Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše: Predrag Rudović 

Dražen je bio Krajišnik, ratnik, izbeglica, a nas dvojica sprijateljeni kafanskim bratstvom, sve dok nisam dobio vest da ga više nema; onda sam, jedne nedelje, sreo njegovu kćerku, najneobičniju Srpkinju koju sam ikada upoznao

„Razumem kako neko može da uzme tuđu kuću i sve što je u njoj, kako može da broji tuđ novac, da pretopi tuđe zlato, da zaore tuđu njivu. Ali ko može da svira na tuđoj gitari? I šta li svira i kome svira kukavna mu majka? Da sam barem gitaru uspeo da ponesem”, rekao je pri kraju razgovora.

Krajišnik, prognanik, ratnik, izbeglica... Razgovarali smo dobar deo te noći u malenoj srpskoj birtiji u Milvokiju. Meni je to bila treća noć u emigraciji a on ih odavno nije brojao. Prepoznao sam ga kao što se uvek prepoznaju braća po čašici, odmah, na licu mesta, na samom ulasku u kafanu. Ja sam bio mladi, tek pristigli emigrant a on je bio nezvanični gospodar šanka na Oklahoma aveniji.

Upoznali smo se, zapričali i na kraju sprijateljili kafanskim bratstvom. Pomoglo mi je možda i to što je vojsku služio baš u mom Zaječaru. Viđao sam ga skoro celu deceniju, uvek za šankom, najčešće sa nekom novom barskom lepoticom kakve se muvaju po milvokijskim birtijama, uvek spremnog za šalu, uvek sa anegdotom, uvek sa bratskim zagrljajem.

A onda... ono što nisu uspeli da urade ni ustaše ni balije, ni blatnjavi rovovi, ni snajperski meci po bosanskim gudurama, uspeli su kafanski dim, votka, jeftino pivo i slabo prospavane noći.

Najpre su mu izvadili jedno plućno krilo a nedugo zatim do mene je doprla vest da ga više nema. Toga dana sam se samo prekrstio i pomolio se za njegovu dušu ispred ikone.

A onda sam jedne subotnje noći vođen vlastitim nemirima ispijao ture u milvokijskoj birtiji „Solutions" (Rešenja) i na papir stavljao spisak svojih sagrešenja prema sebi i drugima. Trudio sam se da, do tančina, nabrojim sve i da ako to mogu budem iskren prema sebi. Pri dnu liste našlo i njegovo ime. Greh broj 28 glasio je: „Dražen - nisam mu otišao na grob ni upalio sveću.”

Grehovi prema otadžbini, prema nekolicini žena koje su dospele na spisak i prema nekim bivšim prijateljima sa kojima su se druženja prekidala nesporazumima morali su da pričekaju bolje dane za ispravku, ali ovaj mi se greh činio sasvim lagan i spreman sam bio da baš odatle počnem. Rešio sam, otići ću na groblje još koliko ujutru, odmah posle liturgije, ukoliko je ne prespavam.

I dok sam sutradan tumarao delom srpskog groblja u Milvokiju, pokušavajući da po nadgrobnim spomenicima pronađem nekakav red ne bi li bar po datumima uspeo da pronađem njegov grob, nisam ni slutio da ću odnekud začuti zvuke gitare i pesmu na srpskom jeziku.

Osvrtao sam se oko sebe ne bi li video odakle dopire muzika a onda sam vođen zvukom stao u čudu. Na spomeniku piše njegovo ime, a na klupici pored groba sedi mlada devojka, predivne duge crne kose. Ne bih joj dao ni dvadesetak godina a ni srpsko poreklo (na prvi pogled više mi je ličila na Azijatkinju ili Meksikanku) i sa gitarom u ruci i sa teškim američkim naglaskom na srpskom jeziku peva Džejevu „Nedelju”.

Stajao sam tako zbunjen i zatečen. Gledali smo se neko vreme ćuteći sve dok ona nije prekinula tišinu:

- Tražite Draženov grob? - upitala je na srpskom jeziku.

- Izgleda da sam ga najzad našao. Ja sam Peđa, možeš me zvati Niko, uzvratio sam.

- Drago mi je. Ja sam Sunday (Nedelja).

- Neobično ime.

- Za neobičnu Srpkinju, nasmešila se. Poznavali ste moga oca?

- Dražen je bio tvoj otac? Pa može se reći da smo se znali, ali nisam znao da ima kćerku.

- Pa dobar deo života ni ja nisam znala da imam oca. Čudan je ovaj život.  Ne ličim puno na Srpkinju, zar ne? Srbi se uvek zbune kad me vide.

- Pa, iskren da budem i ja sam zbunjen. I pre bih rekao da si Meksikanka ili možda Azijatkinja. Ali lepo govoriš srpski.

- Blizu ste. Indijanka. Polu Indijanka, iz plemena Onajda.

- A iz kog klana? Medved, Vuk ili Kornjača?

- Jaoooooj, ja sam Kornjača. Kako znate? - pitala me je iznenađena.

- Onda si jako važna, rekoh joj. Kornjače po mitologiji drže ceo svet na svojim leđima. Znam slučajno, imam prijatelja koji je Onajda.

Zapalio sam sveću i seo na klupicu pored nje. Ćutanjem sam kupovao trenutke vremena ne bih li se malo pribrao i povratio od čuđenja sve dok po navici nisam ponov prekinuo tišinu.

- Ne mogu da verujem da nismo znali da ima ćerku. Ja ga baš i nisam toliko dobro poznavao ali opet.

Spustila je svoju gitaru na obod klupe duboko uzdahnuvši, gledajući u njegovu sliku na spomeniku. Uzdahnula je duboko još par puta, kao da se sprema za borbu, kako da uzdasima prikuplja trenutke odlučnosti, a njeno lepo lice se izmenilo i uozbiljilo. Poćutala je još koji tren a onda je započela svoju priču.

- Ja nisam dete rođeno iz ljubavi, izustila je napokon. Moja majka je Onajda i živela je uglavnom u rezervatu. Vi sigurno znate kakav je to život. Ljudi nemaju baš puno i zadesi ih samo beda i nesreća, bar je tako bilo sve dok nisu otvorili kazina. Ne znam kako su se i gde upoznali, ali znam da je njihova veza kratko trajala, ako je to uopšte i bila veza. Ali iz toga sam se rodila ja.

Do svoje devete godina ja nisam znala ko mi je otac, ali ni on nije znao da ima ćerku. Prosto nije bio tu a majke nije želela da ga traži. U mojoj krštenici ni danas ne stoji njegovo ime. I tako je to bilo sve dok se majka nije ozbiljnije razbolela i rešila da ga potraži i kaže mu za mene.

Nikada neću zaboraviti naš prvi susret. Bilo mi je devet godina i došao je donevši poklone i igračke. Činio mi se zbunjen i uplašen, a i ja sam bila zbunjena pred strancem koji mi se obratio na meni nepoznatom jeziku i za koga su mi kazali da je moj tata. Ali nedugo zatim sve se promenio. On je izmenio sve.

Preselili smo se ubrzo u Milvoki da bi mama imala bolju negu. Nije živeo sa nama ali je stalno bio uz nas. Izdržava nas je. Radio je puno ali je plaćao i naše račune.

Trebalo mi je neko vreme da se priviknem na njega ali dopala mi se pomisao da iznenada i ja imam tatu. Grub a u isto vreme nežan ličio mi je na neku vrstu mitskog junaka i izbavioca. Sada kad razmislim o tim danima, prilično se lepo snašao i meni pružao mnogo više nego što su to neki ”normalni” očevi činili.

Sam je iznalazio načine da me izbavi, da me navikne na sebe, da me nečemu nauči. Kupovao mi je slikovnice na srpskom i ubrzo sam počela i sama da učim želeći da sa njime pričam na njegovom jeziku. Danas tek razumem zašto mu je to bilo toliko bitno. Upisao me je i na časove srpskog.

Pričao mi je stalno i mnogo, priče koje sam razumela i one koje nikako nisam mogla tada razumeti. Pričao je a ja sam uživala da slušam.

„Sve će ti to jednoga dana koristiti”, govorio je. Provodili smo zajedno vikende, raspuste, putovali zajedno. Pričao je kako ćemo jednom otići u Srbiju ali i u zemlju iz koje je proteran, da vidim zgariše kuće svojih predaka i da znam odakle sam. Nisam baš najbolje razumela zašto je sve ostajalo na priči i zašto nije nikada otputovao nazad.

Ali najčudnije od svega na njemu bila je ljubav prema gitari. Mnogo je voleo da sluša muziku, i to baš gitaru, ali nikada nije svirao. Mene je upisao na časove gitare i bio najsrećniji otac na svetu kada je video da me ovaj instrument uistinu zanima.

Govorio je da zna da svira a opet, nikada nije hteo da je uzme u ruke. Ali obožavao je kada se ja vratim iz škole i počnem da vežbam, te moje vežbe su za njega bili praznici. Jednom sam ga molila da mi učini i zasvira, ali on se samo uozbiljio i rekao:

- Da sam bar gitaru mogao da ponesem, može čovek sve tuđe da uzme, ali kako može na tuđoj gitari da svira. Moja je svirka ostala tamo.

Bilo mi je tada šesnaest godina i nisam razumela gde je to „tamo”. Mislim da se negde u to vreme i razboleo. Ali nije hteo da mi znamo. Svoju bolest krio je od drugih, a od mene najviše. Kada su ga prvi put operisali lagao me je da mora par nedelja na put. Tek kasnije smo saznali da je bolovao.

Jedne nedelje odveo me je u Crkvu na bogosluženje a zatim u moj omiljen restoran. Za ručkom je rekao da mi sprema jedno lepo iznenađenje a onda smo otišli u prodavnicu muzičkih instrumenata. Kupio mi je ovu gitaru, bila je najbolja i najskuplja u radnji, nisam mogla da verujem da je moja.

Tog dana je bio neverovatno veseo i mio, pričao je i šalio se sa svima koje smo toga dana sreli, a kad smo došli kući izvadio je gitaru iz kutije i počeo da štimuje žice.

- Tata će ti sine danas malo dosaditi svirkom, rekao je. Nisam mogla da verujem da ću ga napokon čuti, godinama sam ga molila a on nije hteo. Zamolio me je da otvorim flašu njegovog omiljenog vina, seo je na stolicu i počeo da svira.

Svirao mi je cele večeri. Neverovatno kako se lako poigravao sa žicama, kakav je to talenat bio. Svirao je grčku muziku, špansku muziku, rok, džez, srpske narodne pesme. Najviše mi se dopao „Svilen konac”, tu sam mu pesmu naročito tražila da ponovi.

Pred spavanje tražio mi je da mu obećam tri stvari. Prvo, da završim fakultet, drugo, da bar jednom u životu obiđem njegovo rodno selo, i treće, da ga po nekad nedeljom obiđem i zasviram mu neku od srpskih pesama.

Mislila sam da je malo popio i da je neozbiljan a ja sam bila previše umorna i naravno, pristala sam na sve, ne znajući ni koje selo treba da obilazim ni gde to treba da ga posećujem.

 - Tog dana se opraštao od tebe, promrmljao sam.

- Da. Samo što to niko nije znao a ni ja nisam ni slutila šta mu obećavam. Sledeće nedelje odveli su ga u bolnicu i kao što verovatno znate nije dugo boravio u njoj. A ja eto, ispunjavam svoja obećanja. Upisala sam univerzitet i dobro mi ide. Pomažu mi i pleme, a i fond koji je on ostavio na moje ime. Kao što vidite, dođem po nekad nedeljom da ga obiđem i zasviram mu. Trudila sam se da naučim i nove pesme, a ova mi se dopala jer nosi moje ime. Nedelja. Reči su joj samo malo tužne.

- Nisu malo. Mnogo su tužne, ali bar pašu uz ovo mesto. A kada ćeš na put, ili si već bila?

- Nisam još uvek. Pronašla iz kog je sela, počela da učim i proučavam istoriju, da shvatam zašto nikada nije mogao nazad. Znam da su ga odatle proterali, da mu je kuća spaljena, da  je u njoj zauvek ostala njegova gitara. Sada razumem i zašto više nije svirao. Spremam se i otići ću sigurno, nadam se najdalje za godinu - dve.

- Neverovatno. Nisam ni slutio šta će me snaći danas Nedelja. Ali drago mi je da sam te upoznao. Ti si najneobičnija Srpkinja koju sam video u životu. Žao mi je što ni tvog oca nisam poznavao bolje i što te nisam video nekada zajedno s njim.

- Krio me je dobro od svih, nasmešila se. Znam da je voleo da odlazi u kafane, da je imao dosta žena, volele su ga. Ali mene je držao podalje od svega toga. Ne zameram mu, za mene je uvek bio i ostaće idealan, umeo je da me baš od svega zaštiti. A čime se vi bavite?

- Ja sam pomalo šanker a pomalo piskaralo. Uglavnom točim pića, a po nekad i bacim po koju misao na papir.

- I ja radim kao bartenderka vikendom, svratite nekada na piće. Moram sada da krenem.

- Hoću sigurno! Idi ti, ja ću ostati još malo.

Zagrlili smo se i oprostili. I nikada je više nisam video, ali sam često mislio o mladoj Nedelji, prelepoj Srpkinji i Indijanki nad čijim su precima po obe linije činjene teške nepravde, proterivanja i genocid i na čija se nejaka pleća sručilo teško breme života.

Činilo mi se da je i neverovatno jaka za svoje godine i pojavu, možda baš zato što je po majci iz klana Kornjače. Možda joj baš zato i pristaje da na svojim nejakim leđima nosi čitav svet. A upamtio sam je kao mladu ponosnu i jaku i čini mi se da ona to i te kako može.

Više se nismo videli, ali i dalje se po nekada pomolim za nju.

foto: Pixabay

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Cloudy, 0 °C
Current Conditions
Sunrise: 7:4 am   |   Sunset: 4:1 pm
100%     2.7 m/s     33.017 bar
Forecast
PET Low: 0 °C High: 1 °C
SUB Low: 0 °C High: 1 °C
NED Low: -2 °C High: 1 °C
PON Low: -5 °C High: -1 °C
UTO Low: -3 °C High: 0 °C
SRE Low: -5 °C High: 0 °C
ČET Low: -6 °C High: 0 °C
PET Low: -5 °C High: 3 °C
SUB Low: -1 °C High: 2 °C
NED Low: -3 °C High: 1 °C