam svima poznatu izreku o dobrim namerama.

Da bi to malecno biće raslo i razvijalo se potrebno je znati mnogo toga i neophodno je konsultovati struku.

A u našem društvu, generalno, struka je odavno zanemarena i to na mnogo ozbiljnijim nivoima. Tako se olako na odgovorne i važne pozicije postavljaju nestručni kadrovi i to je problem kojem se mora posvetiti pažnja.

            Elem,sutradan se vrapčić probudio, ručkio u ranu zoru i tako je počelo. Posmatrati to maleno biće je gotovo nestvarno. Nikada ni u najluđoj mašti nismo mogli da zamislimo da jedna tičica može biti toliko interesantna.

Dobili smo preporuku da treba da bude na toplom i tamnom, da treba često da se hrani i da ga ne treba puno držati na rukama. Kod poslednje stavke smo malo varali, mora se priznati. Koni je bio tako dirljivo malen i sam  i činilo se da mu je potreban bilo kakav kontakt. Da je u duplji stalno bi bio u dodiru sa vrapcima i ostalim ptićima. A vrapci su i  poznati kao društvene ptice koje žive u velikim jatima. Zato smo koristili priliku kada ga hranimo, da ga malo i milkimo usput. Tek da oseti toplinu i nečije prisustvo.

Posle nekoliko dana smo prestali, ali nije to samo pitanje naše disciplinovanosti. Najveće zasluge pripadaju vrapcu. I to je najupečatljivija stvar sa ovom tičicom.

On je, inače, ubrzo prerastao situaciju – kutija, mrak, ovo-ono.. i tu su počela naša slatka iskušenja. Šta raditi kad neće u kutiju, a mali je i treba da bude na tamnom i tako dalje i tako dalje..

Ispostavilo se da on tačno zna šta hoće, a šta neće, uprkos našem eventualnom neslaganju. Pošto nam ništa drugo nije preostalo, počeli smo da se, kako smo znali i umeli, prilagođavamo njemu.

A on je nepogrešivo sledio zov divljine i razvijao je svoje vrapčje instinkte iako nije imao od koga da ih nauči. Jednog dana je jednostavno počeo da kljucka hranu ili je uhvatio neku bubicu u letu ili se gnezdi i šta sve ne...Genetski zapis se ispoljavao u svakom segmentu njegovog postojanja i u pojedinim trenucima nas ostavljao u neverici.

I to milkenje je prestalo jer je on jednostavno počeo da beži. Kako više nije živeo u kutiji  i kako se kretao sam, sve se više udaljavao od nas. Da čovek ne poveruje. Odjedom je počeo da postaje prava divlja tičica. Svaki put kada neko krene prema njemu, primarna reakcija je da zbriše i sakrije se. Iako nam je to bilo beskrajno smešno, istovremeno nas je i veoma radovalo jer nam je od samog početka primarni i jedini cilj bio da ojača, nauči da leti i pridruži se vrapcima.

Pošto je integracija bila od suštinske važnosti, počeli smo sve češće da ga ostavljamo samog na terasi, a sa njim i mrvice i semenke da bi mu dolazili vrapci.

A vrapci!!! Eh, to je posebna priča. Počeli su da dolaze i Cvrki je bio beskrajno srećan (naša interpretacija). On bi momentalno doskakutao lepršajući i lepio se za svakog od njih. A oni? Ništa. Nisu ni obraćali pažnju na njega. Jednostavno su kljuckali hranu i toliko ga ignorisali, da smo mi ovamo ronili gorke suze i pravili planove da, kada Koni ode, nećemo više nikada nahraniti ni jednog jedinog vrapca. Nikad. Nijednog.

Jednom prilikom je u grupici bio i mladi vrapčić. Stariji je uzeo hranu i ubacio mu kljunić, a Koni je, posmatrajući to, prišao ovom malom i otvorio kljunić da on njemu da tu hranu... Ptice nemaju osećanja, samo instinkte, ptice nemaju osećanja, ptice nemaju osećanja... Ni stoto ponavljanje nije pomoglo.

Čitajući na internetu iskustva drugih (u koja sada ozbiljno sumnjam), očekivali smo da će vrapci obratiti pažnju na njega, možda ga prisvojiti i hraniti, ali ne. Ništa od navedenog. Preostalo je da se pomirimo sa tim da su oni jednostavno takva bića. Cvrki će morati da poraste i da im se pridruži.

Ali zaista je bilo teško posmatrati, naročito kada oni odu, kako uznemireno skakuće i čudno cijuka uporno gledajući u nebo. A mi tu ne možemo da uradimo ništa. To je divlje biće koje ne možeš da utešiš rečima (tj. ako mu je uteha potrebna, i to je, nadam se, opet samo naša interpretacija), ne možeš da ga uzmeš i zagrliš – to na njemu prosto nije primenjivo. Šta više, na nekom stranom sajtu smo pročitali da ptičici i ne treba da govoriš ništa, cilj je da je hraniš i brineš o njoj kao da si „invisible force“.

Jedino što smo u takvim situacijama mogli da uradimo je da mu skrenemo pažnju i to je srećom vredelo. Cviki bi se ubrzo zabavio nečim i opet gledao svoja posla. A koja su to posla? O, ne biste verovali. Konija smo retko, gotovo nikad, ostavljali bez nadzora, najviše zbog golubova koji su umeli da ga isprepadaju. Terasa je dosta prostrana, a prozori skoro preko celog zida tako da smo ga uvek imali na oku. I on tamo suvereno vlada među saksijama raznih biljaka. Skakuće, skriva se, čeprka, kljucka, gricka, pentara se i tako redom. Svakog dana ima neko novo „omiljeno“ mesto, pronađe nov tunelčić, osvoji neki novi bokor.

A kada zagreje sunce... Kako se prvi zraci pomole na terasi, Koni odlazi pravo u osunčani ćoškić i namesti se, okreće, mrdori. Kasnije je skoro cela terasa osunčana i on tako slatko leškari na toplim pločicama i opet se namešta, okreće, mrdori, cvrkulira (to je neki naročit način cvrukutanja koji pomalo podseća na slavuja) . U početku smo morali da ga sklanjamo sa jakog sunca, a kasnije je to radio sam. (Kako smo ga sklanjali? Navedemo ga da uskoči u saksiju i prenesemo saksiju. Gorespomenuta jagoda je redovno služila za transport.) Kasnije se, dakle, sam sklanjao u hladovinu, ali obavezno tako da mu deo tela bude osunčan, makar repić ili kljunić.

Mi smo prvo brinuli, a onda kao i za sve – kapitulirali. Jer Kondor je takav. Kada hoće da jede – jede, kada neće – onda neće, i ne možete da ga naterate. Tako je i sa različitom hranom, vodom, spavanjem.

            Njegova aktivnost koja posebno simpatična je sređivanje perja. Svakoga dana taj maleni maleckić čačne svako pojedinačno perce i paperce na svom telu, i to tako fleksibilno, da ne ostane ni delić koji nije pažljivo prečešljao. Lagano, strpljivo, da smo se uredno stideli pred tom njegovom urednom negom. Naročito posle kupanja. Kad se Koni jednom dohvatio lokve vode na pločicama, nastalo je  neviđeno lepršanje i prskanje. A po završetku je odmah otišao na zgodno sunčano mesto i tamo ponovo lepršao, ovoga puta sušeći se i, razume se, ponovo brižljivo češljajući svoja perca. I tako sto čuda iz dana u dan.

            Jedno od njih je bilo kada je Koni napao odraslog vrapca. Bili smo potpuno zapanjeni. Stvari su se očito promenile. Uprkos našim interpretacijama, on se normalno uklapao u društvo. (Ako neko stručan čita ovaj tekst, verovatno se, do sada, barem deset puta lupio u čelo od nenaučno-subjektivnih zapažanja, ali šta je – tu je.) U jednom trenutku je postao teritorijalan i kada je vrabac kljucnuo njegovu hranu, on se tako zaleteo na njega da je ovaj prhnuo brzinom svetlosti. Ljudi moji, taj vrabac je bukvalno dva puta krupniji od njega, a on je u sekundi tako odvažno skočio, da smo mi počeli da skandiramo. Neću da prozivam ostale, ali sama sam osetila divljenje. Nije da nikad nisam bila hrabra, ali moja hrabrost je obično bila onako pripremana, sakupljana pa sakupljena, nekad na jedvite jade. Retko tako spontana i smela. Kakav uzor. A postaću i ja hrabra. Skočiću kad god zatreba, bez oklevanja i oterati svakoga ko se drzne tamo nešto..

            U svemu tome mi smo se utrkivali ko će da brine o njemu. Redovno smo ljubazno odbijali predloge tipa – Izađite vi slobodno negde, ja ću da ga čuvam. – Neka, ne izlazi nam se, ionako je prejako sunce za plažu, u gradu prevruće, a šta ako nešto zatreba...

            Letovanje koje je bilo planirano za jul, odloženo je do daljnjeg. I tu je bilo velikodušnih predloga da jedno ostane da ga čuva, a ostali da idu. Ne, hvala. Odjednom je putovanje postalo drugorazredna zabava.

            I zaista, boravak tog vrapčića u našem stanu nekako je sve vreme na granici neverovatnog. Kada zaspi, Koni uvuče glavu pod krilce i pretvori se u lopticu. I sama pomisao na prisustvo te sive pufnice u ćoškiću je bajkovita.

Iako je uvek prisutna strepnja da li je sve u redu, da li će odleteti, da li će se uspešno integrisati, vrabac je uneo mnogo radosti u naše živote. Mi smo generalno dobro raspoloženo društvo, ali on je sve nekako dodatno „omilio“. Podsetio nas je na lepotu i smisao postojanja. Mili mali vrapčić živi neverovatnom punoćom, svakoga dana sledeći svoje instinkte, napreduje, razvija se, uči i sve to sa lakoćom i bezazlenošću.

            Probudio je u nama onu iskonsku „žudnju za životom“ i naučio nas kako da jednostavno budemo, dišemo i postojimo. Ne mogu nikada do kraja da nabrojim sve što nas je vrabac naučio.

   A mi njega? Teško da se možemo nečim pohvaliti. Što nije snimio od ostalih vrabaca, nekako je znao sam od sebe. To je mala tajna prirode.

            I u svemu tome vreme prolazi. Sugerisali su nam da će se, kada bude spreman sam pridružiti jatu. Ostali vrapci brže polete, ali Koni je odgajan u kućnim uslovima pa mu je izgleda potrebno više vremena.

            Jedan ornitolog koji nam je najviše pomogao i kome ćemo biti zahvalni večito, ohrabrio nas je rečenicom – Ono što je bitno, uradili ste dobru stvar čim je ptica ostala živa.

            Cviki uglavnom napreduje. Mi smo pregrupisali snage i preduzimamo potrebne mere. Kažu da je najvažnija raznovrsna ishrana, čitajte – raznorazne bube. Sa tim tek treba da izađemo na kraj. Koje bube, kako ih naći? Zvuči smešno,  ali trenutno su nam često bube u glavi. Ali i to ćemo savladati. Počeli smo i da ga nosimo u park. Nadali smo se da nećemo morati da ga izlažemo stresu premeštanja, ali važan je krajnji cilj. I tu je pomogla saksija. Ovoga puta sa bosiljkom, ispod kojeg ima malo ulegnuće u zemlji od Konijevog leškarenja. On u saksiju, saksija u veliku kutiju i trk u obližnji parkić. Da bude malo na otvorenom, da ulovi nekog isekta koji mu je potreban, da se druži sa vrapcima i razvija krila.

E sad, puno je tu utisaka i, ne biste verovali, silnog iščuđavanja dok se malo ne navikne. Kada se umori, jurimo ga da uskoči u saksiju, pa nazad. Kažem jurimo, jer Koni je  netaknuta priroda, sećate se, taj samo gleda da šmugne od vas, a ozbiljno je brz.

Kada bude odlepršao do grane nekog drveta, značiće da je spreman da nastavi svoj život u bučnom jatu slatkih vrabaca, sa kojima se inače Koni sada savršeno uklapa i igra i sa kojima smo se i mi u međuvremenu pomirili Baš kao što smo naučili da budemo u miru sa životom.

 

                            Maja Gavrilović

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - Kumica

    Gost - Kumica

    PREDIVAN,HUMAN GEST SA PUNO PREDANOSTI I STRPLJENJA... ZA PRIMER DRUGIMA
    • Ime: Kumica
  • Gost - Veka

    Gost - Veka

    U svetu punom nasilja i užasa konačno gest ljudske dobrote i humanosti.Bravo Majo baš si me raznežila i pokazala da ima nade.
    • Ime: Veka

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 11 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:24 am   |   Sunset: 6:36 pm
75%     4.9 m/s     33.051 bar
Forecast
ČET Low: 9 °C High: 13 °C
PET Low: 9 °C High: 13 °C
SUB Low: 8 °C High: 18 °C
NED Low: 8 °C High: 20 °C
PON Low: 10 °C High: 16 °C
UTO Low: 8 °C High: 22 °C
SRE Low: 10 °C High: 21 °C
ČET Low: 8 °C High: 21 °C
PET Low: 8 °C High: 18 °C
SUB Low: 6 °C High: 17 °C