Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

2. jul 2019. piše Jovana Dražinac

Mirjam iz Kenije, koja je Srbiju zavolela na prvi pogled, a Kraljevo posebno zato što „ima dušu“, otkrila nam je da i u Keniji postoji kajmak, zašto uvek jedva čeka proleće i zbog čega smatra da deca u Srbiji nisu ni svesna koliko su srećna

Kenijka Mirjam za svoj dom izabrala je Kraljevo. Tečno govori četiri jezika, obožava burek, pravi pitu savijaču i ne libi se nijednog posla. Srbiju je, kaže, zavolela na prvi pogled. Dopadaju joj se i Beograd i Novi Sad, ali Kraljevo „ima dušu", iako ekonomska situacija, priznaje, nije najbolja.

Od kada je u manastiru Žiča dobila kršteno ime „Mirjana", tako se i predstavlja. Za Kraljevčane kaže da su druželjubivi i znatiželjni, baš kao i njeni Kenijci. Posebno joj je interesantno to što se ovde, kao i u Keniji, ljudi šale na svoj račun, kao i na račun sopstvene ekonomske nemoći.

Mirjam je rođena u Najrobiju, glavnom gradu Kenije. Nakon smrti roditelja, zbog sopstvene egzistencije, zajedno sa sestrom, preselila se u Švajcarsku, gde je, kako kaže, konstantno osećala nostalgiju za domovinom. U Švajcarskoj je, u početku, bila primorana da radi najteže poslove. Kada je savladala jezik, zaposlila se kao recepcionerka u tamošnjem renomiranom hotelu.

Za Kraljevo je prvi put čula pre tri godine, kada joj je sestra saopštila da planira da upozna porodicu verenika iz Srbije i da želi da odu, svi zajedno, na odmor u Srbiju. Tada nije ni slutila na koji će način sudbina umešati svoje prste.

- Nikada pre nisam čula za Srbiju. Od putovanja, koje je trebalo da traje svega nekoliko dana, Kraljevo je postalo moja jedina i nadam se, trajna kuća. Zaljubila sam se u Kraljevčanina i eto, nikada više nisam poželela da se vratim u Švajcarsku. U Kraljevu imam puno prijatelja, volim srpsku muziku, tradiciju i ljude. Samo ove godine, imam tri svadbe na koje sam pozvana -- za portal Krug, otkriva ova nesvakidašnja mlada žena.

U Švajcarskoj je priznaje, zarađivala mnogo više novca. U Kraljevu, znanje jezika i želja za radom -- nisu se pokazali kao prednost za zaposlenje.

- Do pre dve nedelje radila sam kao krojačica u jednoj modnoj kući nadomak Kraljeva. Ne mogu da se žalim, kolege su bile divne, ali se puno radilo, a treba platiti stan, dažbine i hranu -- priznaje  Mirjam.

Ovih dana, ona svoj život ponovo pakuje u nekoliko kofera i nada se, samo privremeno, napušta Kraljevo. Svoj posao potražiće opet kao recepcionerka, ovoga puta na Kopaoniku. Želja joj je da uskoro  dobije srpske „papire“ i tako stekne uslov da, jednog dana, kupi sebi garsonjeru na periferiji grada, negde uz Ibar.

Iako se za svega nekoliko nedelja privikla na ovdašnji mentalitet, zimski period i dalje teško podnosi. Najteža joj je bila prva zima u Kraljevu, jer kako kaže, nije navikla na tako nagle temperaturne skokove. Od oktobra do aprila, ova harizmatična Kenijka, iščekuje proleće, kada se i ona, zajedno sa prirodom „budi". Opčinjena je lepotom kraljevačkih reka, okolnim selima i domaćom hranom, priznaje -- ponekad voli i da „cugne" grejanu rakiju, onako, za zdravlje.

- Mi u Keniji imamo samo leto, naša koža je osetljiva i ne trpi zimske temperature i vetar. Obzirom na mučne, sušne periode u Najrobiju, nedostak vode za piće je svakodnevnica u Keniji. Voda  je tamo preskupa. A ovde, čini mi se,  ljudi nisu svesni koliko je priroda bila darežljiva prema njima. Kada sam prvi put videla Meljanicu, Studenicu i Lopatnicu, nisam mogla da  poverujem da u Evropi još postoje takva skrivena blaga, puna biste vode -- a da se pritom tako malo vodi računa o njima i (ne) ulaže u turizam -- objašnjava Mirjam.

Osim klime, problem joj je predstavljao i srpski jezik, budući da nije ni nalik onima sa kojima se ranije susretala. Kada je došla u Srbiju, priseća se, nije znala nijednu reč. Gramatika, ponajviše glasovne promene, zadavale su joj svakodnevne glavobolje. Pune dve godine, dva puta nedeljno, pohađala je časove srpskog jezika:

- Relativno brzo sam počela da razumem šta koja reč označava, ali mi je dosta vremena trebalo da „progovorim". Najteže mi je bilo da izgovorim – „zamrzivač". Nisam mogla da razumem padeže i u kom trenutku koje „vreme" treba da upotrebim. Još, ponekad, ne shvatam zašto se kaže: „Živim u Kraljevu", „Dolazim iz Kraljeva", a „Idem u Kraljevo". Sve mi je to još pomalo konfuzno, ali se trudim, da svaki dan sve tečnije pričam.

Mirjam nam otkriva i da u Keniji postoje 42 jezika, a službeni je svahili. Otprilike, primenjeno na Srbiju, to bi značilo da se, recimo, samo Kraljevčani međusovno razumeju a da,u slučaju da Kraljevčanin ode u Čačak, ne može da se sporazume, čak ni za osnovnu konverzaciju.

Dok je imala poteškoća da nauči srpski jezik, ovdašnju  hranu zavolela je na „prvi zalogaj". Za srpska jela kaže da su preukusna, ali da su prave „kalorijske bombe". Ipak, kako tvrde komšije, kuhinja joj svakodnevno miriše na prebranac, kiseli kupus i đuveč. Za sada, najviše voli burek. Sarma, pita, proja, kačamak -- samo su neka od jela koja su joj dolaskom u Srbiju, zaokupirala pažnju. Kada se zaželi afričke kuhinje, kaže, napravi pilav na kenijski način, koji je znatno pikantiji i verovatno se ne bi dopao prosečnom Srbinu, zbog začina, tipičnih za Istočnu Afriku. Kada je prvi put probala „kiseli kupus", priseća se, nije mogla da pretpostavi da postoji takvo jelo i da neko ,,ukiseljava" kupus, kada može da jede dok je svež i pun vitamina. Međutim, vremenom je, priznaje, zavolela i kiseli, i slatki kupus.

- Interesantno je da Srbi i Kenijci imaju nešto zajedničko, a to je verovali ili ne -- kajmak. Kenija je, mislim, jedina afrička zemlja u kojoj se jede „butu " ili na srpskom -- kajmak. Izgleda da ipak nije slučajnost, što sam od toliko gradova u Srbiji, izabrala baš Kraljevo, naširoko čuveno po najboljem kajmaku -- kroz smeh priča Mimi.

Po dolasku u Srbiju, priseća se, relativno brzo je naučila da razvija kore za pitu, da pravi punjene paprike i sataraš.

- Ovde se jede dosta mesa i ako u tanjiru nema mesa, obrok se računa kao užina. Kod nas, meso je papreno skupo, pa ga zato, ali i zbog velikih vrućina i bakterija - ne jedemo često. Ono što većina ljudi ne zna, to je da se u Keniji jede meso od krokodila i zebre. To, doduše, nije nimalo jeftino. Meso od krokodila je specijalitet, nešto poput  jagnjetine ispod sača u Srbiji.

Za Srbe kaže da jedu količinski mnogo, ali da je to normalno, jer porodice nisu brojne i ima dovoljno hrane za sve. Dok je u Srbiji prosek, jedno do dvoje dece, kenijske porodice broje po šestoro ili sedmoro dece, a najmlađi se, od malih nogu, uče obavezama i kućnim poslovima.

Mirjam nam otkriva i to da je u Keniji zabranjeno izgovarati naglas ime oca, majke ili rođaka. To nepisano pravilo važi stotinama godina unazad, a preuzeto je od predaka, iz plemenskih zajednica. Učeni su, kaže, da decu treba unapred pripremati na težak život koji ih očekuje.

- U Srbiji roditelji štite decu od svih obaveza i problema. U Africi život nije lagan. I posle 50 godina, mi smo na neki način, i dalje britanska kolonija. Da bi zaradio malo, moraš da radiš mnogo. Kenija je prelepa zemlja, ali je klima surova, a ljudi su maksimalno eksploatisani, a toga su deca svesna od malih nogu. Mladi u Najrobiju nemaju vremena za gledanje televizije, tipkanje po ajfonu, šetkanje po gradu i ispijanje pića po kafićima.  To je luksuz, samo za bogate. Srpska deca nisu svesna koliko su srećna i rasterećena -- ističe Mirjam.

Priznaje da je bila iznenađena kada je shvatila da u Srbiji deca žive sa roditeljima i po trideset i kusur godina. U Keniji, nakon navršene osamnaeste godine, mladi  napuštaju  porodičnu kuću, iznajmljuju stan i traže kakav-takav posao. Jedino ako su teško bolesni ili imaju neki defekt – imaju pravo da ostanu u porodičnom domu, dok se ne snađu.

Ono što je specifično za Keniju, objašnjava Mirjam, jeste i relativno mali broj onih koji imaju svoje parče zemlje. U Srbiji ljudi nasleđuju stanove i kuće od svojih rodtelja, a tamo ne, jer i roditelji, čitav život žive „pod rentom". Ipak, kada se spomene Kenija, oči joj, svaki put, zaigraju.

Mirjam sa sjajem, ali i tugom u očima, priča o svojoj domovini. Ima želju, kaže, da još jednom oseti „zov divljine" i miris nepreglednog prostranstva. Ipak, svesna je da to u skorijoj budućnosti nije moguće. Pri pomisli na otadžbinu, priznaje, osećanja su joj pomešana. Odrastanje u Keniji sa sobom nosi beskrajno lepe, ali i beskrajno tužne uspomene. Za Kenijce kaže da su gostoljubivi, nasmejani i veseli, i pored teškog života.

- Kenija je zemlja kontasta. Sa jedne strane nestvarno lepa, netaknuta priroda, a sa druge, ljudi koji žive u, za Evropljane,nezamislivoj nemaštini. Područje je „idealno" za razvoj raznih bolesti, a zdravstveni sistem je katastrofalan. Kenijom vlada malarija, koja odnosi mnoge živote, uglavnom zato što se ne otkrije na vreme. Turizam je najrazvijenija grana, međutim, sav novac od turizma, odlazi u ruke nekolicine bogatih Evropljana, čiji kapital, i posle više od 50 godine od nezavisnosti Kenije, upravlja celom državom. Evropski turisti decenijama ostavljaju ogromne sume novca, a mladi Kenijci, u sve većem broju, trajno napuštaju otadžbinu i spas traže u evropskim državama, kao jeftina radna snaga, radeći najteže poslove -- naglašava Mirjam.Mirjam sa autorkom teksta Jovanom Dražinac

Ono što, prema njenim rečima, izdvaja Keniju od drugih afričkih država jesu čak 23 nacionalna parka i 14 nacionalnih rezervata, gde se životinje mogu videti u potpuno prirodnom okruženju, na svega nekoliko metara razdaljine. Zebre, žirafe, antilope i slonovi viđaju se na svakom koraku. Nacionalni park „Masai Mara", dom je za lavove, tigrove i leoparde.

U Keniji žive i razne ugrožene vrste životinja, poput crnih nosoroga. Čak su i mnoge egzotične životinje iz Beogradskog zoo-vrta, šezdesetih godina, pristigle iz Kenije, kao poklon prijateljskom narodu Jugoslavije. Inače, Srbija i Kenija  imaju tradicionalno prijateljski odnos, koji datira od vremena sticanja kenijske nezavisnosti. Postoji Društvo srpsko-kenijskog prijateljstva, koje okuplja sve one Kenijce koji su za vreme SFRJ, studirali ili radili u Srbiji.

- Ono što sam relativno skoro saznala jeste to da su za vreme bombardovanja Srbije, Kenijci koju su ovde studirali, organizovali u Najrobiju svakodnevne proteste podrške prijateljskom narodu Jugoslavije, koji je ispaštao zbog tuđih interesa -- ponosno ističe Mimi.

Prema njenim saznanjima, u Srbiji trenutno živi dvadesetak Kenijaca, polovina njih studira u Beogradu, a ostali su uveliko osnovali porodice, neki dobili i unuke. U unutrašnjosti, kaže, zna za još jednu Kenijku koja se, pre neliko godina, udala u Zaječaru.

Mirjam je svesna da je zbog svog egzotičnog izgleda, posebno zanimljiva ovdašnjim ljudima, ali naglašava da za tri godine provedene u Kraljevu nije imala nijednu neprijatnu situaciju, kao i da joj „popularnost" prija. Oprobala se i kao foto-model za modnu kuću „Elipsa", za koju je, do skoro, radila.

- Ovde se osećam kao kraljevačka Naomi Kembel. Svi žele da me pitaju nešto, da se fotografišu sa mnom. U Najrobiju se nisam ni po čemu razlikovala od ostalih žena, a ovde sam zbog svog afričkog porekla interesantna ljudima, što mi imponuje -- iskrena je Mirjam.

Dok je gledam kako odlazi da na Kopaoniku započne još jedan životni krug, osećam kako Mirjam dobro zna da na sreću svako ima pravo. Sreća, kažu, ne zna za razlike u boji kože, polu, socijalnom položaju... Gde god da Mirjam život bude nosio, ona će, i sebi, i drugima biti sreća, zato što ume da je traži, a kad je pronađe, da u toj sreći i uživa – otvorenih očiju.

           

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Zebra

    Gost - Zebra

    Zanimljivo! Nastavite sa ovakvim, atipicnim temama. 
    • Ime: Zebra