Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Vojkan Trifunović

Iako su nakon II svetskog rata nemačke vlasti pokušale da zločine u Srbiji, pa i onaj u Kraljevu iz oktobra 1941. pripišu paravojnim formacijama, dokazano je da su u pitanju bile zvanične trupe i to najviše sredovečni Austrijanci, «trećepozivci»

Kad god se približi obeležavanje godišnjice krvavog oktobra 1941. godine, kreće poplava prigodnih tekstova na portalima, u dnevnoj i nedeljnoj štampi, kao i prigodnih izjava lokalnih političara. Prava je šteta da ih nema i tokom godine, ali šta je tu je. Premda se o samom događaju dosta zna i dosta govori (ako ne uvek, onda uoči 14. oktobra) opet je prisutan veliki broj istorijskih nepoznanica, čak i neistina. Stručna javnost se neprestano bori da stane na put ovim besmislicama, ali jednostavno nije tako lako boriti se sa mitovima i legendama. Borba za (istorijsku) istinu se nastavlja, pa nije zgoreg podsetiti na par detalja koji se tiču ovog događaja.

Već na prvi pomen oktobarskog masakra 1941. godine, prva asocijacija je broj žrtava. Upravo je broj stradalih postao svojevrstan lokalni mit, pa su kolege koje su utvrdile približan broj stradalih neretko imale problema sa neistomišljenicima. Naime, nakon rata se odomaćila priča o nekoliko hiljada mrtvih, a najčešće upotrebljavane brojke govorile su o 6.000 ili 7.000 streljanih. Taj broj je služio u dnevnopolitičke svrhe komunističkog režima (pojavio se i na suđenju Dragoljubu Draži Mihajloviću), i duboko se urezao u kolektivno pamćenje lokalne zajednice. Trudili su se lokalni istoričari da objasne kako taj broj nije realan, čak je i Koča Jončić, jugoslovenski oficir i komunistički funkcioner, izašao sa znatno manjim brojem stradalih (od 1.500 do 3.000 osoba), ali magična brojka nije izbrisana. Jedini izvor koji govori o makar približnoj cifri od 6.000 stradalih je iz dnevnika izvesnog oficira Vagnera, poreklom iz Hamburga, u kojem stoji da je streljano 5.606 talaca. Kako bi stali na put izmišljotinama neki pojedinci, poput Silvije Krejaković, istoričarke i sada kustosa Narodnog muzeja Srbije u beogradu, posvetili su svoje istraživanje upravo ovoj temi i do sada pronašli egzaktne podatke o 2.195 streljanih. Po rečima Silvije, broj ispod kog ne bi trebalo da se ide je 2.250 stradalih ljudi. A pretpostavka je da će konačan broj biti nešto veći, međutim, svakako manji od nerealnih 6.000.

ZAŠTO OBELEŽAVAMO BAŠ 14. OKTOBAR ?

Kada je reč o onima koji su povlačili oroz i pucali na naše nesrećne sugrađane, stvar je potpuno jasna. U pitanju su bile regularne trupe Vermahta, nemačke zvanične trupe, što je važno napomenuti, jer su nakon rata nove nemačke vlasti pokušavale da pripišu sve masovne zločine SS trupama i drugim paravojnim formacijama. Međutim dokazi, bar kad je u pitanju kraljevački oktobar, su nedvosmisleni. Egzekutori su bili deo 717. posadne jedinice Vermahta, čiji je najveći deo bio poreklom iz Austrije i oni su bili tzv. „trećepozivci“, dakle muškarci u ozbiljnim godinama. Imajte u vidu da je u toku napad na Rusiju i da su svi borbeno sposobni mladići bili neophodni za to ratište, otud i prisustvo ovih sredovečnih Austrijanaca na našim prostorima. Njihovo poreklo je bilo važno i za sam čin, jer su se nemački oficiri pozivali na Prvi svetski rat i poraze koje su srpski vojnici učinili njihovim očevima i dedama, pa su zahtevali da ih na ovaj način osvete. Izgleda da su oni to ozbiljno shvatili jer su vrlo temeljno pristupili zadatku. Uzgred, ista jedinica je nastavila svoj krvavi pir u Kragujevcu.

Jedna od nedoumica vezanih za ovaj događaj je i datum kada se sve odigravalo. Nakon Drugog svetskog rata se ustalio 14. oktobar kao datum komemoracije, ali nekako se prenebregava činjenica da je streljanje trajalo više dana. Naime, prema podacima kojima raspolažemo, streljanje je trajalo nekoliko dana. Počelo je 15. oktobra kada je na gubilište izvedena prva grupa od 300 talaca, a nastavilo se narednih dana, zaključno sa 20. oktobrom. Odluka da se izabere 14. oktobar kao dan sećanja je verovatno u vezi sa tim da je postojao podatak da su streljanja počela upravo tog dana.

Taoci su bili zatvoreni u krugu Fabrike Vagona, a najveći broj je bio smešten u velikoj lokomotivskoj hali. Ona se više ne nalazi na tom mestu, jer je odlukom okupacionih vlasti demontirana i premeštena iz Kraljeva. Dugo se nije znalo šta je sa njom, ali je nakon rata otkrivena njena sudbina. Ona je poslata u Austriju i ponovo montirana u gradiću Viner Nojštat, pedesetak kilometara južno od Beča. Dodeljena je na upotrebu Fabrici lokomotiva  i vagona u Beču, a tokom rata vlasništvo nad njom je zadržala Vrhovna komanda nemačke suvozemne vojske. U njoj su se navodno vršile probe sa delovima raketa V-2, koji su u njoj rađeni. Nakon rata je služila kao magacinski prostor, a danas se povremeno koristi za umetničke performanse i koncerte. Inače, među tamošnjim stanovništvom je poznata kao „Srpska hala“.

Poreklo streljanih je takođe posebna tema kojom su se istraživači bavili. Utvrđeno je da je većina stradalih poreklom iz Kraljeva, ali među njima je bilo i došljaka. S obzirom da je Kraljevo nakon Prvog svetskog rata doživelo industrijski procvat sa izgradnjom Fabrike vagona i Fabrike aviona, usled nedostatka stručne radne snage ovde se doseljava veliki broj stanovnika iz svih krajeva, tada, Kraljevine SHS/Jugoslavije. Otud među stradalima i osoba poreklom iz Dalmacije, Like, Kosova, južne Srbije i drugih delova. Osim Jugoslovena, ima jedan broj Rusa koji su se u Kraljevo doselili nakon Oktobarske revolucije, a među stradalima je i jedan broj Slovenaca. Oni su bili izbeglice koje su prinudno napustile Sloveniju, jer se nisu uklapali u politiku Trećeg Rajha, pa je najveći deo njih došao u okupiranu Srbiju. Pored ostalih gradova, neki su stigli u Kraljevo (u julu 1941. ih je bilo 1500). Najveći broj streljanih su bili odrasli muškarci koji su imali između 30 i 40 godina. Dakle, u pitanju su osobe u najboljim godinama, koje su izdržavale svoje porodice, tako da je posredno streljanje imalo poguban efekat na sam grad, jer su njihove porodice ostale bez izvora prihoda. Među stradalima je bilo i 29 žena i 106 osoba mlađih od 18 godina.

Različite su sudbine i poreklo stradalih. Najveći broj ih je bio iz redova radnika lokalnih fabrika – Fabrike vagona, Fabrike aviona, Državne železnice. Okupatori su se poslužili jednim lukavstvom, pa su da bi prikupili dovoljan broj talaca poslali obaveštenje radnicima koji neko vreme nisu primali platu da dođu u svoje matične fabrike kako bi dobili novac koji im pripada. Tako se jedan deo radnika odazvao i bio zatočen. Slično se desilo i sa ljudima kojima su navodno bile potrebne nove propusnice. Oni su otišli u zgradu Skupštine opštine (sada zgrada Šah kluba) i umesto „ausvajsa“ dobili su propusnicu za zatočeništvo. Ostatak talaca je prikupljen u racijama, poput one u Karađorđevoj ulici, kada su nemački vojnici krenuli redom da kupe odrasle muškarce. Bilo je čitavih porodica koje su stradale, poput porodice Blažić ili čuvenog kraljevačkog apotekara Milovana Markovića sa sinovima.

Bilo je i nekih vrlo živopisnih likova koji su nastradali. Jedan od njih je svakako Stojan Stojić, biciklista, koji je učestvao na Olimpijadi u Nemačkoj 1936. godine. Kod njega je pronađen antinacistički propagandni materijal, pa je odveden na streljanje. Osim njegove, zanimljiva je i sudbina kapetana Milana Dira, komadanta II vazduhoplovne baze  u Kraljevu. On je bio po etničkom poreklu Hrvat, i kao takav imao je mogućnost da se spasi odlaskom u NDH, gde mu je obećan čin potpukovnika i visoki položaji u diplomatiji. Bez obzira na ove primamljive ponude, Milan Dir ih je odbio uz reči „I ja sam građanin ovog mesta. Ostaću sa ostalima“.

BILO JE POKUŠAJA DA SE ZAUSTAVI STRELJANJE

Bilo je pokušaja da se streljanje zaustavi. Osim partizana koji su poslali nekakav ultimatum nemačkoj komandi, a koji ova sigurno nije ozbiljno shvatila, i drugi su dali svoj nemali doprinos da se taj užas nekako obustavi. Jedan od njih je bio i tadašnji predsednik opštine Dušan Krstić, ali i vladika Nikolaj Velimirović. Vladika je čak išao kod komadanta grada Alfonsa Macioviča, poreklom iz Poljske, gde je, pozivajući se na njegovo slovensko poreklo, tražio da obustavi streljanje. Međutim, svi ovi pokušaji nisu zaustavili Nemce da sprovedu u delo svoj krvavi pir. Maciovič je godinu dana nakon oktobarskih dešavanja bio izveden pred vojni sud, ali ne zbog streljanja, već je bio optužen da je navodno primao mito od bogatih građana Kraljeva da ne bi bili uhapšeni. On je lišen čina i kažnjen sa pet godina zatvora, a kako bi se opravdao, dobrovoljno se prijavio za Istočni front gde je izgubio život.

Kada su istorijske činjenice u pitanju, stvar je sasvim jasna – naredbu za streljanje dao je komadant 749. puka, koji je bio u sastavu 717. divizije, major Oto Deš, pozivajući se na naredbe divizije od 14. oktobra da se sprovođenje mera za odmazdu vrši samo po naređenju pukova.

Jedna od večitih nedoumica kada je u pitanju masakr u Kraljevu je pitanje odgovornosti. U zavisnosti od političke klime, odgovornost se prebacuje sa jednih na druge. Kao dežurni krivci su uglavnom označeni ustanici, jer su oni svojim akcijama izazvali odmazdu, pa se smatralo kako, da nije bilo njihovih napada, ne bi bilo ni nevinih žrtava. Delimično su u pravu oni koji kritikuju opravdanost njihove akcije, ali sličnih antiokupatorskih pokušaja je bilo dosta u srpskoj istoriji, kao uostalom i represalija okupatora (setite se Topličkog ustanka iz Prvog svetskog rata i desetina hiljada žrtava bugarskih okupatora nakon gušenja istog). Sve mi se čini kako se zaboravlja zločinačka politika Trećeg Rajha koja se bazira na rasističkoj teoriji o nejednakosti rasa. Po njoj se Sloveni, a među njima i Srbi, tretiraju kao inferorna rasa koja u budućoj „Novoj Evropi“ treba da bude istrebljena, ili da Srbi u najboljem slučaju postanu robovi na posedima novih Tevtonskih vitezova. Ukoliko se ima to u vidu, onda je jasno da bi, pre ili kasnije, stanovnici Kraljeva, kao uostalom i ostatka okuparne Jugoslavije, bili žrtve ove pogubne ideologije.

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Miki

    Gost - Miki

    A ko se svetio 1944,45,46....72..?
    • Ime: Miki

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 0 °C
Current Conditions
Sunrise: 7:4 am   |   Sunset: 4:1 pm
100%     2.7 m/s     33.017 bar
Forecast
PET Low: 0 °C High: 1 °C
SUB Low: 0 °C High: 1 °C
NED Low: -2 °C High: 1 °C
PON Low: -5 °C High: -1 °C
UTO Low: -3 °C High: 0 °C
SRE Low: -5 °C High: 0 °C
ČET Low: -6 °C High: 0 °C
PET Low: -5 °C High: 3 °C
SUB Low: -1 °C High: 2 °C
NED Low: -3 °C High: 1 °C