Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

24. novembar 2017.

„Nisam mi sanjao da će da nas nazivaju okupatorima, sad se treba se vratiti u ovaj svet, njihov svet iz kog nisam ni želeo da izlazim, sami su me gurnuli, a sad nema nikoga da pomogne“, kaže uoči promocije svoje knjige „Srem i Sumatra“ Ivan Novčić

„Za mene je rat završen, ali on još uvek traje. Traje u glavama prolaznika i šetača; na krilima ptica ispisani su poslednji tragovi krvi, na zidovima naših kuća ispucale fasade, na krovovima već odavno opalo lišće truli. Nema dečaka na gradskom keju da igraju basket. Čudan neki osećaj i miris voljenog grada, kao opori zadah iz usta mrtvaca. Ne slušam ljude šta šapuću, ali glasovi potajno ulaze u uši. Nisam mi sanjao da će da nas nazivaju okupatorima, da nas posmatraju sa podozrenjem... Treba se vratiti u ovaj svet. Njihov svet. Nisam ni želeo da izlazim iz njega. Sami su me gurnuli. Sad nema nikoga da pomogne“ Ovako Ivan Novčić najavljuje promociju zbirke svojih priča „Srem i Sumatra“, najavljene za 29. novembar u 19 časova. Organizator je Kulturni centar Ribnica, a iz Novčićeve zbirke donosimo jednu priču

Human resource

Nema dovoljno pojasa za spasavanje za sve.

− To je stvarnost.

− Treba prineti ljudske žrtve da bi se spasli ljudi koje je moguće spasti.

Rui Zink, Ugrađivanje straha

Ustao je iz kreveta; ne umivši se i ne opravši zube pristavio kafu, uputio ka dnevnoj sobi, uzeo daljinski upravljač i divio pelikanima koji su u poznatoj dokumentarnoj emisiji lepršali po ekranu. Trglo ga je pištanje lončeta i nepodnošljivo cijukanje zvona na vratima. Naglo ih je otvorio. To je bio stanodavac. Posećuje ga često kad mu dosade brojke i računi. Voli da ga sluša kad prepričava košmarne snove. Gledao je podstanarovo krto lice i dugačke krmelje, mrštio se od kiselog i oporog zadaha iz usta, ali nije se bunio. NJegova izobličenost lica, kao posle najgorih neprospavanih noći, samo mu je bila podstrek da se zainteresuje za sve priče.

− Sanjao sam...

− Šta?

− To je više bio košmar.

− Ništa čudno u tvojim godinama.

− Nisu godine u pitanju. Imam bojazan da je to bilo stvarno. Čini mi se da sam to doživeo, ali se ne sećam da jesam. San je bio samo podsetnik.

− Podsetnik?

− Ponekad ponovo proživim ono što mi se desilo. Tragam po prošlosti i pokušavam da se setim nečega. Da li to stoji u mojoj podsvesti zbog umišljanja ili zbog toga što sam sanjao, maštao, ne znam? Ustajem iz kreveta, pristavljam prvu kafu, isto ovako kao i danas, i čujem zvono na vratima. Dvojica glavatih muškaraca u crnim kožnim kaputima bez reči ulaze u moj stan, gledaju neraspremljenu i aljkavu sobu, mršte se jer soba smrdi na znoj i povraćanje, vade neke papire iz džepova i vrše identifikaciju. Kažu mi da je to vojni poziv. Prislanjaju mi glavu uza zid. Grubo im se obraćam: „Zar nismo sa tim završili?“ „Ne uzbuđujte se mnogo“, govori mi onaj ružniji. „Sve će vam biti jasno kada budete pošli sa nama, a uostalom, zar ovo nije san?“, reče jedan od njih, onaj glavatiji. Popunjavaju neke formulare i zapisuju moje ime i prezime, ime oca, mesto stanovanja, visinu i težinu, daju mi bočicu kako bih im dao mokraću na ispitivanje, uzimaju mi krv kako bi odredili grupu. Sasvim sam smireno prihvatio činjenice i pošao sa njima. Još na ulazu dočekaše me regruti. Sa leve strane kikoću se mrtvi, sa desne živi mašu bezbojnim zastavicama. „Vi ste pogrešili“, upozoravam momka na kapiji: „Ja imam 45 godina.“ Uvode me u kabinu za tuširanje. Umesto sapuna daju mi užeglu mast, pokazuju vojničko odelo. Preznojavam se pod tušem. Trljaju mi nos drnčom i polivaju me naftom. Trnu mi nozdrve. Na bini, koja je predodređena za govornike, stoje dve devojke. Gaze grožđe u bačvi, svojim golim stopalima istiskuju sokove iz plodova. Sunce peče, lice mi je kao ugljenisano, svrbi me ispod pazuha. Dižu zastavu. Na njoj nakačena jabuka. Opet im ponavljam da mi skinu uniformu: „Pobogu, ja imam 45 godina. Da nisam malo prestar za vojsku?“ Gledam svoje izborano lice u ogledalu. Opet mirišem na vojnika. Uranjam u sanov san. Ponovo se budim. Jedan od regruta pripali cigaretu i dunu u moje lice. Nekoliko nas pod šljivom. Sedeli smo i ćutali. Odmarali smo se posle napornog hodanja od Radana do Prokletija. Pored mene mladić iz nekog sela pored Loznice, sa nekim krastama na licu iz kojih izlazi gnoj. „Budi dobar, ne buni se. Nije ovde tako loše.“ A meni se povraća. Jak miris znoja i uniforme ujeda me za oči. Drugi pored mene, neki dugajlija sa krivim nosem, kaže mi da je došao ovde jer je pobegao od gladi. Unosi mi se u lice: „Ovde je hrana odlična. Ćuti, nemoj da zbog tebe budemo kažnjeni.“ Tako sedimo pribijeni jedan uz drugog. Nude mi cigaretu. Osećam odvratnost prema njoj. Nisam pušio kao mlad. Pitam ih da nisu videli moje naočare, a sve je čisto ispred mene. Ne muti mi se vid. Naši pretpostavljeni psuju i viču. Gnječe nam prste teškim čizmama. Htedoh da ustanem, da još jednom ponovim da je greška u pitanju. Onda me treći zadrža rukom: „Čoveče, mi sutra idemo tamo. Ko da te pusti? Potreban si ovde.“ Zima je, a sve oko mene miriše na badem. Uskačemo u vagone. U desnom džepu nalazim sliku nepoznate devojke sa posvetom. NJeno lice javlja mi se na prozoru kupea. Kaže mi da je mrtva. Jedan od oficira daje mi ključ od magacina, ne zadužuje me njegovim sadržajem, nego me ubeđuje da mi veruju. Plaši me njegova buljavost. Oko mene sve suvo zlato. Veruju mi, a tek su me doveli? Onda sam zaspao na nekoj improvizovanoj gondoli koja je služila za ukras. Probudio sam se u mraku.

Stanodavac je sve to slušao i pravio kolutiće od duvanskog dima. Nimalo uzbuđen zbog njegovog sna, trljao je svoje oči i gledao u njegove ispucale ruke. Očito da mu je bilo dosadno. Tražio je neku akciju, neku uzbudljiviju priču koja bi mu pokrenula adrenalin.

− To nije sve. Kući sam stigao oko pola osam uveče. Pojaviše se opet ona dvojica. Kažu mi da sam se prijavio za nekakvu radnu akciju. Pokazuju mi prijavu i moj potpis. Ne sećam se kada sam to potpisao. Strpali me u neki vagon. Putovali smo celu noć. Ujutru, poređali su nas u kolone, obukli u zelena odela. Za Goli otok je kasno, pomislih. Simpatičan čikica, bez gornje usne, sivomagličaste puti, drži govor o značaju radnih akcija. Oduševljena masa pada u trans. LJudi aplaudiraju, a meni se spava. Tri dana i tri noći kopao sam kanal. Nisam osećao kičmu. Među akcijašima ne poznajem nikoga. Lica kao kipovi. Zašto su mi nepoznati, a svi su iz mog grada? Kako je to moguće? Svi su pevali, osim mene. Onda mi je prišao neki čovek sa čmičkom na oku, mali i proćelav. Hodao je kao patka. Iz ispucalih žuljeva tekla mu je krv. Trideset godina je ustajao u tri ujutro i pekao hleb za narod. Otpustili su ga sa posla. Sad čeka starosnu, ali daleko je ona. Srećan je što je ovde. Kaže, obećali su mu radno mesto u gradskom zelenilu, ako se pojavi na akciji. Već dvanaest godina nema zdravstvenu knjižicu. Kontrolori nas razdvajaju i kažu da ovde nema priče. Mora da se radi. Vodonoša nas povremeno obiđe. Iz iste flaše pijemo svi. Sa vrha čepa slivaju se sline mog prethodnika. Čikica, sivomagličaste puti, deli nam knjižice i bodri nas da budemo istrajni.

− Tako je to kad ne znaš da sanjaš. Da li si se ikada upitao da si ti kriv zbog tih košmara? Uostalom, dosadni su. Svuda neka krv. Probaj da sanjaš danju.

− Ovo je trilogija sna. Nakon radne akcije, opet ona dvojica. Čekali su me na stanici. Daju mi putni nalog i novac za troškove. Na nalogu piše da treba da se javim u nekakav Human resource. Nisam znao šta to znači, ali mi čovek i resurs nekako ne idu zajedno. Stigao sam tamo oko podneva. Uvode me u prostoriju u kojoj je bilo najmanje pedeset stepeni. Skidam majicu. Prilazi mi čovek gumenog lica. Kaže mi da se ne plašim. Ne skida osmeh kao uterivači dugova u banci. Kaže mi da je sve to normalno. Prvo da uradim testove, a onda će da me obiđe. Preda mnom kružići i uglovi. Testovi nerazumljive sadržine. Ne znam rešenja. Slično matematičkim zadacima. Kada se vratio, molio sam ga da mi objasni kako čovek može da bude resurs. Resurs je nešto što se upotrebi, pa odbaci. Kao ugalj i nafta. Možda i prašina. Nešto što u sebi ne poseduje obrise večnosti, jer čovek, iako nesavršen, barem ima grob, obeležje svoje duše, istoriju i pretke i potomke. Trudim se da ga ubedim da se čovek ne uklapa u to. Objašnjava mi da pogrešno razmišljam: „Mi smo ovde zbog vas, zbog reformi i stabilizacije“, a gumeno lice mu podrhtava. Daje mi drugu olovku. Moram da potpišem sopstveno streljanje. Ubeđuje me da je to dobro za mene: „Smrt, pa ona i nije neka“, kaže mi. „Sve je to u opštem interesu. Ako će da ti bude lakše i ja sam to prošao, pa vidiš da sam opet živ i zdrav.“ Pitam: „Kako da potpišem sopstvenu smrt? To nije normalno, to je bolesno...“ Molim ga da mi veruju na reč i da potpis nije neophodan. Kako su mi verovali oni iz kasarne? Tone naoružanja dali su mi na poverenje bez ikakvog reversa. Nisu me obilazili, nisu mi postavljali pitanja, samo su govorili da je to u opštem interesu. Kaže mi da to nije isto, da ne mešam babe i žabe. Pitao sam ga šta rade sa onima koji ne pristanu. Kaže mi da je sa njima skraćeni postupak. Pronalazim spisak preživelih. Na njemu nema mog imena. A gumeno lice mi kaže da je to slučajni uzorak. Između prostorije u kojoj se preznojavam i njegove kancelarije, skupocene pločice po kojima je prosuto trnje. Prelazim bos preko njih. Pucaju mi pete. Budim se oko ponoći. Sam, sa užasnim smradom ispod pazuha. Zaključujem, pobogu, to su oni isti! Isti su im osmesi, kaputi, šeširi i glas. U snovima sam mlad, jebeno mlad, a osećam se starije. Znam da sam pre toga sedeo za kuhinjskim stolom. Otac prekoputa, majka sa leve, brat sa desne strane. Sestra u mom naručju. Žena je devojčica sa uvrnutim kikama. Kada su me probudili, pokazali su mi put do gradskog groblja. Majka je tamo sahranjena. Otac je na samrti, brat oćelavio, sestra se razvela, žena otišla i odvela decu. Prespavao sam sve to.

Stanodavac ga više nije ni slušao. Uputio se ka vratima. Poviše stola poslednji tragovi duvanskog dima i uplatnica za ovaj mesec.

− Vidi to reguliši pre prvog. Ljudi smo valjda.

                        Ivan Novčić

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 0 °C
Current Conditions
Sunrise: 7:6 am   |   Sunset: 4:2 pm
83%     4.9 m/s     33.187 bar
Forecast
PON Low: 0 °C High: 1 °C
UTO Low: -1 °C High: 1 °C
SRE Low: -5 °C High: 0 °C
ČET Low: -5 °C High: 0 °C
PET Low: -5 °C High: 3 °C
SUB Low: -1 °C High: 3 °C
NED Low: -2 °C High: 1 °C
PON Low: -3 °C High: 2 °C
UTO Low: -1 °C High: 6 °C
SRE Low: 0 °C High: 5 °C