Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

16. septembar 2018.

Želja Đorđa Mihailovića, čuvara Zejtilnlika u Solunu, da dočeka stogodišnjicu od proboja Solunskog fronta juče je ispunjena; veliki datum srpske istorije obeležen je u srpskim gradovima i opštinama ali je, za nevericu, izostala državna proslava

Od 1960. godine, otkada radi kao čuvar Srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, devedesetogodišnji Đorđe Mihailović nikada nije bio na odmoru, letovanju, nikada nije otišao ni do Hilandara, nikada nije bolovao, ni izostajao. Osim održavanju groblja, posvećen je poslu da svakog ko je došao na groblje upozna, kako sa grobljem, tako i sa istorijom proboja Solunskog fronta i uopšte srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

 - Nisam puno toga u životu želeo, moj svet je bio mali i sveden na ovo ovde, ali eto – želim da dočekam stotu godišnjicu od r+oboja Solunskog fronta. Kažu da je sreća samo drugo ime za Boga, pa neka me on za tu želju pogleda! – rekao mi je u avgustu pre četiri godine deda Đorđe. Juče je njegova velika želja – uslišena. Deda Đorđe imao je razloga da slavi, ali u Srbiji, neočekivano, nije bilo državne svečanosti tim povodom. U brojnim ipštinama i gradovima, kao i u Kraljevu,položeni su venci na spomenike boraca u balkanskim ratovima i u u Prvom svetskom ratu, ali se država Srbije nije na dostojan način odužila solunskim herojima. Zato ovo nije priča o onima kojima ni veliki datumi nisu povod da razmisle kako se istorija uvek potrudi da oni koji zaboravljaju pretke dožive sličnu sudbinu, nego priča o starini koji svoj posao radi onako kako su na istom mestu radili njegov otac i deda i čuva uspomenu na hrabre srpske ratnike.

Svakog jutra dok se vetar još ne zavuče u krošnje čempresa na večnoj straži i pre nego što sunce pomiluje hiljade humki na Srpskom vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu, deda Đorđe Mihailović otvara gvozdenu kapiju. Boji se da zaključana ne odvrati namernika-ranoranioca. Levo od ulazne staze sastavljene od belih kamenih ploča, iza reda stasitih čempresa donetih sa Hilandara da uokvire večni mir davno usnulih pripadnika srpskih pukova,  u savršenim redovima bljesne belina humki onih koji su u životu ostali svega željni. Široka, granitna bela staza vodi od glavnog ulaza do kosturnice sa kriptom, nad kojom je podignuta kapela u modernizovanom  srpsko-vizantijskom stilu. Mauzolej na svojoj prednjoj strani ima mozaik svetog arhangela Mihaila po motivima freske iz manastira Manasija.

Pamtim svoju posetu Zejtinliku pre četiri godine. Bio je topao, avgustovski dan, čak se i vetar, činilo se, zavukao u krošnje čempresa na večnoj straži  Bilo je prevruće  na Zejtinliku, Srpskom vojničkom groblju u Solunu na koje svakog dana veliki broj Srba dolazi da se pokloni senima predaka, ali deda Đorđe nije posustajao: rukama je čupao korov, a zemlju oko humki zaglađivao grabuljom, iako su mu godine iskrivile kičmu. Još rano ujutru je upalio sveće, u kandila dolio još malo ulja, očistio hodnike kosturnice, pa je imao vremena da novim posetiocima ko zna koji put priča istu priču.

Poštuje deda Đorđe svakog ko dođe na mesto na kojem vreme oživi tek kada svi satovi stanu. Jednostavno, na Srpskom vojničkom groblju, vreme prestanete da brojite minutima i satima, a neka neobjašnjiva, ali skoro opipljiva, poštujuća tišina bez pitanja i dozvole krene da vas vraća u slavne dane srpske istorije. Đorđe nije samo čuvar, nego i vodič kroz kompleks, kustos. Ima nečeg svečanog i u onome kad zakopčava poslednje dugme na izbledeloj vojničkoj, radnoj košulji. Nije to, čini se, ništa manje svečan čin od onog kada starina obuče najlepšu srpsku uniformu, koju mu je tek poslednjih godina poklonila Vojska Srbije. Dogodilo se to tek pošto su se posetioci žalili državi zbog toga što o čuvaru mrtve straže na Zejtinliku – tako malo vodi računa.

Pre nego što nam je sa prastarog kasetofona, na kraju glavnog ulaza u kosturnicu pustio „Oj, vojvodo Sinđeliću“ deda Đorđe je onako napamet proverio da li mu pravo stoji srpska šajkača. Dolio je rakiju, nazdravio sa onima koji žele da popiju sa njim za pokoj duše davno usnulih predaka, a tabakeru popunio niškom „Drinom“ bez filtera. Boli ga, kaže, što su mnogi od onih čiji ostaci počivaju tu, i rakije iz svog kraja, i bilo kakvog „dima“ zauvek ostali željni. Vidi da pokušavamo da pročitamo stihove Vojislava Ilića mlađeg na granitnoj ploči ispod mozaika, pa sam počinje da recituje stihove:

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš,

pored ovog svetog zajedničkog groba,

znaj, ovde su našli večno utočište

najveći junaci današnjega doba.

Roditelj je njihov hrabar srpski narod,

gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,

koji je sve staze iskušenja proš'o

i čiji su borci divljenja dostojni.

Padali od zrna, od gladi i žeđi,

raspinjani na krst, na Golgote visu,

ali čvrstu veru u pobedu krajnju,

nikad, ni za časak – izgubili nisu!“

Pre deda Đorđa, Srpsko vojničko groblje u Solunu čuvao je njegov deda Savo, a potom otac Đuro. Pravilo je, nepisano doduše, da nakon što čuvar premine ili više ne može da se stara o groblju, na njegovo mesto dolazi potomak po muškoj liniji iz iste porodice. A Đorđe nema muškog naslednika. Oženjen je Grkinjom, sa kojom je dobio jednu kćerku, od koje ima dve unuke.

- Većina onih koji ovde počivaju sa ovog sveta otišla je u cvetu mladosti, a daleko odavde, u Srbiji, godinama su ih čekale majke i ostareli očevi – rekao je deda Đorđe, pe nego što je nastavio svoj posao. Tek kad čupajući korov dođe do hladovine čempresa zastane, koliko da ispravi leđa i platnenom maramicom obriše znoj sa lica i čela. Ne seća se više koliko je hiljada puta posetiocima ispričao kako su njegovi preci, deda Savo i otac Đura godinama kopali plitke grobove na Kajmakčalanu, Dobrom Polju, Požaru, Kozjaku, u Gorničevu ili Bitolju i, kad bi te tužne tovare dopremili do Soluna, sahranjivali kosti srpskih ratnika na Zejtinliku.

- Zaboravljene su naše žrtve i slobodarski duh i zbog svega toga tuga me često savlada. Ali, onda dođu  potomci, deca, unuci i praunuci nekadašnjih ratnika. Kad im vidim suze, oni kažu: „Samo suzama možemo da im se odužimo!

Suze su za poštovanje, rekao nam je čuvar Zejtinlika i dodao kako oni koji dolaze da se poklone senima okamenjenih pukova, imaju veći i lepši zadatak od plakanja: da sačuvaju sećanje na slavne dane srpske istorije i na svoje pretke.

Po okončanju Prvog svetskog rata, kada su 1918. godine utihnule ratne trube, doneta je odluka da na jednom zajedničkom groblju budu sahranjeni svi vojnici koji su poginuli na Solunskom frontu. Plato na kojem se danas nalazi Zejtinlik tada je bio na dalekoj periferiji, a danas je deo gradskog jezgra, jer je Solun u to vreme imao oko 150.000, a danas deset puta više stanovnika. Kompleks, u okviru kojeg se, pored srpskih, nalaze i grobovi francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika, izgrađen je na prostoru na kojem je od 1916. godine bila stacionirana Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske. Silom prilika, preminuli bolesni i ranjeni vojnici su i tokom rata sahranjivani na tom mestu, tako da je izbor mesta za podizanje trajnog kompleksa bio sasvim logičan. Kosti onih koji su na Zejtinlik dopremljeni sa raznih ratišta pohranjene su u kosturnici, a oni koji su umirali u poljskoj bolnici i danas imaju grobno mesto sa spomenikom u obliku krsta.  Mesto je, kod lokalnog stanovništva, već nosilo naziv Zejtinlik, po turskoj reči za ulje (zejtin), koje je prodavano baš na tom pijačnom mestu još u doba vladavine Osmanlija.

Đorđe će biti i poslednji „stanar“ Zejtinlika

Prvi čuvar Srpskog vojničkog groblja u Solunu, deda Đorđa Mihailovića, solunski dobrovoljac Savo Mihailović, Srbin rodom iz Grblja kod Kotora, bio je na čelu grupe koja je 1926. godine formirana sa ciljem da počne rad na prikupljanju posmrtnih ostataka izginulih ratnika. Savo je sa porodicom živeo u kućici na samom Zejtinliku u kojoj je, 1. maja 1928. godine rođen unuk Đorđe Mihailović. Država Grčka je besplatno ustupila zemljište za izgradnju kompleksa od oko 7.000 kvadrata. Na velikom prostoru bitaka koje su vođene duž Solunskog fronta ekshumirani su ostaci iz više od 250 improvizovanih grobnica, a u isto vreme traženo je idejno rešenje za izgled budućeg grobljanskog kompleksa. Na konkursu je pobedio rad arhitetkte Aleksandra Vasića, čiju ideju je razradio Nikolaj Krasnov. Kompletan materijal za izgradnju groblja stigao je iz Srbije. Deda Đorđe pripoveda da je za izgradnju mauzoleja korišćen kamen iz Džepa (Predejane, kamenolom Momin kamen). Za ploče je korišćen granit iz Kadine Luke kod Ljiga, a cement je bio beočinski. Zbog obrade materijala i pripreme velikih količina tesanog kamena za izgradnju mauzoleja, kapele, kosturnice i oko 2.000 mermernih krstova, izgradnja kompleksa započeta je tek 1933. godine.

Zanimljivo je da je radovima rukovodio arhitekta Budimir Hristodulo, jedan od 1.300 kaplara. Posle tri godine, na dan primirja u Prvom svetskog ratu, 11. novembra 1936. godine, obavljeno je svečano osvećenje mauzoleja sa kapelom i kosturnicom. Na kapeli su osvanuli mozaici koje je, po motivima srpskih srednjovekovnih fresaka, uradila tada poznata grčka umetnica Voila. Deda Đorđa Mihailovića, Savo - preminuo je 1930. godine dok su još trajale pripreme za izgradnju kompleksa, pa nije dočekao da vidi reke preživelih ratnika i porodica poginulih, koji su šest godina posle njegove smrti počeli da dolaze na Zejtinlik da se poklone saborcima ili precima. Sava je, na mestu čuvara, domaćina i vodiča na Srpskom vojničkom groblju u Solunu, sa zavetom da umrle junake čuvar živ ne napušta, zamenio sin Đuro. On je grobove srpskih junaka sačuvao i za vreme Drugog svetskog rata. Đorđe je tada bio još dečak, ali zapamtio je možda izmišljenu ili istinitu priču po kojoj je njegov otac, kad su 1941. godine nacisti došli da opljačkaju mauzolej, rekao: „Ne treba to da dirate zbog toga što ovde leže i vaši sunarodnici! Vidite ovu oznaku „NN“? To vam znači – nepoznati Nemac!“ Nacisti su, kažu, posle toga odustali od svoje namere. Verovatnija je druga verzija da je Đura Mihailović groblje i mauzolej uspeo da sačuva od nacističke pljačke tako što je knjige i relikvije zakopao na skrivenom mestu.

Deda Đorđe je čuvar na Zejtinliku od 1960. godine, kada se njegov otac preselio na onaj svet, pridruživši se tako svom ocu i precima. Đorđe će biti poslednji čovek koji će biti sahranjen na ovom groblju. Na Zejtinliku je već decenijama zabranjeno sahranjivanje, ali posebnim dekretom je odobreno da on bude poslednji koji će na Srpskom vojničkom groblju biti pokopan. Njemu su u naročito bolnoj uspomeni zapisane uspomene vezane za posete Zejtinliku preživelih ratnika. Posebnu sliku zauzima poslednja grupna poseta preživelih:

- Došle starine, a oni u godinama koliko ih ja sada imam. Neke prate sinovi, neke unuci, a starine popadale uz krstove saboraca. Kako su im se tresle ruke dok su iz nedara vadili jabuke i suve šljive iz svog zavičaja! Neki pokušavaju da zapale voštanu sveću, drugi prosipaju zemlju koju su u nedrima doneli iz Srbije. I plaču svi. Kad svi plaču, ja stegnem srce. Dozvolim sebi da pustim suzu samo kad me niko ne vidi. E, tada plačem za onima koji su prolili suze željni da samo još jedan put vide majku, rodnu kuću ili, zbog rata zaparloženu njivu. Ali, moje suze brzo otera ponos koji osećam zato što služim onima koji su sve nas nadvisili - objašnjava deda Đorđe.

One koji dolaze na Zejtinlik, Đorđe odmah pita „kod koga su došli?“ Po imenu i prezimenu počivšeg pretka ume da ih uputi do jednog od, kako on tvrdi, oko 6.000 mesta u kosturnici ili do oko 2.000 nadgrobnih spomenika u obliku krsta. Prema zvaničnim podacima, u kosturnici je sahranjeno oko 5.580 Solunaca, a oko mauzoleja (kapele sa kosturnicom), nalazi se tačno deset parcela sa nadgrobnim spomenicima za 1.440 ratnika. Tu su i dve zajedničke grobnice sa 78 nepoznatih srpskih ratnika prenetih sa Solunskog fronta i 217 nepoznatih srpskih ratnika – zarobljenika prenetih iz Carigrada. U okviru kompleksa nalazi se i groblje na kojem je sahranjeno 126 interniraca i zarobljenih vojnika koji su izgubili život u nacističkim logorima Pavlou i Harmenkaj u Solunu tokom Drugog svetskog rata. Odmah pored srpskog groblja nalazi se i oko 8.000 grobova francuskih vojnika, oko 3.000 Italijana, 2.000 Engleza i oko 400 Rusa.

- Nijedan Francuz ili Englez nije umro od gladi, a hiljade Srba odnele su glad i iscrpljenost. Znate, ponosan sam što mogu da kažem – koliko posetilaca dnevno poseti srpsko groblje, toliko ne poseti rusko, englesko i italijansko zajedno za nekoliko godina! – bio je ponosan deda Đorđe.

Na groblju su sahranjena četiri srpska pukovnika i deset potpukovnika, da je večni mir na Zejtinliku našlo 15 majora, više od 50 kapetana prve i druge klase, kao i više od 100 poručnika i potporučnika i dva sveštenika.

Na Zejtinliku počiva gotovo isti broj poginulih Srba i Francuza, ali je Francuska u to vreme mala 42 miliona stanovnika, a Srbija svega 4,5 miliona. Pri tome, među poginulim Francuzima, više od polovine bili su vojnici iz njihovih afričkih i azijskih kolonija: Senegalci, Marokanci, Kinezi.

Srpsko vojničko groblje država Srbija poslednji put je renovirala u jesen, 1969. godine. Ispred obnovljenog kompleksa tada je izgrađen prostrani trotoar, a na ulaznu kapiju je postavljen natpis sa oznakom. U unutrašnjosti kapele ispisani su natpisi svih jedinica koje su učestvovale na Solunskom frontu. Stepenicama se silazi u najveću prostoriju u kripti, odakle se račvaju bočni hodnici. Na zidovima kosturnice su mermerne ploče sa imenima poginulih koji su na tom mestu sahranjeni. Zbog njih, naročito zabole tonovi pesme „Tamo daleko“, koje deda Đorđe pusti sa svog starog kasetofona. Da osete potomci da su došli na mesto gde je srpska istorija krvlju pisana. Na velikom stolu u sredini kripte posetioci ostavljaju poklone. To su fotografije poginulih, zemlja doneta iz njihovih rodnih krajeva. Ima tu i krstova, hilandarskih knjiga, ceduljica sa ličnim porukama, tu je i staklena urna sa zemljom koju su članovi Udruženja nosilaca albanske spomenice doneli sa mesta gde se nalazi Spomenik neznanom junaku na Avali. Polijelej, težak više od 200 kilograma, napravljen je od topovskih čaura ispaljenih na Solunskom frontu.

                      M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Драган

    Gost - Драган

    Дивна репортажа, сећање и подсећање на оно што треба да поштујемо. Хвала Марина.
    • Ime: Драган

Vreme

Kraljevo Serbia Mostly Cloud (night), 7 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:33 am   |   Sunset: 4:10 pm
67%     2.2 m/s     33.390 bar
Forecast
PET Low: 2 °C High: 8 °C
SUB Low: 0 °C High: 7 °C
NED Low: 0 °C High: 5 °C
PON Low: 0 °C High: 5 °C
UTO Low: -1 °C High: 5 °C
SRE Low: 0 °C High: 5 °C
ČET Low: 0 °C High: 7 °C
PET Low: 0 °C High: 7 °C
SUB Low: 0 °C High: 6 °C
NED Low: 1 °C High: 5 °C