Roćevići

Plodna je ova naša zemlja... Ovde i napako da zasadiš šljivu, rodiće ti...Od voća smo živeli, od voća i rakije.

Škola nam spala na pedesetak đaka u svih osam razreda. A i ono što na strani iškolujemo, to se ovde ne vraća.

Ovo, ovde pored puta, to ti je naša varoš. Vidiš dole ispod puta, e tu ti je čaršija, ovih par prizemljuša i kaldrma između njih. Tu smo imali frizera, pekaru, birtiju. Tu se skupljao narod o Petrovdanu.

Mi smo pre rata bili opština. ‘Ej, bre, to je bila kraljevina, znao se red.

Vidiš, sada ni kafana ne radi, katanac na njoj.... Slušaj Radovane, kad u selu zamandale kafanu, tu više ni sela nema. Gotovo je...

Ove zadružne zgrade su prazne, a podizali smo ih na kuluk. Narod radio danima da se nešto napravi i ostane.

Onu zgradu i danas zovemo „opština“... Tu ti je bila vlast, kmet i njegovi pisari... poreznici... žandari...

I zatvor smo bre imali, pravu ‘apsanu...

Nije ti ovde bilo nekih lopova i zlikovaca. ‘Apsanu smo imali tek da se red uvede...

O Petrovdanu ti je sabor... Nije ni jedan prošao, a da tuče ne bude... Napiju se ljudi, pa onda, pod šatrom, padne i koja teška reč... Onda žandarmi opkole i po’apse sve, te ih nabiju u apsanu. Apsanu smo i proširivali, tamo ka potoku, pa kad potok nadođe, bude i vode do kolena.

Radoje nikakvog zverstva počinio nije. Bio je komandant sela za vreme okupacije. Koja god je vojska dolazila, s njima je ulepo bio. Da nikome glava ne padne, da sačuva narod...

To jutro banuše sa džipom u njegovu avliju, u jesen četrdeset i pete. Povedoše Radoja, dole ka čaršiji, u centar sela... Vezanog, sa šajkačom na glavi, ogrnut gunjom, razdrljen,  u beloj lanenoj košulji...

I skupi se narod dole pred opštinom. Siđoši svi, i staro i mlado, iz voćnjaka i njiva... Sa motikama i vilama u rukama...

Vašar se napravi, a Petrovdan nije..

Dreknu raja na one u kožnim mantilima. Seljaci, ukrstili oči, a potkočili se vilama i motikama. Svi, k’o jedan...

I bi, šta bi..

Odvezaše Radoja...